Piše: Milan Veselica
Žak Delor je bio na čelu Evropske komisije u periodu epohalnih promena u međunarodnim odnosima (1985–1995). U svojoj viziji Evropske unije, Delor je otišao dalje od uobičajenih rasprava o kriterijumima, načelima i politikama. Začetak nove vizije je nagovestio na sastanku sa predstavnicima crkava i verskih zajednica 1990. godine, rekavši da Evropskoj zajednici nedostaje „srce i duša“. Dve godine kasnije, u osvit sklapanja Mastriškog ugovora i nastanka Evropske unije, izjavio je: „Ako u narednih deset godina ne uspemo da damo dušu Evropi, da joj damo duhovnost i smisao, igra će biti završena“. Kuriozitet je da ove reči dolaze od jednog socijaliste. Delor je znao da je za opstanak Evropske unije u uslovima tranzicije u međunarodnom poretku, neophodno obezbediti duhovni temelj nadnacionalnom identitetu. U tome je želeo da ima podršku crkava i verskih zajednica.
Poučene time, nakon Mastrihta mnoge crkve i verske institucije su otvorile zvanična predstavništva u Briselu. Ipak, predlog spominjanja Boga ili hrišćanskih korena Evropske unije u preambuli je propao zajedno sa predloženim Ustavom 2004. godine. Do institucionalizacije saradnje između Evropske unije i evropskih verskih institucija je došlo tek sa Lisabonskim ugovorom (na snazi od 2009. godine). U članu 17 Ugovora o funkcionisanju Evropske unije piše da „priznajući njihov identitet i poseban doprinos, Unija održava otvoren, transparentan i redovan dijalog sa (…) crkvama i organizacijama”. Međutim, sa usponom novih političkih snaga u Evropi u vidu desnih konzervativaca i populista i velikim prilivom nehrišćanskih doseljenika, politička debata o položaju i ulozi religije u Evropi je prevazišla okvire institucionalizovanog dijaloga.
Izvan institucija: sukob dvaju identiteta
Promenama 1990-ih prethodila je duga potraga posleratne Zapadne Evrope za novim identitetom. Imperijalizam i jagma za kolonijalnim posedima doveli su do Prvog svetskog rata, a etiketiranje Nemačke kao glavnog krivca za izbijanje rata (uz ekonomsku krizu i loš politički sistem), umesto osećaja krivice proizvelo je suprotan efekat – narastajući nacionalizam i ekspanzionistička nastojanja. Nakon Drugog svetskog rata izbegnuto je ponavljanje ove greške: stvaranjem Evropske zajednice za ugalj i čelik, a potom i Evropske ekonomske zajednice, ekonomska (potom i politička) integracija dojučerašnjih neprijatelja u ratu stvorila je novu klimu odnosa saradnje i upućenosti jednih na druge.
Ipak, tek Lisabonskim ugovorom proklamovane su osnovne vrednosti na kojima se zasniva Evropska unija (član 2 Ugovora o Evropskoj uniji) i time je usmeren njen identitet. Član 2 glasi: „Unija se zasniva na vrednostima poštovanja ljudskog dostojanstva, slobode, demokratije, jednakosti, vladavine prava i poštovanja ljudskih prava, uključujući prava pripadnikâ manjina. Te vrednosti su zajedničke državama članicama u društvu u kome preovlađuju pluralizam, zabrana diskriminacije, tolerancija, pravda, solidarnost i jednakost žena i muškaraca“ (Prečišćene verzije Ugovora o Evropskoj uniji i Ugovora o funkcionisanju Evropske unije). On je dopunjen usvajanjem simbola Unije – zastave i himne, kao i članom o građanstvu Evropske unije. Ovi odnosi su nadograđeni davanjem većih ovlašćenja nadnacionalnim institucijama (Evropskom parlamentu i Evropskoj komisiji). Međutim, ove vrednosti, koje se, iako univerzalne, posmatraju isključivo kao tekovina zapadnoevropskog prosvetiteljstva i građanskih revolucija, dogmatizovane su i njihova povreda se smatra povredom samih temelja Unije. Primer je postupak protiv Poljske i Mađarske po članu 7 Ugovora o Evropskoj uniji zbog navodnog nepoštovanja ovih vrednosti, pokrenuti 2017. i 2018. godine. Član 7 glasi: „Na obrazloženi predlog jedne trećine država članica, Evropskog parlamenta ili Evropske komisije, Savet, većinom od četiri petine svojih članova, nakon dobijanja saglasnosti Evropskog parlamenta, može oceniti da postoji jasan rizik od ozbiljnog narušavanja vrednosti navedenih u članu 2. od strane države članice. Pre donošenja takve ocene, Savet saslušava tu državu članicu i može joj uputiti preporuke, u skladu sa istim postupkom“ (Prečišćene verzije Ugovora o Evropskoj uniji i Ugovora o funkcionisanju Evropske unije). Poljska i Mađarska su ostale nekažnjene u ovom postupku. U julu ove godine, u Evropskom parlamentu je ponovo došlo do pozivanja na kažnjavanje Mađarske po članu 7. zbog posete Viktora Orbana Ukrajini, Rusiji i Kini u toku mađarskog predsedavanja Unijom.
Ironično, pod etiketom kršilaca temeljnih vrednosti Evropske unije navode se političke snage koje se pozivaju upravo na hrišćanske korene evropskog identiteta, poput stranke Pravo i pravda u Poljskoj i Fides – Mađarskog građanskog saveza u Mađarskoj, odnosno njihovih lidera Jaroslava Kaćinskog i Viktora Orbana. Evropski identitet ugrožavaju zaštitnici evropskog identiteta? U pitanju je, dakle, sukob između dvaju temeljno suprotstavljenih narativa o korenima evropskog identiteta: s jedne strane je onaj koji se poziva na prosvetiteljske, racionalističke i sekularne tekovine zapadne civilizacije, a s druge onaj koji ukazuje na hrišćansko izvorište centralnih vrednosti iste civilizacije. Ova pitanja se ne mogu posmatrati kroz prizmu očuvanja istorijskog nasleđa Evrope, jer su više odgovor na izazove koje je pred njih postavila „nova tradicija“ koja potiče od prosvetiteljstva, preko buržoaskih revolucija, sve do savremenih tokova globalizacije. Njihova važnost je vanredna zato što predstavljaju prekretnicu u identitetskom razvoju Unije i pokazuju važnost uobličenja njenog duhovnog identiteta.
Da li je Delor bio u pravu?
Deluje da je Delor predvideo narastajući značaj religije u međunarodnim odnosima ili, makar, povratak politika identiteta, sa naglaskom na religiji, na evropsku političku scenu. Racio njegove ideje se poklapa sa padom socijalizma i političkim oslobođenjem brojnih crkava i verskih institucija u Centralnoj i Istočnoj Evropi koje je trebalo privući na svoju stranu. Početni uspeh je vidljiv u tome što je među prvima kancelariju u Briselu otvorila Ruska pravoslavna crkva. Ipak, rat u Ukrajini je doprineo velikoj političkoj polarizaciji na kontinentu i deklarisanju određenih crkava i džamija kao sredstava stranog uticaja, konkretno Rusije, Turske i Saudijske Arabije (rezolucija Evropskog parlamenta Foreign interference in all democratic processes in the European Union od 9. marta 2022). S druge strane, brojne crkve i verske zajednice u Zapadnoj Evropi nemaju veliki ili ikakav uticaj na donosioce spoljnopolitičkih odluka u svojim zemljama u pogledu Evropske unije, tako je da upitna njihova potencijalna uloga u negiranju ili promovisanju evropske integracije.
Ipak, Delorov poziv bi i u današnjim uslovima zvučao smisleno i hrabro. Ni trideset godina nakon početka dijaloga, plodovi u pogledu razvoja duhovnih temelja Evropske unije nisu vidljivi. Hrišćanske crkve i verske institucije odavno nemaju isti pogled na svet i na osnovne vrednosti. Međutim, ne sme se izgubiti iz vida da su njihove političke pozicije prema Evropskoj uniji multivokalne i da se, uz konkretan aranžman sa svakom od njih, identitetski sukob može kanalisati u razložnu debatu. Debata o identitetu Unije je toliko politički plodna, da u sebe uvlači značajan broj spoljnopolitičkih odluka i unutrašnjih procesa. U takvim političkim uslovima, institucionalni dijalog sa crkvama i verskim zajednicama kakav danas postoji ne može da pruži pomoć u pronalaženju jedinstvenog duhovnog identiteta Unije. Zato bi specijalno konstruisani okviri dijaloga sa svakom crkvom i verskom institucijom ili interesnom grupom, u meri njihove želje da se politički angažuju, mogli da postanu novi metod potrage „srca i duše“ pre nego što se Delorova slutnja pretvori u surovo predviđanje.
Izvor: Eupregovori
