Пише: Јован Зафировић
“Косовске власти забраниле улазак патријарху Порфирију на КиМ”, наслов који сам прочитао на сајту “Политике”.
И то баш сада, помислих, када је опет горућа тема динар на Косову. Када је заказан састанак у Бриселу.
-Можда је због знања да ће опет изгубити 5:0, Приштина из слабости забранила улазак. И не само патријарху, него и владикама. И то седморици.
Бајка: Снежана и седам патуљака.
Драма: Патријарх Порфирије и седам владика. Можда је и случајност, рекао би неко ко у случајност верује, рекох.
И добих кратак одговор:
-Ма, где случајно!
Хладњикава соба нас је истерала на улицу заједничком снагом са потребом да излуфтирамо мозак. Напољу је сунчан дан коме лепоту урушава вештачки произведена опустелост која делује сабласно.
Опет сам код споменика кнезу Лазару, на почетку шеталишта, погледао у новопостављене надзорне камере чија је последица изигравање лудила.
Поставили су камере да… и шта?
Они који гледају камере, видеће људе како се крећу њиховом земљом, ми који ходамо како се крећемо нашом.
И у том гледању ће нам се увек мимоилазити погледи.
Брже него икад стигли смо до цркве Светог Димитрија.
Са друге клупе лево од степеница које воде до цркве гледам Косовску Митровицу. Н. седи поред мене и гледа у телефон. Са цркве видим зграде. Тробојку како се вијори на једном од солитера, у јужном делу минарете као тенковске цеви уперене у небо.
Понеки верник који се запутио да се помоли Богу погледа у Н. и мене, потом настави својим путем. Неке препознајем из града. Поздрављамо се климањем главе.
-Време је, Н. рече, алудирајући да је време за мензу.
-Идемо за минут.
-Идемо, па после нема шта да се једе, а једе ми се месо! Ако нестане, ти частиш у “Дуо грил”.
Иако смо кренули одмах, закаснили смо за месо.
Сјајне, увек насмејане и гостопримљиве жене, са пристојним шалама које раде у “Дуо грилу” спремаће малу порцију суџука за понети пре фајронта.
Густо збијени редови саткани од гладних студената, док се чека вечера, пружили су ми прилику да чујем разговор двеју девојака.
-Идем у Патријаршију, долази патријарх, једна је другој саопштила.
Одреаговао сам на неупућеност у забрану уласка патријарху, али за себе. Већ чујем коментар који нико није изговорио: Ујутру дочекује патријарха у патријаршији, а увече муслимана у празној студентској соби. Ко о чему, курве о поштењу разговор ме је натерао, уз остале вести, да „почнем да се смејем од муке“.
Студенти који су нас предухитрили жвакали су месо са неретко ужасно неукусним преливом, док смо ми остали чекали на ред да узмемо порцију млаке, испоставиће се, укусне кајгане.
На питање и шта ће сад да буде, осетио сам се као сматрач-политички аналитичар, продавац магле са телевизије, с тим што се од мене очекивало да будем објективан и изнесем своје мишљење, а не пристрасност сматрача.
-Не знам, нешто добро сигурно не, рекох док сам празнио тањир.
-Не, добро сигурно не.
Мај је захтеван и напоран месец.
Поготову друга половина. Увод у јунски пакао.
Лењи студенти јуре да исплагирају семинарске радове, есеје и презентације. Користе се свим дозвољеним и недозвољеним средствима да испуне норме, стилове писања, како би прикупили бод више и лакше положили испит.
Вештачка интелигенција, чујем, помаже им у томе. Ти јој задаш тему, она напише, уз минималне корекције – рад задовољи критеријуме.
Имам и ја да радим и учим за сутрашњи колоквијум, али ми мира не да играње ватром око косовског бурета барута свих оних млатача коприва туђим курцем. Читам, гледам вести, претпостављам, долазим до одговора, а и до питања.
Да не губим време у празној читаони, враћам се у своју собу да наставим да исто чиним.
-Патријарх је након забране и враћања са Мердара, изјавио, како су затворена врата његовог дома.
– А “ђаво са црвено црним плаштом, слободно шета рајском баштом”, изговарам, Н. слуша и каже:
-Ово је одлично. То је твоје?
-Не, то је Борин Презир.
Патријархова су затворили, а врата Срба који се између две ватре, као кроз иглене уши, провлаче кроз косовометохијску свакодневницу покушавајући да остану неопечени, отварају не би ли што пре напустили своје домове.
“Почињем да се смејем од муке”.
Узимам телефон, нарогушен и незадовољан што ће се опет све збити како је, очигледно, испланирано, а нама представљено као сплет околности, пустам Борин Презир и понављам:
“…све Јуда до Јуде,
олош намеће своје идеје,
видим лажне и бивше људе,
камелеоне и фарисеје”.
И опет “почињем да се смејем од муке”.
