Piše: Ognjen Radonjić
Trka za litijumom se ubrzava. Kako bi se postigli ciljevi zelene tranzicije, tražnja za litijumom će se, prema nekim projekcijama, do 2035. povećati šest puta. Proizvodnjom litijuma trenutno dominiraju Australija, Kina i Čile, koji čine više od 90 odsto svetske ponude. Kako bi zadržale svoj udeo na svetskom tržištu, došlo je i do prvih trzavica između australijskih i kineskih firmi na afričkom tržištu. Trenutno je aktuelan spor između australijske kompanije AVZ Minerals i kineskog Ziđina zbog najvećeg nalazišta litijuma na svetu, za koje se procenjuje da ima 6,7 miliona tona, u okolini grada Manono u DR Kongo. Već nekoliko godina traju sudski sporovi između ove dve firme i oni su propraćeni istragom državne Agencije za borbu protiv korupcije. Da li će i kada iskopavanje litijuma otpočeti u ovoj siromašnoj afričkoj zemlji, ostaje da se vidi.
Nego, kada smo već kod Ziđina, ta kineska kompanija privatizovala je rudnik bakra u Boru u drugoj polovini decembra 2018, a u četiri naredne godine, od 2019. do 2022. srpski trgovinski deficit je porastao sa 7,1 na 12,1 milijardu američkih dolara. To ukazuje na sve veći jaz između srpskog izvoza i uvoza (što se može videti i na grafikonu broj 1), odnosno pad konkurentnosti srpske privrede.
Srbija Kini izvozi bakar koji proizvodi kineska firma, a uvozi tehnološki složene proizvode. S druge strane, izvoz u Kinu iz Srbije u istom periodu porastao je sa 329 miliona na 1,2 milijarde dolara, pa je udeo Kine u ukupnom srpskom izvozu značajno porastao, sa 1,7 na 4,1 odsto. Udvostručen je, međutim, i uvoz, sa 2,5 na skoro pet milijardi dolara, tako da je udeo uvoza iz Kine u ukupnom srpskom uvozu porastao sa 9,4 na 12,1 odsto. Posledično, trgovinski deficit sa tom zemljom porastao je sa 2,2 na 3,8 milijarde dolara. Ipak, i pored značajnog rasta uvoza iz Kine, udeo trgovinskog deficita Srbije sa tom zemljom u ukupnom trgovinskom deficitu ostao je nepromenjen i iznosio je 31 odsto.
Udeo trgovinskog deficita sa Kinom ostao je stabilan zahvaljujući tome što je naš izvoz u tu zemlju porastao za više od tri i po puta. Na prvi pogled relativno zadovoljavajući ishod, ali kad proniknemo u strukturu izvoza videćemo da je ovaj značajan rast posledica dramatičnog rasta isporuka bakra koji od 2019. u Srbiji proizvodi kineska firma Ziđin.
Izvoz bakra u Kinu porastao je naime, sa nula u 2019. na 913,4 miliona dolara u 2022. Tako je udeo rude bakra u ukupnom srpskom izvozu u Kinu povećan sa nula na čak 76 odsto. Ipak, tu izgleda nije kraj, pošto je, po rečima predsednika Aleksandra Vučića, Ziđin zainteresovan za najveće nalazište zlata u Evropi, odnosno preuzimanje rudnika Lece kod Medveđe. Sve je očitije da je u pitanju standardni trgovinski odnos siromašne i bogate privrede – Srbija Kini izvozi sirovine, a od nje uvozi tehnološki složene proizvode, što srpsku privredu stavlja dugoročno u inferioran položaj.
Ekskluzivni intervju, prof. Kristijan Laslet: Mora se koristiti svaka prilika za otpor Rio Tintu
Vratimo se sada litijumu i jednoj drugoj, australijskoj, kompaniji Rio Tinto. Ministar finansija Siniša Mali je u nekoliko navrata izjavio da je litijum velika razvojna šansa za Srbiju, da na tom polju Srbija ima priliku da postane važan igrač i da će njegova proizvodnja doprineti srpskom BDP-u sa 10 do 12 milijardi evra godišnje. Ministarka energetike, Dubravka Đedović Handanović je u verskom zanosu konstatovala da je litijum „dar od boga“ i da „ležimo na milijardama“.
„Paradoks izobilja“
Ni predsednik Aleksandar Vučić ne zaostaje. Litijum je, po njemu, šansa generacije: „Nisu sve zemlje uvek bile bogate i sve uvek siromašne. Argentina je neposredno posle Prvog svetskog rata bila gotovo dvostruko bogatija od Francuske i Nemačke, a pre samo 80 godina Venecuela je bila bogatija od svih ovih zemalja, što danas nije slučaj“, rekao je nedavno Vučić. Pre nego što nastavimo, mala digresija – upoređivati privrede Francuske i Nemačke koje su nakon Prvog svetskog rata bile sravnjene sa zemljom sa privredom Argentine, koja nije bila u ratu, u najmanju ruku je metodološki neodrživo. No, i pored toga, činjenice su sledeće – neposredno nakon završetka Prvog svetskog rata, tačnije 1920. BDP po stanovniku Argentine bio je 5.500 međunarodnih dolara, za 7,8 odsto veći nego u Francuskoj (5.100 dolara) i 22 odsto nego u Nemačkoj (4.500 dolara). Nadalje, kako bismo izbegli prethodnu metodološku grešku na primeru Venecuele, neka „pre samo 80 godina“ bude godinu dana pre nemačke invazije na Francusku. Te 1939. BDP po stanovniku Nemačke iznosio je 8.600, Francuske 7.600, Argentine 6.600 i Venecuele 4.500 međunarodnih dolara. Venecuela je, dakle, bila siromašnija od svih pobrojanih zemalja i pre otkrića nafte dvadesetih godina prošlog veka važila je za „banana republiku“, a nakon dolaska na vlast diktatora Huga Čaveza 1998. važi za zemlju koja je „prokleta bogatstvom resursa“. O tome nešto više u nastavku.
Elem, predsednik je u pravu kada kaže da nisu „sve zemlje uvek bile bogate i sve uvek siromašne“. Zašto su neki narodi bogati, dok su drugi siromašni, zagonetka je koja već vekovima muči ekonomsku nauku. Mogući su brojni odgovori na ovo pitanje i ono što upada u oči prilikom analize ovog problema je prethodno pomenuti fenomen koji se u stručnoj literaturi javlja kao „paradoks izobilja“ ili „prokletstvo bogatstva resursima (PBR)“. Taj fenomen se odnosi na veliki broj zemalja koje su bogate prirodnim resursima, ali istovremeno, naizgled paradoksalno, zarobljene u začaranom krugu siromaštva, korupcije, političkih nesloboda i društvenih sukoba.
Kako bismo razumeli ovaj fenomen, neophodno je krenuti od elementarne činjenice da je ključna determinanta bogatstva naroda proizvodna moć koja se iskazuje kroz produktivnost – količinu proizvodnje po jedinici vremena. Proizvodni potencijal zavisi od tri osnovna faktora proizvodnje – prirodnih resursa, kapitala (fizičkog – mašine, alati, kompjuteri, pruge, fabričke zgrade, transportna sredstva…) i ljudskog rada (brojnost, starosna i kvalifikaciona struktura stanovništva). U krajnjoj instanci, algoritam kombinacije ovih faktora proizvodnje, to jest tehnologija, određuje njihovu produktivnost. Rečju, što je jedna nacija tehnološki naprednija, to je produktivnija. Povratno, tehnološki napredak krucijalno zavisi od kvalifikacione strukture radne snage – što je ona obrazovanija, to je veći potencijal tehnološkog napretka. Otuda, neretko je slučaj da obrazovana radna snaga emigrira iz siromašnih zemalja, jer one najčešće ne poseduje kapacitete da produktivno uposle svoju obrazovanu radnu snagu.
Privrede koje se oslanjaju na prirodne resurse karakterišu sve manji, opadajući prinosi. Uopšteno govoreći, siromašne zemlje su niskoproduktivne, na niskom stupnju tehnološkog razvoja i niskokvalifikovanom i jeftinom radnom snagom. Ovaj ishod je najčešće posledica njihove specijalizacije u proizvodnji proizvoda koje karakterišu tzv. opadajući prinosi. Zakon opadajućih prinosa kaže da sa rastom proizvodnje, podjednaka ulaganja u rad i kapital generišu sve manju količinu proizvoda.
Opadajući prinosi vladaju u delatnostima koje se pretežno oslanjaju na prirodne resurse. Tako, ako neko uzgaja hranljive biljke, stoku ili se bavi rudarenjem, prvo će koristiti najplodniju zemlju, najbolje pašnjake i najbogatija rudna izvorišta. Vremenom, kako proizvodnja raste, prelazi se na sve lošije zemljište, pašnjake i rudna izvorišta i za ista ulaganja u rad i kapital dobijaće sve manju količinu proizvoda. To drugim rečima znači da opada produktivnosti i rastu troškovi po jedinici proizvoda. Pošto, u principu, ove delatnosti ne zahtevaju obrazovanu radnu snagu, ove proizvode mogu mnogi da proizvedu, zbog čega je konkurencija na tržištu intenzivna, tako da pojedinačni proizvođači nemaju uticaja na cenu i ona se formira na tržištu u interakciji ponude i potražnje. Stoga, problem nastaje kada se tržišna cena ne menja ili opada, pa zbog rastućih troškova proizvodnje pada profit. U krajnjem slučaju, cena može toliko da padne i/ili troškovi toliko da porastu da proizvodnja postane neisplativa. Dodatno, prirodni resursi se troše i ne mogu se obnoviti, rudnici se iscrpljuju, biljni i životinjski svet se može desetkovati i pašnjaci uništiti. Naravno, u ovim delatnostima može se biti više ili manje produktivan, zavisno od raspoložive tehnologije proizvodnje, koju kreira visokoobrazovana radna snaga u industrijskom i uslužnom sektoru.
Jabuke i ajfoni
Sa druge strane, bogate zemlje su visokoproduktivne, na visokom nivou tehnološkog razvoja i sa visokokvalifikovanom radnom snagom. One napreduju kroz inovacije i pretežno proizvode industrijske proizvode i napredne usluge. Prednjačenje u inovacijama i proizvodnji visokosofisticiranih tehnoloških proizvoda obezbeđuje preduzećima da prvi zauzmu poziciju na tržištu i da, u okruženju bez konkurencije ili sa neznatnom konkurencijom, dođu u poziciju da mogu da utiču na cenu proizvoda koji prodaju. Primera radi, mnogi mogu da proizvedu jabuke, ali ne mogu ajfon. Zato prodavac jabuka ne može da utiče na cenu jabuka, dok prodavac ajfona može. Da bismo uvideli razliku, dovoljno je da uporedimo koliko košta kilogram jabuka, a koliko kilogram ajfona.
Osim što se proizvodi i usluge koje produkuju bogate zemlje ne suočavaju sa intenzivnom konkurencijom, njih karakterišu „rastući prinosi“. Rečju, prva jedinica nekog softvera košta mnogo, jer su fiksni troškovi istraživanja i razvoja ogromni. Međutim, troškovi prodaje svake sledeće jedinice softvera su skoro nepostojeći. Proizvodnja prve jedinice aplikacije za navigaciju, na primer, košta 50 miliona dolara i prodaja svake naredne jedinice preko Gugl pleja košta 50 centi. Zbog toga je ovim proizvođačima u interesu da zauzmu što veći deo tržišta (nedostatak konkurencije), jer svaka dodatna prodata jedinica snižava troškove po jedinici proizvodnje, tako da sa rastom proizvodnje i prodaje, rastu i profiti. Osnovne barijere ulasku na ova tržišta su visokoobrazovana radna snaga i visoki fiksni troškovi istraživanja.
Izvor: Radar
