Piše: Žikica Simić
Fransoaz Ardi je bila ikona i muza. Umrla je pre neki dan. Bila je lepa, talentovana, fotogenična, otmena na nov i misteriozan način. Personifikovala je šezdesete godine 20. veka.
Kad bi neki novi Ežen Delakroa trebalo da naslika sliku koja predstavlja revolucionarne šezdesete godine prošlog stoleća, onda bi ona njegova Marijana sa barikada bila – Fransoaz Ardi. Njen lik i figura najbolje predstavljuju tu dekadu u svim njenim aspektima: kao kontrakulturni, modni, muzički prevrat tokom kojeg su definisane potpuno nove forme interpersonalnih odnosa, bihejvioralnih obrazaca, muško-ženskih relacija.
Marijana u liku Fransoaz Ardi ne bi imala gole grudi. Umesto toga bi nosila ultra kratku haljinu napravljenu od zlatnih pločica po dizajnu Pako Rabana. Nije slučajno Bernardo Bertoluči u svoj šezdesetosmaški film „Sanjari“ ubacio pesmu „Tous Les Garcons Et Fillies“ koju je tih godina, barabar sa Fransoaz, pevala cela Evropa.
Liza iz bioskopa
Sad kad je stigla vest o njenom definitivnom odlasku, čini mi se da šezdesete nisu stigle u našu varoš sa prvim pločama Bitlsa, Rolingstounsa, Kinksa i Jardbirdsa. Pre bi se reklo da se to dogodilo onog trenutka kad je na otvaranju lokalnog bioskopa prikazan film „Grand Prix“ Džona Frankenhajmera.
U njemu se pojavljuje Fransoaz Ardi. Njena manekenska, dečačka figura, među muževnim vozačima Formule 1, govorila je da su nova vremena stigla, da su nova pravila zavladala i nove vrednosti uspostavljene. Liza, kako se zvao taj lik, bila je daleka srodnica Remarkove Lilijan iz romana „Nebo ne zna za miljenike“. Ne po svojoj životnoj sudbini, već po uticaju na fabulu.
Tamne naočare sa belim okvirom koje Fransoaz nosi u pojedinim scenama bile su modni krik koji je odjekivao decenijama kasnije. Te iste, ili slične, naočare na kraju 20. veka je nosio Kurt Kobejn. Skrivale su njegove tužne i umorne oči od zluradih radoznalaca.
Ye-ye muzika
Stanica „Radio Europe 1“ je 23. juna 1963. godine na Trgu Nasion u Parizu organizovala veliki besplatan koncert pod imenom „La Folle Nuit de La Nation“ („Luda noć na Nasionu“). U to vreme popularni izvođači izvodili su novu muziku nastalu pod uticajem ranog američkog rokenrola. Očekivalo se oko 20 hiljada posetilaca. Došlo je 200.000.
Veliki francuski filozof i sociolog Edgar Moren je u članku, objavljenom u Mondu 6. jula 1963. godine, pokušao da objasni taj fenomen. Tom prilikom je prvi put upotrebio sintagmu „ye-ye muzika“. Njome je označio muziku koja se svirala na Nasionu.
„Yeah yeah yeah yeah“ sa početka pesme „La Fillie Avec Toi“ koju je Fransoaz Ardi snimila 1962. godine, inspirisale su uvaženog sociologa za spomenutu kovanicu. Ovde treba podvući da je Fransoaz ovo snimila godinu dana pre nego što su Bitlsi pesmom „She Loves You“ definisali taj uzvik kao lozinku novih vremena.
Francuski šik
Fransoaz Ardi je bila kraljica je-je muzike. Tu titulu joj nije doneo samo muzički talenat već i fantastični fizički izgled. Odlikovali su ga lepota, šarm, urođena elegancija i posebna vrsta ležernosti.
Francuski šik je u njoj dobio svoju najlepšu prezentaciju. Umetnički fotograf Žan-Mari Perije je bio neka vrsta Pigmaliona. Stvorio je imidž Fransoaz Ardi. Usput ju je naučio lepom ponašanju, modnom stilu, elegantnom hodanju i drugim veštinama kojima javna ličnost treba da ovlada.
Njene fotografije, objavljivane na stranicama u to vreme poznatog magazina za mlade „Salut les copains“, privukle su pažnju poznatih modnih kreatora. Fransoaz je postala modna ikona. Iv Sen Loran, Pako Raban, Andre Kurež i drugi su bili njome inspirisani.
Omot ploče
Da bi se shvatilo zašto je to tako bilo najbolje je poći od portreta Fransoaz Ardi koji je uradio Žan-Pol Gud. Taj crtež se nalazi na omotu album „Comment Tu Dire Adieu“ iz 1968. godine. Ovde treba reći da je svaka ploča sa početka njene karijere nosila ime „Francoise Hardy“. Kasnije su im fanovi, da bi ih razlikovali, davali imena po najpoznatijim pesmama.
Jasnim, preciznim, strogo definisanim linijama Gud je nacrtao lice Fransoaz Ardi. Takav postupak je u skladu sa savršenstvom koje vlada na tom licu: sve je proporcionalno, skladno, ispravno i na mestu. Oči, uši, nos, usta, kosa kao da su preuzeti iz nekog imaginarnog kataloga u kojem su prikazani najlepši primerci tih delova lica.
Poznato geštaltističko pravilo koje kaže da je „celina više od skupa delova“ objašnjava zašto je lice Fransoaz Ardi lepše od delova koji ga čine. Svi elementi, precizno ukomponovani, kao celina dobijaju novi kvalitet. Iz dubine njenog pogleda, koji je Žan-Pol Gud sjajno „uhvatio“, izvire melanholija koja je u skladu sa osnovnim afektivnim tonom pesama ove pevačice.
Ako bismo uronili u te oči onda bi otišli u okupirani Pariz u kojem je 17. januara 1944. godine Fransoaz Ardi rođena. Upoznali bi jednu povučenu, zatvorenu devojčicu koja je odrasla pored samohrane majke – otac je iz nekih razloga bio večito odsutan – i mentalno poremećene mlađe sestre koja je, uzgred, 2004. godine izvršila samoubistvo.
Videli bi njeno strogo školovanje u nekoj katoličkoj školi. Prisustvovali bi činu personalnog oslobađanja i ponovnog rađanja kad je počela da pohađa muzičku školu koju je držala poznata pevačica Mirej Artiš, prijateljica Koktoa, Kamija i Malroa.
„Kad je Fransoaz ušla u učionicu kao plamen da je ušao. Pomislila sam: ’Ako ova devojčica ume bar malo da peva biće velika zvezda’“, rekla je Mirej kasnije.
Talenat koji je iskazao Žan-Pol Gud crtajući portret Fransoaz Ardi je kasnije razvio radeći sa Grejs Džons. Stvorio je njen imidž, radio koreografije za koncerte, režirao video spotove, dizajnirao omote ploča.
Pitanja ljubavi
Parisko proleće 1968. godine, veliki ulični okršaj između studentske omladine i vladajućeg poretka, označio je kraj je-je muzike. Umesto tužne devojčice koja hoda pločnicima Pariza misleći da je niko ne voli, iz pesme „Tous les garsons et les filles“, na scenu je stupio „street fighting man“ Rolingstounsa. Fransoaz je spremno dočekala tu promenu.
Iz tog post ye-ye perioda potiče njen najbolji album „La Question“ (1971). On je rezultat kolaboracije između Fransoaz i Tuke, brazilske kantautorke na privremenom radu u Parizu. Pesme su inspirisane s jedne strane turbulencijama koje su vladale u ljubavnoj vezi Fransoaz Ardi i Žaka Ditrona, francuskog pevača, glumca i potonjeg supruga.
S druge strane inspiracija je bila nikad uzvraćena zaljubljenost Tuke u italijansku glumicu Leu Masari.
Dvanaest pesama sa albuma „La Question“ plešu, u ritmu bosa nove, na tankoj niti koja spaja tzv. „malu smrt“ i onu pravu. Tuka na gitari i Gaj Pedersen na basu svirali su muziku preko koje je Fransoaz pevala stihove koji su izražavali kompleksnu prirodu ljubavnih relacija. Senzualne gudačke deonice, kasnije dodate, koje je aranžirao Rejmon Done, celom ugođaju su dale nove dimenzije i značenja.
Lepo odsvirana, sjajno otpevana, intimna i diskretna muzika sa albuma „La Question“ može se doživeti kao neraskidivi deo nekog velikog evropskog ljubavnog romana.
Tuka, čije pravo ime je Valenisa Zanji da Silva, nesrećna, hipersenzitivna gej persona, čija je ličnost bila zarobljena u ogromnom, debelom, neadektanom telu, kao da je u ovu priču došla sa stranica Kortasarovih „Školica“. Verujem da bi Daren Aronofski mogao da snimi dobar film o njoj.
Posle albuma „La Question“ Tuka se vratila u Brazil, ugojila se još više i umrla 1978. godine. Imala je 34 godine.
Bilo kako bilo „La Question“ je ultimativno evropsko delo koje se bavi temom ljubavi. Fransoaz i Tuka su se ovde predstavile kao mlađe sestre Frederika Moroa, ako razumete šta hoću da kažem.
Neuspeli randevu
Malkolm Meklaren je rekao da je na zidu svake tinejdžerske sobe u Londonu visio poster Fransoaz Ardi. „Članovi Bitlsa i Rolingstounsa su sanjalai o Fransoaz“, kaže Meklaren. Lepa Francuskinja je bila ikona „Swinging Londona“.
Fransoaz je volela London. Često je boravila u njemu. Nekoliko ploča je snimila u londonskim studijima sa tamošnjim muzičarima. Prilikom tih sesija zapazila je jednog visokog, lepog mladića kako ćutke sedi u uglu studija i pažljivo sluša šta se događa. Bio je to Nik Drejk, hipertalentovani, zagonetni engleski folk trubadur.
Fransoaz je bila poslednja ovozemaljska „patnja“ depresivnog i suicidalnog Nika Drejka. Muzička saradnja između njih dvoje koju je zamislilo Džo Bojd, Drejkov producent i menadžer, nije ostvarena zbog imanentne introvertnosti i nekomunikativnosti dvoje aktera. Ima ponešto o tome u Bojdovoj knjizi „White Bicycles – Making music in the 1960s“.
Prvi i jedini randevu između Fransoaz i Nika desio se u Parizu. Nik Drejk je došao na zakazani sastanak u stanu Fransoaz Ardi i… nije progovorio nijednu reč. Verovatno je depresija već uzela maha.
Fransoaz je predložila da odu na večeru u neki restoran na Ajfelovoj kuli gde je pevala Veronik Sanson (u to vreme supruga Stivena Stilsa). Nik je pristao, ali je nastavio da ćuti i gleda u vrhove svojih cipela. Tako je propala, kako kažu vispreni rok novinari, „najbolje smišljena kolaboracija u rok muzici koja se nikad nije desila“.
Legenda kaže, u čiju pouzdanost mnogi sumnjaju, da se Nik Drejk, posle izvesnog vremena, ponovo pojavio na vratima apartmana Fransoaz Ardi. Pozvonio je. Kad su mu otvorili (Fransoaz, navodno, nije bila prisutna), on je počeo da muca i nerazgovetno mrmlja sebi u bradu. Onda se odjednom okrenuo i otrčao niz stepenice…
Posle je došao 25. novembar 1974. godine i Drejkova priča je dobila očekivani samoubilački epilog.
Pesma Fransoaz Ardi „Bown Bown Bown“ sa albuma „Et si je m’en vais avant toi“ iz 1972. godine pokazuje kako bi mogla da izgleda saradnja između ovih talentovanih i lepih kantautora.
„On (Nik Drejk) nije pripadao britanskoj tradiciji: njegov stil se razlikovao od Bitlsa, Stounsa i drugih grupa koje smo slušali u to vreme“, rekla je Fransoaz Ardi u jednom intervjuu. „Nekakav ’soul’ koji je dolazio iz njegovih pesama sam veoma duboko proživljavala – bio je romantičan, poetičan… Takođe i te rafinirane melodije… I ta neobična boja njegovog glasa koja je celu stvar činila veoma melanholičnom…“
Evropska kći
„Bio sam ludo zaljubljen u Fransoaz Ardi. Kao većina muškaraca i mnoge žene“, rekao je Dejvid Bouvi.
Bob Dilan joj je napisao poemu koja se nalazi na omotu njegovog albuma „Another Side Of Bob Dylan“.
Mik Džeger je rekao da je Fransoaz „idealna žena“.
Žak Prever, pesnik Pariza i ljubavi, napisao je pesmu za nju. Zove se „Une plante verte“.
Patrik Modijano, potonji dobitnik Nobelove nagrade za književnost 2014. godine, napisao je tekstove za četiri pesme koje je Fransoaz pevala: „Etonnez-moi, Benoit“, „A cloche-pied sur la grande muraille de Chine“, „San Salvador“ i „Je fais des puzzle“.
Mnogi slikari – Bernar Bife, Gabriel Paskalini, pored ostalih – radili su njene portrete. Igrala je u filmovima Godara i Vadima. Klod Leluš je snimio jedan od prvih spotova u istorija za njenu pesmu „Tous Les Garcons Et Fillies“. Salvador Dali je bio njen najveći fan. Letovala je na njegovim imanjima u Španiji.
Odlazak Fransoaz Ardi, pevačice lakih nota, nije samo vest među vestima. On kao da označava kraj jedne epohe u kojoj je Evropa bila kulturni, ekonomski, naučni, umetnički, civilizacijski centar ove planete.
Fransoaz Ardi je bila, da parafraziram Lu Rida, „evropska kći“. Sve što je Evropa bila, što je mogla da bude i što nikad neće da postane, ona je personifikovala. Njen odlazak, u ovom vremenu kad Stari kontinent tone kao Atlantida, gubi svoj primat, postaje epizodista u svetskim zbivanjima, poprima apokaliptične dimenzije.
Evropa suočena sa padom nataliteta, invazijom izbeglica, velikim političkim pritiscima sa istoka i zapada, i sveopštom društvenom i političkom dezorijentisanošću, ostaje bez Fransoaz Ardi koja je bila važna stavka njenog identiteta. Ličnost kao Fransoaz mogla je jedino da postoji u Evropi. Samo tu i nigde više. Sad nje nema, a i Evropa se ne oseća najbolje.
Izvor: RTS OKO
