Сигурно се желудац многима преврнуо на вијест да је Метју Палмер именован за америчког изасланика за изборне реформе у БиХ.
Није ствар у личности – могли су Американци да именују било кога, и опет би била иста реакција. Бар код писца ових редова. Јер, послије начина на које су спровели посљедње предсједничке изборе у својој земљи, Американци је требало да се покрију ушима, а не да глуме велике апостоле демократије у туђим земљама. То, међутим, нису они.
Само (нека ми не замјере читаоци, али мислим да је овдје лични тон релевантан за тему) не могу да прихватим и даље – нити сам икада могао да прихватим од повратка у земљу – да смо то ми. Односно да политичари који нас представљају прихватају да им представници најагресивније земље на свијету, шампиона злочиначког деловања, држе лекције о било чему.
И они и њихови НВО плаћеници.
Ако је, из разноразних разлога, некима и даље тешко да појме разорне и погубне посљедице америчке спољне политике у постхладноратовском времену, а поготово у 21. вијеку – ево једне мини-студијe случаја која се односи на Авганистан, односно на један сегмент америчке агресије на ту земљу.
Грижа савјести
Крајем јула ове године, један бивши припадник америчке Националне агенције за безбједност – НСА – осуђен је на 45 мјесеци затвора за одавање државних тајни. Наиме, кренувши стопама Асанжа, Сноудена и Челси Менинг, 33-огодишњи Данијел Хејл је, опхрван грижом савјести, објавио поверљива америчка документа о злочиначком америчком програму убијања људи дроновима, у којем је и сам учествовао.
То да је Хејл потомак чувеног америчког револуционарног хероја Нејтана Хејла – који је, прије него што ће га Британци обесити за шпијунажу, пркосно изјавио да му је жао што има само један живот да да за отаџбину – само говори о размјерама америчког пада и недостојности да се та земља поставља као судија било коме другом на земаљској кугли.
Попут свог славног претка, и Данијел је дао инспиративан говор суочен са казном у судници, рекавши, између осталог, да је „било неопходно раскринкати лаж да нас ратовање дроновима чини безбједним, да су наши животи вриједнији од њихових… Овде сам зато што сам украо нешто на шта нисам имао права – драгоцјени људски живот. Нисам могао више да живим у свијету у којем се људи праве да не виде да се неке ствари догађају…“
Процјењује се да су, од 2004. године до данас, амерички дронови под контролом америчке војске и ЦИА, усмртили између 9.000 и 17.000 људи широм свијета, укључујући и до 2.200 деце. По Хејловим речима, „у ратовању дроновима деси се да су девет од 10 убијених невини… морате да убијете дио своје савести да бисте радили свој посао“.
Најновији примјер овог чудовишно дехуманизованог убијања је убиство десеторо цивила у Кабулу 29. августа, укључујући седморо дјеце из исте породице, у наводном покушају ликвидације ИСИС терориста. Као и обично, из Вашингтона су упућена „извињења“, али ће, изгледа, упркос захтјевима нових авганистанских власти да Американци одговарају не само за то, већ и за убиства свих цивила у тој земљи у посљедњих 20 година, једини који ће стварно бити кажњен бити човјек који је разоткрио цио тај амерички удружени злочиначки подухват.
Хејл је, образлажући судији свој поступак, ручно написао писмо које би свако ко иоле влада енглеским требало да прочита. Оно почиње илустративним цитатом америчког адмирала Џина Ларока из 1995: „Ми сада убијамо људе а да их никад не видимо. Сада притиснете дугме са даљине од више хиљада миља… Пошто се све то ради даљински, нема гриже савјести… А онда се тријумфално вратимо кући.“
Сам Хејл у писму отворено говори о свом посттрауматском стресном поремећају и депресији, узрокованим тиме што је лично видио последице удара дронова на људска тијела у Авганистану. Али, још више тиме што је најзад схватио да је „тај рат био врло мало повезан са спречавањем да се тероризам пресели у Сједињене Државе, а много више са профитима произвођача оружја и тзв. одбрамбених подизвођача… У најдужем, технолошки најнапреднијем рату у америчкој историји, плаћеника под уговором је било два пута више од војника у униформи, а њихове плате биле су и до десет пута веће“.
Овај дио Хејловог писма се иначе савршено поклапа са изјавом Џулијана Асанжа из 2011. да је „циљ да се Авганистан искористи за прање новца америчких и европских пореских обвезника кроз Авганистан, у џепове транснационалне безбједносне елите. Циљ је бескрајни рат, а не успјешан рат“.
Морални пад
Да подсјетимо, Американци су напали Авганистан послије 11. септембра 2001, под изговором да се у тој земљи крије Осама бин Ладен, човјек који је одговоран за напад на Свјетски трговински центар. Талибани су тада тражили од Американаца да им пруже доказе да је Бин Ладен починилац прије него што га изруче. Наравно, умјесто доказа уследила је агресија.
Сам Бин Ладен је, у интервјуу за Ал џазиру неколико дана касније, одбацио оптужбе да је организовао тај напад. Који би истински терориста демантовао своје учешће у најспектакуларнијем терористичком нападу у историји да је иоле имао везе са истим?
Али Вашингтону је само требао изговор за наставак британске „велике игре“ везане за контролу кључног евроазијског чворишта – а и за поновно покретање производње опијумског мака. И није само реч о Авганистану. Писац ових редова више пута је у медијима у протеклих десетак година цитирао свједочење Веслија Кларка о томе шта је чуо у Пентагону у данима и недјељама послије 11. септембра 2001. Укратко, већ је постојао спреман план да се нападне седам држава у наредних пет година – Ирак, Сирија, Либан, Либија, Сомалија, Судан и Иран.
Другим ријечима, постоји лично свједочење једног (бар у САД) угледног пензионисаног генерала о америчком плану за агресију против више земаља, односно злочин против свјетског мира. И, као и у случају злочиначке агресије на СРЈ, парафразирајући чувени њемачки документарац – почело је са једном лажи.
И сада, знајући све ово – а неки од нас и много више – треба да прихватимо америчке „добре услуге“ мијешања у наше ствари… Да прихватимо да нас представници једне земље, која је оличење удруженог глобалног злочиначког подухвата, „уче“ било чему или, још горе, да нам држе моралне придике. Само зато што су се самопрогласили за „демократе“ треба да прихватимо да су „добри“, тј. бољи од нас. Или зато што, као неки од њихових мушких амбасадора, имају „мужеве“ и сигнализирају врлину махнито машући заставама дугиних боја – само да се домороци не би досетили свих злочина које су починили и настављају да чине (само) у овом вијеку.
Још један детаљ из Хејловог писма судији говори о степенима америчког моралног пада и о томе ко нам се намеће као светски „доброчинитељ“. При крају Хејл описује сцену у којој су га колеге са посла позвале на дружење и „зближавање“, које се састојало од уживања у архивским снимцима удара дроном на људе неколико хиљада миља далеко, у „призорима посљедњих тренутака живота људи без лица“. То се у тим круговима популарно назива „ратном порнографијом“, и редовно се упражњава.
Ако наставимо да прихватамо да нам представници овако болесне и злочиначке „цивилизације“ држе лекције и арбитрирају (кад су питали Гандија шта мисли о западној цивилизацији, он је одговорио да звучи као јако добра замисао) – односно ако у наше име то наставе да раде политичари – онда смо заслужили све што од њих будемо и добили.
Чак је и чувени пуковник Курц из „Апокалипсе данас“, у сјајном тумачењу Марлона Бранда, свјестан да је и сам окрвавио руке до рамена у џунглама Вијетнама, знао с ким има посла када се запитао, мислећи на своје претпостављене – „Како се то назива када убице оптуже убицу?“ И, затим, сам себи одговорио: „Лаж“.
Александар Павић
Извор: iskra.co
