Piše: Nikola Čukanović
Četvrtog juna 1967. pošlo je na školsku ekskurziju nas sedamdesetak đaka trećeg razreda sjeničke gimnazije i tri profesora, s maršrutom Sjenica, Prijepolje, Bijelo Polje, Titograd, Cetinje, Kotor, Dubrovnik, Mostar, Sarajevo, Goražde, Višegrad i opet Sjenica. Drugog dana, nešto pre podneva, stigli smo do Ivanovih korita ispod Lovćena. Tu smo se zaustavili, umili, hladne vode napili, s čobanima koji su na koritima ovce napajali malo se družili i doručkovali, pa nastavili put ka Njegoševoj kapeli na Lovćenu. Oko podneva smo stigli blizu kapele, a onda se zbog strmih kamenih stepenica, nas dvadesetak đaka, sa dva profesora, popelo do nje. Zidovi i krov kapele su bili sagrađeni od kamena, a vrata su bila od bronze, na njima je bio razapet krst, urezbareni Njegoševi inicijali i dva orla. Oko kapele-crkve bio je sagrađen kameni zid visine oko metar. Na krovu kapele stojao je krst od belog mermera, pored njega nekoliko gromobrana, a u mermernoj ploči ispred kapele bili su napisani stihovi iz „Gorskog vijenca”: „Blago tome ko dovijek živi, imao se rašta i roditi: večna zublja, vječne pomrčine, nit dogori niti svjetlost gubi.” Pošto nismo mogli da uđemo u kapelu, napravili smo par krugova oko nje, izdodirivali je rukama, pobacali kamenčiće u jezero podno kapele, poklonili se kostima velikog vladike Rada, neki se i prekrstili, pa se uputili nazad.
U Cetinje smo došli oko 14 sati, ručali, pa se uputili ka dvoru kralja Nikole i Biljardi. Kustos muzeja proveo nas je kroz oba objekta i ispričao nam da su preci dinastije Petrović-Njegoš bili Srbi iz srednje imućne bosanske vlastele, koji su živeli u doline reke Bosne, nedaleko od današnje Zenice i da su se naselili na prostore planine Njeguš, a potom u same Njeguše, tj. na teritoriju Dubrovačke Republike, posle propasti srpskog carstva, za vreme vladavine sultana Bajazita, s ciljem da se spase od nadirućeg islama, koji je tada bio zahvatio, ne samo Srbiju, već i tadašnju Bosnu, te da se to desilo tokom 15. veka.
Na crnogorski presto su došli krajem 17. veka i vladali duže 200 godina, sve do završetka Prvog svetskog rata, do 1918. godine, kada se odlukom Velike podgoričke skupštine Crna Gora pripojila novoformiranoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Kustos nam je ispričao da je Petar Drugi Petrović Njegoš, vladika Rade, za života napravio crkvicu (kapelu) na Lovćenu i u testamentu naručio da ga sahrane u njoj, s željom da tu mirno počiva. Umro je 1851, ali zbog jakog nevremena nije se moglo izaći na Lovćen, pa su njegovi posmrtni ostaci sahranjeni u manastiru na Cetinju, a tek 1854. preneti u grobnicu kapele na Lovćenu. U januaru 1916, austrougarska vojska je napala Cetinje i ubrzo okupirala Crnu Goru.
Početkom avgusta guverner okupirane Crne Gore Veber najavio je granatiranje Njegoševe kapele na Lovćenu, pa je mitropolit crnogorski izdao naredbu da se Njegoševi kosti hitno ekshumiraju iz kapele i sahrane u manastir na Cetinju. U noći između 12. i 13. avgusta 1916. lovćenska kapela-crkva je srušena topovskim đuladima, ali su vladikine kosti sačuvane.
Par godina posle Velikog rata, Aleksandar Karađorđević, Zorkin sin i unuk Nikolin, o svom trošku je napravio novu kapelu na Lovćenu, sličnu originalnoj, ali kvalitetniju, a sveštenstvo je septembra 1925. svečano prenelo Njegoševe mošti u nju. „Trenutno postoji ideja da se umesto kapele, na Lovćenu napravi Njegošev mauzolej, izliven je veliki bronzani spomenik s Njegoševim likom, izradio ga je hrvatski vajar Ivan Meštrović i sada se nalazi u dvorištu Biljarde, rekao nam je kustos. Gledajući na šta taj spomenik liči i gde će biti postavljen, a imajući u vidu pesnikov zavet, čini mi se da i nije neka mudra crnogorska odluka”, bojažljivo se ispovedio kustos. I o knjazu Nikoli je govorio vrlo nadahnuto. Rekao nam je da je na vlast došao 1860. godine sa 20 godina. Gajio je ljubav prema Nemanjićima i Prizrenu i držao do Kosovskog zaveta. Crnom Gorom je vladao 58 godina, obezbedio njeno priznanje 1878. u Berlinu, emigrirao je 1916, umro 1921. u Francuskoj i sahranjen u jednoj ruskoj crkvi.
Izvor: Politika
