Piše: Vladimir Kolarić
Mini album (EP) „Sinizm“ do sada je najzategnutiji, najintenzivniji i najusredsređeniji rad mladog hop-hop autora iz Crne Gore Boxidara (Božidara Kokota). Pored poletnog talenta i bogate i rascvetane retorike, prisutne na prethodnim albumima „Dim i sačma“ i „Svi su vanka“, ovde je postignuta veća zgusnutost forme, gotovo mitopoetskih razmera, koja stvara utisak da je ovaj umetnik upravo našao svoj izraz. Božidarevo pevanje izranja iz istog tla iz kog i slikanje Uroša Toškovića, na primer, ne geografskog, nego – recimo – metafizičkog i kolektivno nesvesnog, iz tradicije guslarskog intenzivnog opevavanja krvave istorije i surovog preživljavanja.
Naravno, kod Božidara nema vojevanja sa Turcima, tu je urbani i surovi ulični život, tu su nasilje, droga, beznađe, dezorijentacija, sve ono što i kod većine naših hip-hopera. Ali kod Božidara je sve ovo i ranije bilo pounutreno, uvek je pesnički glas pevao iznutra, iz sebe, svoje podsvesti, unutrašnjeg života, svoje pomerenosti, ali i iz kolektivnog iskustva, ne nudeći ogledalnu sliku stvarnosti i ne opisujući je, nego je snažno prelamajući kroz sopstveni, dubinski fundiran doživljaj.
Ovde je njegovo pevanje još intenzivnije obeleženo kulturnim kontekstom, onim lokalnim, ali ne toliko lokalnim kao provincijalnim, zatvorenim, već konkretnim i autentičnim, ali i onim za šta je taj lokalni izraz i najsposobniji da izrazi – ono zaumno, mitsko, potmulo iz dubina istorijske i kolektivne svesti, ono što vri ispod tanke koprene našeg svesnog, savremenog, urbanizovanog i civilizovanog života.
Pa i arhaizmi u ovim stihovima nisu toliko signal lokalnog, koliko ono o čemu se peva osvetljavaju iz dubine vekova, dubine kolektivnog i ličnog nesvesnog, dajući mu metafizički karakter i dubinu. Peva Božidar o problemima našeg vremena, ali njegov fokus se ne zaustavlja na nivou privatne ili društvene svakodnevnice, nego dobija dublje i trajnije obrise. Demoni ovde nisu samo simboli i metafore nasilja, zavisnosti i pomućenosti, nego su realna bića iz dubina; zlo je tu i vrlo čujno i osetno, ono sikće, zavija, uvija se i smrdi.
Život je ovde klopka, svaki dan se vrsti isti film, vizija i doživljaj sveta podsećaju na mamurluk pre nego što su proizvod budne i delatne svesti, sa svih strana dolazi pretnja, potencijalno drobljenje naše svesti, bića, a potencijalno i tela, gazi nas podjednako zavisnost i nasilje, čak ni osećanja nisu izvesna i teško ih je razlikovati od halucinantnih stanja izazvanih opijatima ili opštim metežom života i svakovrsnom pomućenošću decentrirane današnjice.
U takvom svetu „niko ne čuje“ jer je „najlakše ne čuti“, a laži su ionako preterano rečite, odnosno ubedljivije i glasnije od istine, „Samo nebo zna“ šta nas čeka, „sudba“ se „smeje“, a „moje misli su dželat moj“, kao da je odvajkada „sve zapisano“. Nema se puno vremena, sve brzo ide i smrt je blizu, sve nam klizi kroz prste i čini nam se da nemamo kontrolu ni nad čim i da je svaka kontrola samo iluzija. Pesnički glas svedoči da je gledao „ljude i noći bez pravca, ambicije i suštine što pokopa asfalt“, gledao „panorame što im nema kraja, zadnji vapaj u zadnji vakat“. U svet prodire mrak, ispunjava mu svaku poru, pa čak i pun mesec svojoj svetlošću ne daje nadu već nam svedoči da nas kad izađemo iz sebe ili iz (prividno) sigurnog skloništa „napolju čeka očnjak“.
Ipak, postoji neki „novi svet“, ili bi bar mi voleli da postoji, vidimo ga negde u sebi i iz sebe, gde ćemo biti bolji, gde će svako od nas biti bolji od onog što je, ono najbolje od sebe, ali i za to nema garancija, osim same te nade, mogućnosti, žudnje, koja je nekako ipak useljena u nas, koja je nekako ipak tu u nama.
Frenetičnost i mračnost ovog sveta ipak ne deluje toliko haotično i obeskorenjeno, pa time ni beznadežno, kao što izgleda, baš zbog tog htonskog naboja, naboja vekova i sila s one strane pojavnog, koje stoje pred vratima tog sveta, vriju pod njegovom tankom korom, tumbaju ga i prožimaju. Ovaj svet nije sam, nije prepušten sam sebi u Božidarevoj poeziji, tu su sve vreme – u svakom stihu i napevu – i neki drugi svetovi, ako i strašniji ono makar drugi, a što znači da neki izlaz možda ipak postoji.
I tu smo mi, od kojih svako od nas ima posebnost i sačuvanu individualnost, jer kod Božidara svaki glas ima svoje ja, svoj pogled, svoju želju da živi i sposobnost da pati, kaje se, očajava, bori se i batrga, ali da svejedno bude poseban i živ, uprkos razbijenosti ipak ne obezličen i ne sasvim obeskorenjen.
I postoji „Božija ruka“ koja povremeno uranja u taj svet, koja je preteća i utešna u isti mah, koja ovaj darkvejv i kriptopaganski trep izvodi ne do metafizičkog i magijskog koliko do mističkog i zašto ne reći – eshatološkog. Do mogućnosti svetla koje razgoni mrak i karakondžule i oživljava ono truležno, u koju svi mi, iz dubine svojih nutrina motrimo sa nadom, kao lovac na lovinu. Božidar je lovac na tu svetlost, to je on, uprkos svim crnim senima i crnim zidovima koji ispunjavaju njegov svet i njegovu svest, uprkos njemu kao „crnom sinu“ jednog crnog sveta.
On manje eksplicitno od NFL Mateje i osveštenije od Bandodiora, među onima u našoj današnjoj mladoj muzici o kojima sam pisao (u širem kontekstu treba pomenuti i hrvatskog autora Notija Limuna, veoma srodnog Božidaru po stilu izvođenja i spremnijeg da pomene Hrista), opevava i priziva smrt svetu, ovakvom kakav je u svojoj palosti i laži, u ime sveta budućeg, i to radi na kod nas možda najprefinjeniji i najpoetičniji način, učestvujući u stvaranju jednog osobenog toka naše savremene muzike i kulture, eshatološkim traganjima obeleženog, a koji nije bez potencijala.
(Zahvaljujem se Mateji Pantiću, bez kog ovaj tekst ne bi bio napisan.)
