Пише: Небојша Поповић
„Знам да нећемо бити дио Европске уније, нико од нас, прије Украјине. Када ћемо ући у Европску унију, да ли ћемо ући заједно са Украјином, то је други проблем. Ви имате ваше мишљење, али моја интелигенција мени говори да сам ја у праву. И наравно, то је нешто што се тренутно догађа. Вјероватно ћемо чекати још неких шест година, што је такође у реду” – казао је Александар Вучић јуче у Котору.
Порука је изречена на самиту лидера Западног Балкана и ЕУ под слоганом „Један регион, заједничка визија”. Интересантно је да нико од високих ЕУ, али ни америчких званичника, који су присуствовали догађају није, нити коментарисао, нити оповргао предвиђање српског предсједника. Није познато ни да је неко од новинара затражио да Вучић појасни поменуту констатацију. То свакако намеће дилему – а шта ако је она тачна?
Сложићемо се, говорити о Украјини у контексту чланства у Европској унији у актуелном историјском тренутку, може значити само једно – да ће се оно десити, у складу са оном народном изреком – „о куковом љету“. Наравно, српском предсједнику се (са правом) могу замјерити многе ствари, али једна никако – а то је да је у питању особа која је неинформисана.
ЕУ чланство Западног Балкана доводи у везу са Украјином и Турском
Почетком маја високи представник ЕУ Жозеп Борељ казао је да Западни Балкан, Турска, Украјина, Молдавија и Грузија “имају историјску могућност да своју будућност вежу за Европску унију”. Њемачки портал “Дојче веле” с тим у вези је указао да “ако уђу у ЕУ, Србија и комшилук би као сиромашне државе били нето-примаоци новца из бриселске касе. Али, то није ништа у поређењу са тиме колико би новца добијала многољудна аграрна Украјина. Тога се многи у ЕУ плаше”.
Дакле, није баш да се чланство земаља Западног Балкана у јавном дискурсу не веже за земље попут Украјине, Турске или Грузије, за које се готово са сигурношћу може казати да немају европску перспективу.
Шта то значи за Црну Гору?
За Брисел је годинама важно да земље Западног Балкана буду на тзв. европском путу, иако нико никада није понудио конкретне датуме за чланство. У пракси то обично значи да балканске државе буду у потпуности усклађене са европском спољном и безбједносном политиком. То је годинама у Црној Гори успјешно извршавао и ДПС, али у стварности то Црну Гору ни за милиметар није примакло ЕУ. Црна Гора је још 2002. године док је била у заједници са Србијом прешла на тзв. двоструки колосјек који је требало да је брже од Србије интегрише у ЕУ. Двадесет и двије године касније то се није десило.
Црна Гора се данас налази на прагу добијања ИБАР-а што се може сматрати као велики успјех актуелне власти у Подгорици. Ипак, чини се да су кључни услови за даљи напредак на европском путу усаглашеност са Бриселом на питањима као што су резолуција о Сребреници, независност Косова, Украјина и НАТО… За надати се да усклађивање са партнерима заиста значи и конкретан временски оквир за чланство у ЕУ, а који се истовремено не значи зависност од украјинског европског пута.
