Пише: Даница Поповић
Зашто не звоне звона, питао је свештеник звонара у цркви у коју је дошао да служи. Па ето, оче, степенице су клизаве, врата звоника су се заглавила, кључар је отишао по тамјан, а у селу влада куга… мада има још један разлог – нема звона!
А мени се чини да ову причу о томе зашто су исти производи у Србији скупљи него у Немачкој или ЕУ, овде вечито изговара неки звонар који никако да заврши реченицу и открије нам где се денуло то звоно.
У Србији су производи скупљи зато што је пословање у Србији много ризичније него у Немачкој. Зашто, питате? Ево зашто: да сте трговац у Немачкој, ризик пословања је мали – судови раде, полиција ради, добављачи испоручују робу на време, а ви убирате профит од пет-шест одсто годишње. Е сад, ако сте трговац у Србији, то је већ авантура: ко год вам не плати, чекаћете пар година да се (ако се икад) покрене судски спор – а за пресуду ћете морати лично код племенског вође да идете на поклоњење… И сад, хајде, шта бисте ви урадили, да сте увозник који тргује у Србији? Исто што и они чине: продају, али уз три пута већи профит него у Немачкој.
И то је то звоно, које можемо назвати уређеном државом, У економији се то зове – премија на ризик. У Аустрији, или Немачкој, ризик те врсте је нула, па је и премија на ризик – нула. А код нас, трговци послују уз премију од петнаестак одсто, па се онда не чудите насловима „Зашто је у Србији све скупље и до 20 одсто”. Ево одговора: аустријски профит од пет плус премија на ризик од петнаестак одсто, и ето одгонетке! Исто објашњење лако ће разјаснити и овај апсурдан наслов: „Зашто је српска флаширана вода јефтинија на Малти него у Србији?“ Зато што Малта има уређен привредни и политички систем, то јест, зато што има звоно па је премија на ризик ниска или је можда нема!
Е сад, колико је немачка или европска храна јефтинија од наше, ко хоће нека слуша наше звонаре и њихова објашњења, ја сигурно нећу. Ту су и ефикасности и продуктивности и царине (којих нема) и укуси и преференције, или, што би рекла српска гувернерка – изостанак конкуренције на тржишту хране! О, небеса! Па куд не додаде и климатске промене, геополитику и рат у Украјини, макар би деловала за трунку припремљеније, али кад боље размислим, заиста нема потребе. Увек ће се у Србији наћи неко још комичније објашњење, попут оног из удружења Ефектива из ког смо сазнали да су за високе цене хране у Србији криви грамзиви трговци, којима треба припретити „неким бојкотом или смањењем куповине неког асортимана, како би их натерали да смање марже“. Напросто генијално: нећемо јести док марже не падну!
Па ипак, чак и ако у том бојкоту победимо и трговци потпуно укину марже, ни тада цене хране у Србији неће пасти испод оних у ЕУ. Постоји још једно звоно, а то су – пољопривредне субвенције. Сваки власник поседа у ЕУ има право на позамашне субвенције, које су основни разлог за тако обилну и јефтину храну којом Европа храни и себе и свет, а уз то и сама лепо зарађује.
Зато треба запамтити ова два звона због којих су исти производи у Немачкој и развијеном свету јефтинији него у Србији. Прво означава уређену државу, а друго – обилне пољопривредне субвенције. И одмах ће нам бити јасно да се уређена држава неће створити преко ноћи, чак и да Вучић сутра изгуби на изборима. Много ће времена требати док се искорени корупција, непотизам, криминал и све оно што трговци јасно виде и у своје цене урачунавају и премију на ризик. А други начин да изједначимо цене са развијеним земљама Европе неће нестати док не постанемо пуноправна чланица ЕУ, па и сами постанемо корисници европских пољопривредних субвенција!
А можемо и да нећемо ништа од тога. То барем знамо да радимо.
Извор: Радар
