Piše: Dejan Novačić
Mihajlo Mihajlov je upoznao Bulata Okudžavu u leto 1964. u Moskvi. Okudžava je tada već bio afirmisan kao jedinstven, poseban glas među piscima i muzičarima novog sovjetskog vala u vreme ottepeli – perioda političkog otopljavanja i popuštanja stvaralačkih uzdi za vladavine sovjetskog lidera Nikite Hruščova. Miša Mihajlov, koji će potom uz Milovana Đilasa postati jedini pravi jugoslovenski disident i u zatvoru provesti ukupno sedam godina, tada je, kao asistent-pripravnik na katedri za rusku književnost Sveučilišta u Zadru, boravio na studijskom putovanju u SSSR.
Miša je tom prilikom Bulatu na poklon doneo jugoslovenski napitak „vinjak“, nedavno otkriven u laboratorijama naučnog instituta „Vinča“ u Beogradu. Društvo koje se okupilo za stolom male kuhinje u Okudžavinom komunalnom stanu u Starom Arbatu, gde je Bulat tada živeo, odmah je prepoznalo kvalitet i visoko ocenilo rad jugoslovenskih hemičara. Bulat je zauzvrat izneo pred Mišu i goste ono najbolje što ima – gruzijsko vino mukuzani, ruski samogon i letonske šprote u konzervi.
Razgovor je za skromnim zastolьem živnuo, uz naizmenične tradicionalne zdravice (alaverdi!) – Okudžava je po ocu bio Gruzin i to je bio gruzijski sto – nazdravljalo se umetnosti, prijateljstvu i, najviše, prisutnim damama. Miša je bio zatrpan pitanjima o Jugoslaviji i svetu s one strane Gvozdene zavese – posete kolega iz inostranstva bile su retke i dragocene. Jedva je uspevao da umetne i pokoje svoje pitanje – da dobije odgovor, da razume, da dokuči, ukratko da uradi svoj domaći zadatak i oseti duh novog sovjetskog vremena, koji je tek nedavno bio probuđen iz dubokog, mračnog košmara onog drugog, strašnog Gruzina.
Noć u Okudžavinoj kuhinji
Odgovor je usledio kada je Bulat dohvatio sa zida svoju sedmostrunu gitaru. Prvo je nastala tišina, a onda je usledilo ono što obično usledi kad Okudžava zapeva – bar među ljudima mekšeg srca – nešto što je satkano od čežnje i nade i lepote i nečeg još što je teško izrecivo, a što Dmitrij Bikov opisuje ovako: „Već na prvi zvuk, na prvi stih, ja zanemim i zadrhtim u prisustvu apsolutno čiste umetnosti.“
Neko je napisao da je Okudžava znao tri akorda na početku karijere a tri i po na kraju. Ali poklonici i znalci (što vazda tašku nose) slažu se u jednom – pevao je o običnim, svakodnevnim stvarima: o dečjem balonu, trolejbusu, ružici u flaši od uvoznog piva… Tiho, nepretenciozno, uzdržano. A među slušaocima – bura u duši! Kako?
Andrej Voznesenski je svom francuskom prevodiocu rekao: „Kod nas se pojavio jedan čudan pesnik: stihovi obični, muzika onako, glas prosečan – a sve zajedno genijalno.“ Kako? Milioni njegovih obožavalaca su razumeli.
Na kraju je Okudžava, isprativši svoju očaranu publiku u toplu moskovsku noć, zadržao načas Mihajlova i predao mu paketić omotan pak-papirom: „Poklon, prijatelju. Ponesi deo Moskve sa sobom. Podeli sa prijateljima.“
Objasnio je da je unutra kotur istočnonemačke magnetofonske trake marke ORWO, magnitizdat njegovih odabranih pesama. Mihajlov je dobro razumeo šta to znači. Dirnut poverenjem i zajedništvom, stisnuo je ruku svom novom prijatelju, znajući da su im se putevi sreli s razlogom. Noć u Okudžavinoj kuhinji ostala je dragoceno sećanje. A pesme su krenule preko granica, kao voda, nalazeći nove puteve i nove slušaoce.
Okudžavine pesme stižu u Beograd
Umetnost umetnošću, ali život je, što Kunderini čitaoci kažu, ipak negde drugde. U narednim nedeljama, Mihajlov se vratio u Jugoslaviju noseći ne samo magnetofonsku traku već i novu misiju. Plašio se najpre da će mu u Čopu, graničnom prelazu između Ukrajine i Mađarske gde kompozicija menja točkove zbog različite širine pruge u SSSR i ostatku sveta, traku oduzeti sovjetski carinici. Ali iz razloga koji se mogu tumačiti na različite načine – nisu.
Onda se plašio da će mu traku oduzeti neko u Jugoslaviji. Prethodno je u Ambasadi SFRJ u Moskvi imao velike neprijatnosti kad se saznalo da je neki tamo pripravnik s provincijskog fakulteta zatražio intervju od ni manje ni više nego Nikite Hruščova a da prethodno nikog nije pitao za mišljenje, a kamoli dozvolu.
Ministar-savetnik u Ambasadi, izvesni Tomić, na kraju je, posle ribanja („Pa vi niste normalni, oni će sad misliti da mi ko zna koji korak činimo!“), odjednom promenio ton, nasmešio se, prineo kažiprst čelu i šaljivo, usnama oblikujući reči, šapnuo: „Pamet u glavu.“
Po dolasku u Beograd Mihajlov je zatražio prijem kod predsednika Komisije za strane stipendije koja ga je uputila u Moskvu, Dobrice Ćosića zvanog Gedža, takođe i člana CK Srbije, čoveka za koga je u to vreme verovao da je na strani liberalnije struje u državi i partiji. Objasnio mu je i za intervju i za ambasadu i za Okudžavu. Ćosić ga je lično odveo u Radio Beograd, gde je traka presnimljena u tri kopije. Jedna kopija je ostala u arhivi, za čuvanje i dugo pamćenje. Drugu je uzeo Gedža, i tu joj se gubi svaki trag: da li ju je odneo gde treba ili nije – ne zna se, a nije ni važno.
Mihajlov je treću traku dao svom drugaru, takođe potomku emigranta, Leonidu Ljonji Šejki.
Bulat u Ateljeu
Uskoro je Okudžava postao popularan ne samo na sedeljkama (beogradski: žurkama) kod „naših“ Rusa. Olja Ivanjicki je prevodila Bulatove pesme na srpski. Pesme su došle i do Mire Trailović (zna šta valja) i Jovana Ćirilova (osetljiv). Bili su oduševljeni, pa je tako Okudžava preko atašea za kulturu u Ambasadi SSSR u Beogradu Jevgenija Verlina dobio pozivno pismo da poseti Jugoslaviju i gostuje na prvom Bitefu 1967. godine. To je bio prvi Okudžavin nastup u inostranstvu.
U Ateljeu 212, koji je uprkos imenu tom prilikom primio mnogo više gledalaca, Okudžava je pevao, publika je nemela, a kasnije te večeri Zoran Radmilović ga je u susednoj Srpskoj kafani ponosno upoznao s novim jugoslovenskim pićem zvanim „vinjak“, na šta se Okudžava samo znalački nasmešio.
Još kasnije ga je Danilo Kiš na svojoj mansardi ugostio crnogorskom lozovačom i francuskim specijalitetom „ringlice“. Te se noći stvorilo prijateljstvo između Bulata i Danila, čiji se tragovi vide u kratkim pismima koje je Danilova supruga Mirjana sačuvala zajedno s jedanaest pesama koje im je Okudžava svojeručno ispisao.
Okudžava je nastavio da posećuje Jugoslaviju, gde je stekao i prijatelje i saradnike. Makavejev je izabrao Bulatovu „Molitvu“ za naslovnu pesmu svog filma W.R. – Misterije organizma, s valjda najgorom sinhronizacijom u istoriji crnog talasa a i šire, u izvedbi Ivice Vidovića.
Da bi izbegao sinhronizaciju, Saša Petrović je u svoj film „Majstor i Margarita“ ubacio Okudžavinu pesmu o crnoj mački u off, čime je poštedeo Uga Tonjacija da i on ne propeva na ruskom.
Uprkos tehničkim problemima, saradnja s jugoslovenskim kolegama uspešno je nastavljena, a u pojedinim slučajevima pretvorila se i u doživotno prijateljstvo, kao sa Arsenom Dedićem, s kojim je Okudžava zajedno snimao i nastupao, i putovao vozom iz Moskve za Šibenik preko Knina i Perkovića.
Miša u Lepoglavi
A Miša Mihajlov? On je nakon povratka iz Moskve na osnovu prikupljene građe i razgovora koje je vodio sa sovjetskim piscima i umetnicima, napisao knjigu pod nazivom „Leto moskovsko“.
U međuvremenu je Hruščov smenjen; ponovo su dunuli vetrovi iz Sibira. Novoj garnituri, na čijem je čelu bio Leonid Brežnjev, zapamćen u istoriji i kao šef države s najgušćim obrvama na svetu, pažnju je privukla ne toliko Mihajlovljeva knjiga koliko publikacija njegovog ekskluzivnog intervjua sa Aleksandrom Solženjicinom.
Na stranicama jugoslovenskog književnog časopisa „Delo“ moglo se pročitati da su logori Gulaga nastali još 1921. u vreme Lenjina, a ne Staljina. Vest o intervjuu se širila, pa je Brežnjev lično, po savetu sovjetskog ambasadora u Jugoslaviji, intervenisao kod Tita: „Nu, Valьter, k čertяm sobačьim, čto tam u tebя delaetsя?“
Tenzije su pretile da ugroze odnose između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. Tito je, strahujući od posledica i želeći da očuva diplomatsku stabilnost, pozvao Aleksandra Rankovića na Brdo kod Kranja i drugarski ga upitao: „Pa dobro, Leka, k vragu vražjem, šta se to kod tebe radi?“
Mihajlov je uskoro dobio tri i po godine Lepoglave, a Ranković je smenjen i smešten u kućni pritvor.
U žrvnju istorije
Bulat Okudžava (1924–1997), pesnik i pisac, jedan od osnivača ruskog žanra autorske pesme rođen je u Moskvi, u Starom Arbatu, u porodici profesionalnih revolucionara gruzinsko-jermenskog porekla (što po slozi ova dva naroda odgovara srpsko-hrvatskom bratstvu i jedinstvu): otac Šalva, boljševik, majka Ašken, kadrovik, i kao bonus ujak-anarhista koji je zajedno s Lenjinom stigao u zapečaćenom vagonu iz Berlina u Petrograd 1917.
Bulatov otac je 1937. ubijen u zatvoru kao japanski špijun (valjda zbog prezimena koje je isledniku zazvučalo japanski). Streljan je i ujak kao mahnovista, streljana su i dva strica kao trockisti, streljana je i tetka kao nemački špijun. Majka je uhapšena i deportovana u Karlag, zloglasni logor u Karagandi.
Godinama kasnije, Okudžava će u zbirci Devojka moje mašte opisati kako je čekao majku iz Gulaga: „Ovo su priče iz moje mladosti, o mladiću u ratnom i posleratnom vremenu čija je sudbina vezana za njegovu zemlju, o ljudskim greškama, o umeću da se prašta, pamti, voli, da se poštuje ličnost.“
„Istorija je više puta prešla preko njegove biografije kao asfaltni valjak“, kaže Dmitrij Bikov. „Veliki su to bili i strašni događaji, u kojima je on bio i svedok i učesnik.“
Sa sedamnaest godina, 1941, Bulat se kao prvoborac dobrovoljno prijavio u Crvenu armiju. Deceniju kasnije, počeo je da svedoči o ratu i kao pesnik i kao učesnik. Generacije Sovjeta napamet su znale njegove pesme o dečacima koji obuvaju čizme, o devojčicama koje ih gledaju kako se penju u vagone, o pticama koje su prhnule u nebo.
Njegova poezija o ratu nije tek pacifistička kritika militarizma, već introspektivni lament nad sudbinom malih ljudi izgubljenih u velikoj istoriji, o krhkosti ljudske egzistencije u neprestanom, večnom žrvnju nasilja, ali i o tome da uprkos svemu ostaje malo nade i za „parče neba i zrno peska“, bez velikih reči, usklika i uzdaha.
Za razliku od svojih popularnih kolega i na Istoku i na Zapadu, koji su pisali i pevali o ratovima u kojima nisu učestvovali, on nikoga nije ni prozivao ni pozivao.
Šta bi Okudžava pevao danas? Verovatno, isto što i pre. Jer, kak on pišet, tak i dыšit, Ne staraяsь ugoditь – kako diše, tako piše, ne povlađujući nikom više.
U današnjem ratnički orijentisanom javnom diskursu Putinove Rusije, u kome preovlađuju nacionalizam, konzervativizam i autoritarizam, Bulat Okudžava mogao bi da bude problem. Njegova suptilna, ali razorna kritika rata, državne hegemonije i slepog pokoravanja autoritetu mogli bi se doživeti kao izazov zvaničnoj politici, koja glorifikuje vojne uspehe i projektuje sliku nepokolebljive sile. „Bolesni smo, mi smo divlje, bolesno društvo“, rekao je Okudžava na jednom koncertu u Parizu povodom Prvog rata u Čečeniji. „Mi smo i dalje robovi koji se ponose svojim ropstvom.“
Okudžava je umro u Parizu 1997. Sahranjen je u Moskvi. Oproštaj je održan u njegovom rodnom Arbatu, u starom zajedničkom dvorištu, prijatelji su izvodili njegove pesme i recitovali njegovu poeziju. Posluženi su crni hleb i ruska votka, za pokoj duše. Bilo je skromno, odmereno i tiho, kao što je i živeo.
Izvor: RTS OKO
