Piše: Davor Džalto
De-kolonijalni diskurs je dobio na značaju opadanjem modernih zapadnih kolonijalnih sila, te oslobađanjem (bivših) kolonija od opresivne, a često i genocidne kolonijalne uprave.
Začudo, čini se da su mnogi istraživači na Zapadu tek nedavno otkrili ideju ”dekolonizacije”. Što je još interesantnije, nije neuobičajeno da se ”dekolonizatorski” diskurs primenjuje na tipično kolonijalni način, gde se misionarski žar ”prosvećenih (de)kolonizatora” pretvara u nove oblike kolonizacije.
Veliki deo liberalnog političkog establišmenta u SAD i EU, sa svojom svešteničkom klasom, propoveda o ”dekolonizaciji”, obično u kombinaciji sa dobro poznatom posvećenošću ”demokratiji” i ”ljudskim pravima”, što se sve smatra specifično ”zapadnim vrednostima”. Šta može biti pogrešno u svemu tome?
Pogrešno je to što se pod retorikom ”demokratije” afirmišu ne- (a često i anti-) demokratske politike, pod sloganom afirmacije ”ljudskih prava” se dešavaju gruba kršenja ljudskih prava, a pod izgovorom ”dekolonizacije” su na delu novi oblici kolonizacije.
Uzmimo nedavni primer vezan za spoljnu politiku SAD i EU. Ambasada SAD u Bosni i Hercegovini je 18. aprila 2024. godine objavila sledeću izjavu na mreži ”X”:
”Sjedinjene Američke Države više od 30 godina rade u ime naroda Bosne i Hercegovine, te smo dosljedno i snažno pozivali političke lidere da usvoje reforme koje su potrebne za napredak zemlje ka NATO i EU.”
Istovremeno, Ambasada tvrdi:
”Ovdje smo da promovišemo, štitimo i branimo interese Amerike i bili smo sasvim jasni po tom pitanju: podržavamo suverenitet, teritorijalni integritet i multietnički karakter Bosne i Hercegovine i podržavamo njenu integraciju u evroatlantske institucije. Ti su ciljevi zajednički nama i građanima Bosne i Hercegovine.”
— US Embassy Sarajevo (@USEmbassySJJ) April 18, 2024
”Svakome ko pomno prati dešavanja u BiH”, ističe se u istom saopštenju, ”sasvim je jasno ko je uzrok trenutne političke krize u BiH i ko zaoštrava tenzije u zemlji”. Pošto je to ”sasvim jasno”, Ambasada i dalje oseća potrebu da isto precizira za intelektualno nevine čitaoce svojih postova: ”To nije međunarodna zajednica. Domaći politički lideri su ti, a naročito gospodin Dodik, koji posvećuje mnogo vremena i energije prebacujući krivicu za vlastite neuspjehe na druge.”
Bilo bi teško zamislivo da jedna ambasada, na ovakav način, istupa u javnost u bilo kojoj zemlji sa kakvim-takvim stepenom suvereniteta (a podsetimo se da Ambasada tvrdi da je upravo ona posvećena suverenitetu Bosne i Hercegovine).
Teško je zamisliti da bi posle ovakvog istupa diplomatski odnosi između matične zemlje i zemlje domaćina mogli ostati neoštećeni, imajući u vidu stepen mešanja u unutrašnje stvari zemlje domaćina. Ali ne i u Bosni i Hercegovini.
U stvari, redovno davanje javnih izjava Ambasade SAD u Sarajevu, i ambasadorovi česti komentari o aktuelnoj političkoj situaciji u zemlji, zauzimanje strana u unutrašnjim političkim debatama, upućivanje pretnji i osuda demokratski izabranih političkih lidera (šta mislili o njihovoj politici i ”poslovima”), potpuno su normalizovani.
Posebno je interesantno da Ambasada SAD u Sarajevu ističe da je tu da ”promoviše američke interese” (!?), dok istovremeno tvrdi da ”više od 30 godina radi u ime naroda Bosne i Hercegovine.”
Ova tvrdnja implicira da su interesi SAD i građana Bosne i Hercegovine na neki način nužno harmonični i prirodno povezani, te da su SAD same sebe ovlastile da deluju ”u ime naroda Bosne i Hercegovine” (budući da građani BiH nikada nisu SAD dali takve prerogative).
Ovo je jasna manifestacija kolonijalnog, imperijalnog mentaliteta. Poruka je jasna: ”Mi”, Imperija, imamo svoje interese, ali to nisu samo partikularni interesi; oni su, po definiciji, univerzalni. Štaviše, ”mi” smo tu da promovišemo ”vaše” interese. Ako postoji bilo kakav sukob između ”naših” političkih i poslovnih interesa, ”naše” politike, ”naše” ideologije i interesa, politike ili ideologije domorodačkog stanovništva — šteta za domoroce!
Ovo samo dokazuje da su starosedeoci na ”pogrešnoj strani istorije”, a Imperija i njeni vazali će se pobrinuti da ih nauče ”civilizovanosti” (proces koji je istorijski doveo do mnogih genocida).
Domoroci, iz imperijalne perspektive, često nemaju kapacitet da razumeju čak ni šta je u njihovom najboljem interesu, tako da imperijalni gospodar mora sam da preuzme, premda nevoljno, taj težak teret na svoja (već preopterećena) pleća.
Da bi promovisale svoje interese u Bosni i Hercegovini, SAD i njihovi evropski vazali, imali su dva moćna instrumenta. Jedan je politički – kancelarija ”visokog predstavnika”; drugi je vojni – NATO alijansa. Postoji i treći, operativan instrument – stvaranje alijansi različitog trajanja sa lokalnim političkim elitama.
Sadašnjeg ”visokog predstavnika” imenuje Steering Board of the Peace Implementation Council, koji kontroliše SAD, bez ikakvog demokratskog legitimiteta.
Tokom godina su i Board i ”Savet za implementaciju mira” prestali da imaju podršku Saveta bezbednosti UN. ”Visoki predstavnik” deluje u ime Imperije, kao kolonijalni guverner.
Tokom više decenija, razni ”visoki predstavnici” izvode tragi-komični spektakl, u kom govore o ”vladavini prava” i ”demokratiji”, dok (koristeći ”bonska ovlašćenja”) nastupaju kao suvereni, koji su iznad svakog zakona, gazeći sve demokratske principe. Imperijalni ”visoki predstavnik” odlučuje o ”izuzetku”, u skladu sa voljom onih u čije ime deluje.
Nemačka, koja je i sama vazalna država SAD od Drugog svetskog rata, pokušava, ponekad očajnički, da povrati svoj status važne evropske sile i da stvori barem polu-nezavistan spoljnopolitički prostor za svoje delovanje (uglavnom bez velikih uspeha).
Jedno od igrališta na kom Nemačka demonstrira svoju snagu već više od sto godina je teritorija bivše Jugoslavije. Uz značajnu ulogu u raspadu Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i podršku NATO bombardovanju SR Jugoslavije 1999. godine, Njemačka teži da igra važnu ulogu u Bosni i Hercegovini, trenutno preko nemačkog političara, aktuelnog ”visokog predstavnika.”
Čini se da se gospodin Šmit ne oseća ni malo neprijatno u svojoj ulozi kolonijalnog guvernera u zemlji i regionu u kojima još uvek ima ljudi koji se sećaju stravičnih zločina koje su počinili nemački okupatori i njihovi lokalni saveznici u Drugom svetskom ratu.
Sa ”visoke” pozicije kolonijalnog guvernera, Šmit se prema lokalnom stanovništvu odnosi kao prema divljacima, koje treba naučiti nekoj ”dobroj staroj” zapadnoj civilizaciji, zajedno sa demokratijom i vladavinom prava – dakle upravo onome što njemu i njegovoj kancelariji nedostaje.
Demokratija i vladavina prava su, u stvari, smrtni neprijatelji kolonijalnog guvernera i njegovih imperijalnih gospodara. Da postoji vladavina prava, zasnovana na demokratskom legitimitetu i demokratskom donošenju odluka, gospodin Šmit ne bi bio na poziciji koju trenutno ima (niti bi uživao u enormnim primanjima, koja su valjda tako velika kako bi njima, bar delimično, bile kompenzovane muke življenja među ”divljacima”).
Kada ostavimo po strani retoriku i pogledamo postupke zapadne kolonijalne vladavine na mestima kao što je Bosna i Hercegovina, vidimo šta u praksi znače ”zapadne vrednosti” – ova fraza u realnosti implicira težnju ka neograničenoj imperijalnoj moći, prezir prema demokratiji i vladavini prava kad god iste prepreče put imperijalnim interesima.
Tu je i krajnji prezir prema lokalnom stanovništvu, njihovim interesima i njihoj kulturi. Lokalni ”domoroci” se tretiraju kao inferiorni, oni koji treba da ćute, budu poslušni, i stoje pognute glave svaki put kada kolonijalni gospodar progovori, direktno ili preko kolonijalnog upravnika.
Dakle, nalazimo se u bizarnoj situaciji — oni koji su često najglasniji po pitanju ruske invazije na Ukrajinu, koji predviđaju dalju ekspanziju Rusije i koji prvi kritikuju nedostatak demokratije u Rusiji i drugim mestima, su isti oni koji podržavaju anti-demokratske procedure i institucije, koji podržavaju radikalno antidemokratsku politiku i koji se lako iznerviraju ako njihovi interesi nisu promovisani u njihovim kolonijama, u najvećoj mogućoj meri.
Zbog toga je ”kolektivni (politički) Zapad” izgubio kredibilitet u očima mnogih, kako unutar zapadne hemisfere, tako i (u mnogo većoj meri) van nje.
Zbog toga se tvrdnje zapadnih vlada o promovisanju ljudskih prava i demokratije često doživljavaju kao loša, pa i bolesna šala. Takvo licemerje ima poguban efekat na autentično demokratske pokrete, čineći rad onih koji se zaista bore za slobodu, demokratiju i ljudska prava izuzetno teškim.
Jedina smislena teorija današnjih međunarodnih odnosa je ona koju je Noam Čomski svojevremeno nazvao ”mafijaškim principom” – Kum ne toleriše neposlušnost. Kum zadaje partijsku liniju i očekuje da je svi prate. ”Krdo nezavisnih umova” (kako je Harold Rozenberg nazvao mainstream intelektualce) je tu da obezbedi neophodnu retoriku kao način da se opravda i normalizuje ovako duboko poremećen (i uznemirujući) diskurs.
Tekst je izvorno objavljen na engleskom jeziku u Z magazine:“Can There Be a Non-Colonial US/EU Foreign Policy?”
Izvor: Autograf
