Пише: Редакција
Неискреност је једина константа црногорске политичке сцене у овом вијеку. Разумије се, политички репрезенти увијек ће наћи неко „разумно“ оправдање. Но, упркос томе, улазимо у раздобље политичког живота у коме се више ништа не може градити на корпусу великих тема, историјских, прогресивних, социјалних, економских. Сада већ можемо да се опредјељујемо за лажи које нам љепше звуче, које могу са мање жала да камуфлирају неиздрживе истине.
Отуда креће трка лакрдијаша али којима лакрдија није изнуђена већ карактерна особина. Али у томе има нечега парадоксалног. Главни лакрдијаши морају не само да жонглирају на трапезу политичке моћи и славе, већ морају да корумпирају и подмићују публику, али не више џаком брашна, неком дневницима и како се већ чинило у минулој ери. Не чак ни радним мјестом. Мора се понудити нешто више од тога, јер конкуренција је жестока. Подсјећа то на добра стара времена док се још играо баскет на полигонима по принципу „игра онај који побјеђује“. Један изгубљен меч често је значио губитак сваке шансе за сљедећи. То се изгледа већ укапирало.
Погледајмо Подгорицу, на примјер. Милатовићеви „одметници“ исукали су велике принципе, полузванично се говорило и о високим финансијским тарифама. Тражило се мало више, а онда се повукло да се не би остало и без тога са чим се већ располагало. Важно је, дакле, остати у игри. Са клупе за сада нико нема шансу да заигра, осим ако неко на терену не поломи ногу, метафорички речено.
Како ће се на навонасталу ситуацију адаптирати гласачи и такмаци, то је питање за неку нову политичку имагинацију! Старе рецептуре имају успјеха колико покушаји Јакова Милатовића да игра у маниру Мила Ђукановића.
