Пише: Елис Бекташ
Премда су административне границе Босне и Херцеговине углавном непромијењене од њиховог утврђивања Свиштовским миром, што је чини најдуговјечнијом јужнословенском земљом у данашњем облику, перцепције Босне и Херцеговине дуго су остале магловите и неусклађене, а премда су живјеле једна до друге, неке од тих перцепција нису исказивале вољу чак ни да примијете једна другу а камоли да ступе у било какву комуникацију. Деветнаести вијек донио је и међу јужне Словене одбљеске модернизаторских и еманципаторских националних и државних идеја, али оне су се у тим друштвима, услијед њихове одсјечености од главних повијесних и цивилизацијских токова, развијале знатно спорије него у другим земљама Европе које су већ биле начиниле крупне кораке на путу изласка из феудалног свијета.
Можда је управо та административно-територијална хомогенизованост Босне и Херцеговине отежавала њено саморазумијевање, јер јој је недостајало трење и идејна размјена какви су постојали тамо гдје су земље биле подијељене између различитих владара, попут Србије чији су дијелови јужно од Саве и Дунава били под управом Османлија, а они сјеверни под влашћу Хабсбурговаца. Различитим искуствима и искушењима обликоване, друштвене свијести та два подручја дају у садејству јединствену енергију која је искориштена за национално и државно ослобађање и успостављање националне државе по узору на већ постојеће моделе. И територија Хрватске у деветнаести вијек улази као збир подручја под влашћу различитих држава, па та разједињеност и у њој дјелује као потицај јачању националних и еманципаторских идеја.
Босна и Херцеговина, међутим, остаје ускраћена за таква трења и осуђена на идејно таворење или на некритичко, премда разумљиво, преузимање идејних оквира из комшилука. Касно ослобођена од османлијске окупације само да би одмах потпала под другу, хабсбуршку окупацију, та земља споро напушта милетски начин размишљања, а на том путу нарочито је спор њен муслимански етнички елемент који не успијева да развије чак ни зачетке модерне и просвијећене националне елите, јер га у тим настојањима ефикасно ометају беглучки рецидиви и хоџински сталеж. За то вријеме Србија и Хрватска успијевају да начине кораке ка даљој националној еманципацији својих сународника у Босни и Херцеговини, превасходно на конфесионалним темељима, али и снажном политичком агитацијом која је више-мање усклађена са тада доминирајућим визурама рјешавања националног питања.
Посљедица такве ситуације и таквих процеса огледа се у задржавању појма Босне и Херцеговине у простору мита или у простору аргументационог кусура у рјешавању јужнословенских националних и државотворних процеса, што је и разумиљиво има ли се у виду да је та земља преспавала деветнаести вијек, чекајући да неко други одведе феудализам са повијесне позорнице. Чак ни Херцеговачки устанак 1875-78 није аутентичан израз воље и стремљења домаћег становништва, већ је ријеч о оновременом прокси рату који је борбом против већ онемоћале и пропадајуће империје са Босфора настојао да хабсбуршки неизбјежни добитак буде мањи.
Елис Бекташ: Дјеца су војска најјача
Не рачунајући калајевске покушаје октроисања појма Босне и Херцеговине, који су и сами почивали на идеолошким и псеудоповијесним митовима, њени житељи немају консензус око садржаја тог појма. За једне је то наставак славног Твртковог краљевства настањеног богумилима, за друге је Босна и Херцеговина отргнута немањићка земља, за треће је она Босна Сребрна, дакле католички легат под дуготрајном оријенталном окупацијом… Због тога ни ЗАВНОБиХ не може појму Босне и Херцеговине понудити ништа више од испразне формуле ни… ни… ни… већ и… и… и… Осуство еманципаторских процеса и ауторефлексије, те остајање у простору мита на крају доводе до ентропијске и скоро карикатуралне ситуације да заступници идеје Босне и Херцеговине свој идеолошки носећи стуб проналазе у пјесми Мака Диздара Запис о земљи. Симпатични стих о земљи пркосној од сна, подесан за школску лектиру, не може, међутим, заиста да понесе терет стварних потреба једне државе коју су њени дуго запуштани, под ћилим склањани и нерјешавани антагонизми на крају гурнули у суманут рат налик на ратове какви су се водили у Европи седамнаестог и осамнаестог вијека.
Дејтонски мировни споразум којим је тај рат окончан своје критичаре налази на свим странама, а чак и они који га формално подржавају и заклињу се у њега гледају како да му стану ногом за врат, вјерујући да баш њиове политичке агенде имају снагу и виталност да се наметну као нова стварност над дејтонским труплом. Но такви по правилу не схватају да су њихове агенде ништа друго доли корак у прошлост и у простор већ споменуте митоманије, а да је Дејтонски мировни споразум по први пут у повијести Босни и Херцеговини понудио појмовни садржај и дефиницију који задовољавају захтјев тачности и јасноће. Босна и Херцеговина је државна заједница три конститутивна народа, сачињена од два ентитета и једног дистрикта. И тачка. А они који ће се острвити на такву дефиницију углавном не схватају да немају проблем с њом већ са властитом способношћу разумијевања стварности.
То је, наравно, тренутно стање и Босна и Херцеговина ће, као и свака друга друштвна и повијесна творевина и у будућности пролазити своје метаморфозе. Али да те метаморфозе не би биле шљапкање по глибу прошлости и њених митова, а поготово да не би биле крваве, нужно је прихватити њену тренутну стварност и на том прихватању градити живот. Да ли ће за пола вијека Босна и Херцеговина бити унитарна држава или неће ни постојати, не знам нити ми је то питање битно. Знам само да се од лудила њених данашњних политичких и интелектуалних елита не може више ни дисати без осјећања мучнине и гађења. Због тога – чувајте Дејтон као зјеницу ока свога, без Дејтона бисте се пробудили у стварности коју чак ни митоманијом задојене свијести не могу домаштати ни у својим најлуђим ноћним морама.
