Пише: Војислав Дурмановић
Разни ратни лидери деведесетих почев од Алије Изетбеговића до Биљане Плавшић правдали су своје политичке пројекте и амбиције пуким биолошким опстанком кроз крилатице побједили смо што смо опстали и да се не понови 1941. Да похлепа за влашћу и материјалним богаћењем није разорнија и смртоноснија од фанатичних мржњи можда ни распад Југославије не би био толико непотребно свиреп. Па ипак се већ на изборима 1996. показало да нико од њих није успео да дочара шта је то сврха дотичних државотворних програма након одбрамбеног обрачуна са националним непријатељима, тј. каква је то борба за преживљавање која у себи не носи клицу развоја до макар за нијансу боље будућности. Другим речима, јесмо ли као народ опстали само да бисмо онда у настајућем систему нестали? Ископавање литијума демографски би уништило просторе који важе за кичму српских етничких простора на Балкану. Тако ни Милорад Додик, који је на Иксу обзнанио беспоговорну подршку београдском савладару у том подухвату, у поменутом маниру нема одговор на питање: шта би био смисао постојања независне Републике Српске уколико би иста, рецимо, успела да обезбеди међународно признање у случају сецесије од БиХ, ако би потом у замену за пружену подршку била претворена у рударску колонију и тржиште за ђубре од производа (по могућности брендирано именима националних хероја), а њено становништво у сезонску радну снагу за арапске петромонархије?
Може се рећи да је српски народ на демонстрацијама десетог августа као некада двадесет седмог марта, када је такође одбио улогу резервоара сировина за немачку војну индустрију, пронашао своју душу. Десети ће остати уписан међу историјске датуме када услед кризе идеолошке апстракције падају у страну, а свест о нераздруживости судбине снажније пројури крвотоком нације. Сад је историјски тренутак да се проблематизује неоколонијално стање постпетооктобарске Србије у целини. Нема више безбројних кловновских пашквила о шанси за пристојнију Србију које лансирају професионални опозиционари чији је једини спор са Вучићем око повлаштене позиције преговарача са страним инвеститорима. Овога пута понуда белосветског технофеудалног магната житељима обе стране Дрине гласи: има да вас нема. Народу Србије коначно је дозлогрдио положај провинције у којој мирна коегзистенција европских, америчких, кинеских и руских финансијских интереса безочно раствара националне ресурсе и друштвено богатство. Утолико је апсурднија устаљена режимска демагогија како демонстранти спремају преврат у стилу обојене револуције: зашто би из западних амбасада уклањали опробаног извршитеља сопствених аспирација?
Амерички такозвани пљачкашки барон из 19. века Џеј Гулд озлоглашен је по изјави како може изнајмити половину радништва да убија другу половину. То је управо модел размишљања по којем се СНС тренутно опходи према грађанима западне Србије и Шумадије који се боре за живот од свог рада на својој земљи. Међутим, како вели Линколнова изрека, све људе могуће је варати неко време, неки су поткупљиви све време, али је немогуће све их изнајмити на све време. Како у Горњој Волти и на Западној обали, тако на Соломонским острвима и у Јадру. Иначе ће Вучићева ненародна власт бити та која иницира задњу сељачку буну (након цазинско-кордунашке 1950.) на европском тлу.
