Piše: Neven Cvetićanin
Psihologija je odavno utvrdila postojanje psihološkog mehanizma poznatog kao „narcizam malih razlika” shodno kojem se po pravilu najčešće javljaju antagonizmi upravo između onih koji su slični, i to upravo zbog tih sličnosti. Tim mehanizmom se veoma lako može delimično objasniti sve ono što se dešavalo između naroda bivše Jugoslavije prethodnih decenija, a pogotovo sve ono što se dešavalo između Srba, Hrvata i Muslimana/Bošnjaka, faktički, naroda koji govore istim jezikom, potpadajući zajednički pod Cvijićevu dinarsku rasu, koja očas plane upravo na one koji su joj najsličniji.
Srbi, Hrvati i Muslimani/Bošnjaci (da ne pominjemo i Crnogorce) su u prethodnim decenijama učinili u političkom i institucionalnom smislu praktično sve kako bi se razlikovali jedni od drugih, a da u kulturološkom smislu nisu odmakli u toj nakani ni za jotu, pa se danas i jedni i drugi i treći i dalje bacakaju na istu muziku, plaču na iste filmove i navijaju istim jednako sočnim psovkama. I jedni i drugi i treći su, umesto da vole jedni druge, odlučili da vole upravo one koji su im različiti, potvrđujući postojanje još jednog mehanizma – „narcizma velikih razlika”, koji opet deluje i u običnom životu i u politici, a po kome se suprotnosti privlače, odnosno privlače baš oni koji su međusobno veoma različiti. Tako su Srbi umesto Hrvata i Muslimana/Bošnjaka odlučili da vole Kineze, iako na čitavom svetu verovatno ne postoje dva tako različita naroda kao što su strpljivi Kinezi i nestrpljivi Srbi.
Hrvati su umesto Srba odlučili da vole Nemce iako su tu opet značajne mentalitetske razlike koje se tiču discipline i radne etike, jer u Hrvatskoj, kao i u Srbiji i u Bosni i Hercegovini (Crnu Goru i da ne pominjemo) većina ljudi od radnog procesa najviše voli pauzu u kojoj smo svi na Balkanu šampioni, umesto da to budemo u nekoj konkretnoj proizvodnji kao što su to upravo Kinezi ili Nemci.
Muslimani/Bošnjaci su opet odlučili da vole Turke i Palestince, deleći sa njima možda neke kulturološke aspekte, ali opet bivajući ukupno značajno bliži onima sa kojima dele zajednički jezik (kako god ga zvali – srpski, hrvatski, bošnjački, crnogorski, materinji itd.), što se opet lepo vidi kada Brega i ekipa malo zasviraju, pa jednako plaču i Beograd i Zagreb i Sarajevo.
Crni trijumvirat u jednom čovjeku: Narcizam, makijavelizam, sadizam
Ali da pustimo mi Hrvate i Muslimane/Bošnjake i da se skoncentrišemo malo na nas Srbe, da ne ispadne da sve ovo pišemo sa Marsa i kao Marsovci, gledajući sa visoka ove klete osobine koje opisujemo, kao da ih sami nemamo i ne nosimo ih na koži i u genu. Socijalna psihologija srpske politike se već vekovima vrti u okviru opisana dva mehanizma – „narcizma malih” i „narcizma velikih razlika”, gde pre mogu jedni sa drugima oni koji su različiti nego oni koji su slični. Krhki trodecenijski višepartizam u Srbiji je to samo potvrdio budući da je iz istih stranaka nastajala gomila još „istijih” koje se po pravilu međusobno ne podnose, a odnosi unutar opozicije i vlasti u Srbiji mogu da uđu u epsku pesmu. Svako svakome spočitava upravo ono što i sam radi, što je najvidljivije upravo ovih dana na stani–kreni lokalnim izborima. Nije da toga nema i drugde jer vlast je svugde slast i mast, ali mi to radimo najčešće baš sirovo i bez rukavica i uvek iznova koljemo vola za kilo mesa. U takvom društvu je minimalni nacionalni konsenzus teško ostvariv i on se po kletom pravilu ostvaruje samo pred spoljašnjom opasnošću, u koju po pravilu zabasavamo uvek iznova upravo zato što ne umemo da slušamo jedni druge, da ne pominjemo koliko tek ne slušamo onaj pametniji i obrazovaniji deo društva, koji nam najčešće služi za ukras.
Upravo zbog opisanog mehanizma „narcizma malih” i „narcizma velikih razlika” nikako da oformimo funkcionalnu društvenu elitu, jer ako se do neke vlasti slučajno probije neki pripadnik stvarne elite znanja, što se kod nas pak ne dešava često, oni pripadnici elite izvan vlasti će ga nužno optužiti da se prodao, jednako kao što će priprosti plebs optužiti svakog svog na vlasti da mu luk viri iz zadnjice, budući da niko ne voli, pogotovo kod nas, da vidi nekog sličnog da je dospeo više i dalje. U takvom narodu i društvu nije lako ni državotvorno misliti – ne u smislu neke hinjene državotvornosti udaranja u junačke grudi, već u smislu celishodnih državotvornih planova, a kamoli državotvorno raditi da se oni ostvare, pa je zato najčešće kod nas improvizacija, a ne plan, način rešavanja problema.
Kinezi koji su nam novi-stari najbolji prijatelji planiraju decenijama, a ponekad čak i vekovima unapred, dok mi pravimo planove od izbornog do izbornog ciklusa, teško uspevajući da se sa nivoa svakodnevne politike vinemo do nivoa dalekovidog konstruktivnog državništva. Ipak, i mi, kao i drugi narodi, imamo instinkt preživljavanja, jer narodi su uopšte instinktivni entiteti, što je veoma lepo opisao onaj vispreni Gistav le Bon u svojoj „Psihologiji masa”, pa se ipak kada zagusti setimo da kormilo poverimo nekom istinski sposobnom čoveku kao što je to Kodža Miloš ili mu sinovac Mihajlo, prepredeni Pašić ili mrski nam Tito, koji je bio redak tip koji je uspeo da suzbije delovanje balkanskih narcizama malih razlika, baš zato što je bio toliko različit od svih nas, fizički i mentalno delujući poput nekog bečkog ili poljskog grofa.
Zaključak ovog malog ogleda iz socijalne psihologije našeg i ostalih balkanskih naroda je da su naši potencijali i vitalnost veliki, što je utvrdio i ranije pomenuti Jovan Cvijić, ali su naši narcizmi velikih i malih razlika tragikomični o čemu su pisali i govorili drugi naši velikani – od Andrića koji se tome izrugivao u nizu romana, preko Crnjanskog koji je zbog toga opet plakao u svojim poetikama, sve do arhetipskih Vuka, Dositeja i ostalih praktičnih prosvetitelja razbarušene raje koji su podnoseći razne žrtve i nedaće praktično radili da se narod prosvetli, a država izgradi, tvoreći ponekad sa pre pomenutim sposobnim i jakim ljudima jednu koaliciju žezla i znanja, koja je kod nas uvek bila koliko retka, toliko i preko potrebna.
Jer u našoj prošloj kolumni, upravo ovde, napisali smo da, bez obzira o kome je narodu ili državi reč, pametni momci rešavaju sve, jednako kao što glupi sve destruišu, a ovaj burni 21. vek sa svim svojim geopolitičkim vetrovima koji nemilice duvaju će tek svima pokazati koliko je to istina.
Naučni savetnik na Institutu društvenih nauka
Izvor: Politika
