Пише: Неда Тодоровић
Како се за само шест недеља уруши правна држава у једној високо развијеној демократији каква је била Немачка до фебруара 1933. године? Књига Увеа Витштока (1955), немачког новинара и писца Фебруар 33 – Зима књижевности (Геопоетика, 2023), није само узбудљиво штиво о судбинама најзначајнијих писаца и уметника (међу којима су били Томас и Хајнрих Ман, Бертолд Брехт, Георг Грос, Ерих Марија Ремарк, Ерих Кестнер…) суочених с владавином фашизма. Она је и користан приручник за савремене светске аутократе, путоказ за пречице којима се у најкраћем року, брзо и успешно, ломи кичма друштва па грађанин мозга испраног пропагандом, постаје не само поданик него и саучесник. А ни актуелне власти тзв. великих демократија нису против таквих метода владања масама уколико им такви режими гарантују профит. Ово је књига о операцији у неколико слика, идеалних филмских сцена, сведочанстава о једном драматичном муњевитом цивилизацијском слому.
Прва сцена: годишњи Новинарски бал, берлинска традиција, с 5.000 званица са листе Ко је ко, у фраковима и тоалетама светлих боја, које играју валцер, пију шампањац, необавезно ћаскају у свечано декорисаним дворанама или у интимности ложа за одабране. После поноћи шири се глас да ће Хитлер бити именован за канцелара. Свима одмах постаје јасно да се ближи нешто несагледиво, радост прелази у језу.
Друга, средишња сцена: камион у коме су нагурани ухапшени позоришни људи, аутори, сценски радници из малих станова у стамбеним блоковима изграђеним за припаднике слободних професија. У рацији се показао начин како поступају државни службеници који сарађују са Хитлеровом приватном војском и, како се у таквим тренуцима обични грађани идентификују са нацистима. Службеници окупљеним радозналцима објашњавају да су ти људи са ранама које крваре „бољшевици, злочинци и паликуће, кужни чиреви на телу немачког народа“. Нека жена хоће да удари једног од њих, најближег, дечак пљује човека у лице, старац замахује штапом урлајући да су ти, из камиона, криви за инфлацију која га уништава, ближи се свеопшти линч…
Сцена три, завршна: први шеф Тајне државне полиције, близак Герингов сарадник, у књизи коју је написао после рата, желећи да се оправда, сведочи о стању жртава, политичких противника, које су полицајци затицали у Хитлеровим дивљим затворима које није контролисало ни правосуђе ни полиција: „Кад смо ушли, ти живи скелети лежали су, поређани, с гнојним ранама на трулој слами. Није било ниједног чије тело није од главе до пете носило плаве, жуте и зелене трагове нељудских батина. Многима су очи биле натечене, а испод носница су се залепиле красте усирене крви. Више није било стајања ни јадиковања; само непокретно чекање на крај или на нове батине… Нису више били у стању да ходају. Као велике грудве глине, чудне лутке с мртвим очима и главама које се клате, седели су слепљени један уз другог на клупама полицијских кола. Полицајци су занемели на призор тог пакла.“
Како се за само шест недеља фашистичке власти из оне, почетне рајске слике Новинарског бала стигло до овог пакла? Како је тако брзо и успешно цивилизовани живот замењен варварством?
Све почиње популистичким лажима којима краљ пропаганде, Гебелс, упорним понављањем, утерује нову истину јавности у главу. Следе – прекидања филмских пројекција, забране представа, књижевних вечери и других манифестација уз учешће организованих батинаша. Хитлер своју изборну пропаганду плаћа из државне касе. У градовима се шири грип непознатог порекла. Свугде су персоналне промене: на важним позицијама су безобзирни политички послушници, националсоцијалисти, а противници се отпуштају, прогоне, затварају, оптужују их за велеиздају. Нацисти најдубље мрзе интелектуалце. Прогоне се новинари и страни дописници. Свака јавна критика владе кажњава се затвором. Умиру грађанске вредности, либерализам, плурализам, правна држава, намећу се архаичне вредности. Уништавају се све личне и политичке слободе.
Елис Бекташ: Буђење новог тоталитаризма
Геринг оснива помоћну полицију коју чини 40 000 СА-оваца, СС-оваца и 10.000 припадника Шталхелма. Она има иста овлашћења као званична полиција. Полиција подржава националистичка удружења и странке. Прети се фингираним, симулираним атентатима на Хитлера. Расте број од власти зависних судија. Доносе се стотине ванредних уредби међу којима је и „Уредба председника Рајха у циљу заштите немачког народа“. Парламент се претвара у непотребну институцију. Партија се бави културним питањима, све до обликовања позоришног програма. Књиге горе на ломачама. Министар бира чланове Академије уметности. Распушта се Лига за људска права….
„За уништење демократије антидемократама није било потребно време дуже од једног солидног годишњег одмора. Ко је отпутовао из државе, вратио се четири недеље касније у диктатуру“, пише аутор књиге у поговору. Ову шему аутократских метода владања, која је од 1933. године у Немачкој била толико интензивна да је морала кратко да траје, донекле модернизовану, ублажену, да би дуже трајала, користе и данашњи диктатори широм планете. Као да се нико, а пре свега власти и лидери тзв. великих демократија, не сећа ужасних последица које је Хитлерова диктатура оставила за собом. Америка је подржавала Пиночеа, Батисту и сличне аутократе из личних, економских разлога, што демократске власти великих демократских земаља и данас чине.
Куда иде овај свет ако и данас сваки аутократа може, преко ноћи, да га повуче у пропаст.
Извор: Радар
