Пише: Војин Грубач
Напокон се завршила ексцентрична прича око Резолуције о Сребреници на Генералној Скупштини ОУН тако што су је изгласале делегације 84 државе које је окупио колективни Запад.
На другој страни је било 109 држава, које представљају двије трећине људи на планети а које су: гласале против, биле уздржане или уопште нису жељелe да гласају по том питању.
Иницијатори и коспонзори резолуције су формално побједили тако што су фактички тешко поражени због још јаче и жешће подјеле држава у два крупна табора.
Ови табори ће се тако дијелити и по сваком другом питању, што је коначни резултат ове непрактичне политичке авантуре.
Сто девет држава ће се односити према томе документу као да никада није усвојен, што ће бити још један доказ оштре и бескомпромисне поларизације планете.
Уопште не треба сумњати да ће посљедично сљедовати инфлација тзв. „резолуција о геноциду“.
Војин Грубач: Подржавамо одлуку Владе да преда два амандмана на Резолуцију о Сребреници у ОУН
Сваки злочин гдје пострада више или око 8.000 људи ће бити третиран као „геноцид“.
Уколико се то не деси, третираће се као вриштећи апсурд и дупли стандард што је опасна ствар са последицама.
На примјер, у Гази се у последњих седам мјесеци обрачуна Израела са Хамасом десило палестинских жртава на нивоу „пет Сребреница“.
Уколико се појаве иницијатори и коспонзори Резолуције о страдању Палестинаца у Гази пред ГС ОУН, лако се може десити да такав документ не подрже земље које су гласале за Резолуцију о Сребреници.
Колективни Запад ће се таквом сценарију одупријети свим силама.
Тиме ће вриједност и значај било каквих „резолуција о геноциду“ бити трајно потрошен.
Зато не треба дизати тензије и доносити преране закључке.
Инциденти признања Косова и потезање Резолуције о Сребреници стварају нова правила игре на планетарном нивоу, која раде против оних који такве инциденте праве и правила игре намећу.
Само треба бити миран и пустити да ствари закономјерно добију нови правац. Дакле, мора се пројавити суздржаност и стрпљење.
Влада Црне Горе је била под екстремним притиском колективног Запада.
Храбро је одбила коспонзорство резолуције и успјела протежирати један амандман у њеној корекцији, што је био добар потез.
Али је морала гласати за резолуцију, јер је спољњи диктат био немилосрдан а могућност маневра никаква.
У истој ситуацији је била и Република Српска, само је тај диктат био класична мајоризација кроз злоупотребу Предсједништва БиХ и Министарства спољних послова.
Предсједник Српске Милорад Додик се није могао одупријети Денису Бећировићу и Жељку Комшићу, члановима Предсједништва БиХ који су мимо процедура у ОУН покренули питање Сребренице.
Дакако, у тој причи је учествовао и Елмедин Конаковић, несавјесни министар спољних послова БиХ, који се спомиње у Скај комуникацији чланова моћног кокаинског картела „Дино и Тито“.
На другој страни се Додик чуди и оштро протестује што се Влада Црне Горе није могла одупријети притиску премоћне и неупитне силе колективног Запада, и гласати против резолуције!?
Чему тада чуђење и протест?
Република Српска је саставни дио Босне и Херцеговине.
БиХ је била иницијатор, коспонзор и гласала за Резолуцију о Сребреници.
Републику Српску уопште није питала за став по том осјетљивом питању, који се морао учитавати и уважити ако се ради о озбиљној држави.
БиХ се у овом случају није показала као одговорна и озбиљна држава, јер је оваквим поступком урушила повјерење ентитета и народа који су незаобилазни фактори њене конституције и темељ њеног постојања.
Суздржаност делегације Црне Горе на гласању је била оптимална опција, али немогућа у контексту фактора спољних сила чији је притисак на много веће државе био енорман, паклено ултимативан. О томе већ имају свједочења.
Кроз пар дана ће се слећи страсти и медијска прашина, а вријеме показати да је ова прича била предимензионирана и далека од реалног ефекта који су очекивали њени иницијатори.
Прије ће бити да ће контраефекат због даље стратешке политичке поларизације планете бити урагански. Дакле, само стрпљење.
