Piše: Mirko Dautović
„Odnosi i diplomatija zemalja bloka nesvrstanih. Do pre deset godina, ova tema je zanimala samo istoričare hladnoratovskog perioda sa specijalizacijom za Nesvrstane. Danas, odnosi zemalja Globalnog juga su na prvim stranama dnevne štampe.“ Ovim rečima je profesor Kris Olden, sa Londonske škole ekonomije i političkih nauka (LSE) 7. juna otvorio jednodnevnu konferenciju „Nesvrstanost i Globalni jug“ koju su organizovali institut „Ideas“ LSE-a i Centar za britanske studije Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Konferencija se sastojala od četiri panela na kojima su profesori sa LSE-a, FPN-a, Univerziteta u Lidsu, Univerziteta u Pretoriji, londonske Škole orijentalnih i afričkih studija (SOAS), Instituta za savremenu istoriju Srbije, i Filozofskog fakulteta u Beogradu održali predavanja i diskusije o prošlosti, sadašnjosti, i budućnosti odnosa zemalja koje su se nekada kolektivno zvale „Trećim svetom“, a danas „Globalnim jugom.“ Posebna pažnja je bila obraćena na ulogu Jugoslavije u pokretu Nesvrstanih.
Prvi panel je bio posvećen definiciji termina „Globalni jug“ i po kojim kriterijumima može da se kaže da mu neke zemlje pripadaju, kao i tome da li je on istovetan terminu „Treći svet“, koji je smislio francuski antropolog Alfred Sovi ranih 1950-ih godina. Pozivajući se na američkog politikologa Džozefa Naja čija se kritika termina „Globalni jug“ zasniva na ne-homogenosti odnosno na nedostatku sličnosti koje bi povezivale zemlje poput Indije, Kine, Brazila, Južnoafričke republike, Avinaš Palival (SOAS) je izneo i kritiku nedoslednosti ovih zemalja koje su oformile blok poznat pod nazivom „BRIKS“. Ove zemlje su neslične po režimima koji u njima vladaju – jednopartijska diktatura, vojna hunta, demokratije, autokratije, teokratije; a nedosledne su po svom odnošenju prema trenutno dvema najvećim krizama: Ukrajini i Gazi. Blagonaklone ili čak saveznički nastrojene prema Moskvi, zemlje „Globalnog juga“ imaju potpuno različite pristupe kad se radi o Izraelu. Dok ga Indija podržava, Južnoafrička republika ga tuži za genocid. Same zemlje Globalnog juga su ponekad međusobno neprijateljski nastrojene. Ovome je najbolji primer par Indija-Kina koje su prvi put ratovale oko himalajskih bespuća 1962, a poslednji put 2022. Iako su obe zemlje žrtve zapadnjačkog imperijalizma, što je Nehru mislio da će ih približiti u eri dekolonizacije, pouke koje su Mao Cedong i Džu Enlaj izvukli iz borbe protiv Japana i Kuomintanga su bile drugačije.
„RAZVIJENE I ZEMLJE U RAZVOJU“: Za profesora Garta Leper sa Univerziteta u Pretoriji, dva dokumenta definišu „Globalni jug“ prošlosti: Deklaracija iz Havane, sa samita Nesvrstanih 1979, u kojoj je borba protiv imperijalizma stavljena u centar pokreta, a u kontekstu oslobođenja južne Afrike od aparthejda; i Brantov izveštaj iz 1980. Tada već bivši zapadnonemački kancelar Vili Brant je predsedavao komisijom koja je napravila izveštaj o ekonomskoj podeli sveta i načinima da se ona prebrodi, a iz kojeg su potekli eufemistički termini „razvijene zemlje“ i „zemlje u razvoju“, koje učesnici konferencije nisu koristili. Leper je kritikovao i percepciju teorije svetskih sistema, u kojoj su bogate zemlje definisane kao centar a siromašne kao periferija kojoj je dodeljena uloga izvora sirovina. Umesto takve političke geografije, za koju je država na geografskoj karti u njenim granicama jedinica međunarodnih odnosa, Leper predlaže da se „Globalni jug“ posmatra kroz sočivo „deteritorijalizovane geografije.“
Mirko Dautović, ekspert za međunarodne odnose: Plaši me haos koji se širi svijetom
Šta bi takav, naizgled, oksimoron podrazumevao, pojasnila je profesorka Radmila Nakarada sa beogradskog FPN-a. „Globalni jug“ je izraz patnje, potreba da se izrazi osećanje potrebe za promenom. Postoji u nama intuicija da postoje centri moći, ali ne i znanje o tome gde su oni tačno. A ljudska patnja treba da bude mera geografije koja bi tako bila čovečna a ne teritorijalna. „Globalni jug“ nije samo u selima Nigera, favelama Sao Paula, ruševinama Gaze. On je i u logorima beskućnika Kalifornije i Londona, u betonskim predgrađima Pariza, u zatvorenim fabrikama ekonomski opustošenih regiona bivše radničke klase. Isto tako, „Globalni sever“ nije samo londonski Mejfer ili Monako, nego i Ulica Pritviradž u Delhiju ili Zamalek u Kairu. Odgovarajući Najevoj kritici termina „Da li postoji Globalni jug,“ Nakarada odgovara „Da li postoji patnja?“
INTRA-JUŽNI IMPERIJALIZAM: Nakarada je skrenula pažnju na levičarsku kritiku termina „Globalni jug“, a to je da se u kritici zapadnjačkog imperijalizma često prenebregne intra-južni imperijalizam kakav sprovode bilo Rusija ili Kina ili, mogli bismo dopuniti, bogate arapske zemlje poput Ujedinjenih arapskih emirata, Saudijske Arabije, Gadafijeve Libije ili zemlje sa imperijalnim ambicijama poput Irana. Na unutrašnjem planu, „Globalni jug“ je projekat nacionalnih elita tih zemalja, čija ambicija nije socijalna transformacija Juga u cilju ekonomske emancipacije i razvoja, nego njegovo upodobljavanje ne bi li se te indogene elite priključile već postojećoj globalnoj eliti „Globalnog Severa“.
U diskusiji koja je usledila se postavilo pitanje, šta je bila svrha pokreta Nesvrstanih i šta je sada svrha procesa kakav je BRIKS. BRIKS je nazvan procesom, jer, po većini učesnika, nije reč o organizaciji niti o čvrstom savezu. Zapravo se u BRIKS-u mogu već videti kočenja i opadanje, baš kao i u slučaju prethodnih pokreta „Globalnog juga“ kakvi su bili Nesvrstani ili G77 ili IBSA (Indija-Brazil-Južna Afrika). Po mišljenju Džoane Hoi, iz londonskog nedeljnika „Ekonomist“, zajednički imenitelj i ono što okuplja ove zemlje je ogorčenje svetskim poretkom čija su pravila prevaziđena a preraspodela moći i statusa ignorisana od strane „Globalnog severa“. Po njoj, spoljna politika 2020-ih odražava pojavu koja je sada dominantna u unutrašnjoj politici svih društava, a to je identitetska politika, u čijoj srži je potreba za validacijom, za tim da se bude priznat. Ova potreba je naročito izražena u državama koje sebe doživljavaju kao „civilizacijske države“, što je koncept koji je formulisao pokojni profesor LSE-ja, Kristofer Koker. To su države poput Kine i Rusije, koje stavljaju u prvi plan svoju autentičnost, svoju posebnost, i na taj način odbijaju univerzalizam svetskog poretka kakav je stvaran posle Drugog svetskog rata.
SFRJ I NESVRSTANI: U drugom panelu konferencije fokus je bio na post-kolonijalnom nasleđu i saradnji „Globalnog juga“ tokom Hladnog rata. Kveku Ampija, iz Gane, i profesor na univerzitetu u Lidsu, u Velikoj Britaniji, su analizirali čuvenu konferenciju iz Bandunga 1955. i ulogu Japana u ekonomskom razvoju istočne i jugoistočne Azije. Po Ampiji, lideri Nesvrstanih su se okupili da bi pričali o razvoju, ali je politika otela konferenciju zbog mešanja SAD. Japan je razvio koncept trijade „razvojna pomoć-trgovina-investicije“ kojom je doprineo razvoju jugoistočne Azije, s tim što, za razliku od razvojnih agencija zapadnih zemalja, Japan nikada ne nudi razvojnu pomoć sa unapred osmišljenom ponudom projekata za zemlje „Globalnog juga“. Japan čeka da mu se zemlje obrate za pomoć i kažu mu šta im treba.
Nemanja Radonjić sa Instituta za noviju istoriju Srbije, je izlagao veze SFRJ sa oslobodilačkim pokretima „Globalnog juga“. Beograd je tada gledao na pokret Nesvrstanih kao na inter-civilizacijski savez. Osnivački mit SFRJ je bila Narodnooslobodilačka borba, te je Beograd video podršku anti-kolonijalnim pokretima kao obavezu i kao „aktivnu nesvrstanost“, jer biti nesvrstan ne znači biti pasivan. Jugoslavija je tako pružala vojnu obuku južnoafričkim borcima protiv Aparthejda. Oni su obučavani u kasarnama 72. brigade u Pančevu, gde je njihov vođa Filip Menzini i sahranjen kada je preminuo 1986. od leukemije.
Radonjić je citirao i jednog afričkog učesnika na drugoj sveafričkoj studentskoj konferenciji koja se održala 1962. u Beogradu. U to vreme, bilo da posete zemlju zapadnog ili istočnog bloka, Afrikanci bi dobijali ideologizovanu lekciju iz Moskve ili Vašingtona. Ali u Beogradu, njegov komentar je bio „Vi niste pokušali da nas indoktrinirate.“
Ta praktičnost i otvorenost je jugoslovensku politiku, a i sam pokret Nesvrstanih, dovodila u nedoslednost i heterogenost. Neki oslobodilački pokreti su podržavani, neki ne. Nekad je lider prijateljske nesvrstane zemlje bio nasledni monarh (kao „drug Car“ Hajle Selasije ili šah Reza Pahlavi), a nekada oficir koji je zbacio monarhiju (Gamal Abdel Naser ili Abdul Karim Kasim). Neki su bili trojanski konji SAD a neki SSSR-a. Pa ipak, svi su bili primani s počastima, a Jugoslavija nikada nije zauzimala diskriminatorski ili arogantan stav.
U praktikovanu jednakost i dobrodošlicu socijalističke Jugoslavije, učesnici konferencije su mogli da se uvere u Parku mira. Na turi koju je vodio organizator konferencije, profesor Slobodan Marković, profesori sa svih krajeva sveta su čas sa divljenjem, čas sa gnušanjem otkrivali ploče sa imenima državnika koji su pohodili Beograd u doba Nesvrstanih i sadili drveća. Ovaj ideološki pastiš od arhitektura i urbanizama je na profesore ostavio utisak bizarnog ali gostoprimljivog haosa sa nenametljivim šarmom neopredeljenosti, a ponegde i nesvrstanosti.
Izvor: Novi Magazin
