Пише: Владимир Коларић
Мини албум (ЕП) „Синизм“ до сада је најзатегнутији, најинтензивнији и најусредсређенији рад младог хоп-хоп аутора из Црне Горе Boxidara (Божидара Кокота). Поред полетног талента и богате и расцветане реторике, присутне на претходним албумима „Дим и сачма“ и „Сви су ванка“, овде је постигнута већа згуснутост форме, готово митопоетских размера, која ствара утисак да је овај уметник управо нашао свој израз. Божидарево певање израња из истог тла из ког и сликање Уроша Тошковића, на пример, не географског, него – рецимо – метафизичког и колективно несвесног, из традиције гусларског интензивног опевавања крваве историје и суровог преживљавања.
Наравно, код Божидара нема војевања са Турцима, ту је урбани и сурови улични живот, ту су насиље, дрога, безнађе, дезоријентација, све оно што и код већине наших хип-хопера. Али код Божидара је све ово и раније било поунутрено, увек је песнички глас певао изнутра, из себе, своје подсвести, унутрашњег живота, своје померености, али и из колективног искуства, не нудећи огледалну слику стварности и не описујући је, него је снажно преламајући кроз сопствени, дубински фундиран доживљај.
Овде је његово певање још интензивније обележено културним контекстом, оним локалним, али не толико локалним као провинцијалним, затвореним, већ конкретним и аутентичним, али и оним за шта је тај локални израз и најспособнији да изрази – оно заумно, митско, потмуло из дубина историјске и колективне свести, оно што ври испод танке копрене нашег свесног, савременог, урбанизованог и цивилизованог живота.
Па и архаизми у овим стиховима нису толико сигнал локалног, колико оно о чему се пева осветљавају из дубине векова, дубине колективног и личног несвесног, дајући му метафизички карактер и дубину. Пева Божидар о проблемима нашег времена, али његов фокус се не зауставља на нивоу приватне или друштвене свакодневнице, него добија дубље и трајније обрисе. Демони овде нису само симболи и метафоре насиља, зависности и помућености, него су реална бића из дубина; зло је ту и врло чујно и осетно, оно сикће, завија, увија се и смрди.
Живот је овде клопка, сваки дан се врсти исти филм, визија и доживљај света подсећају на мамурлук пре него што су производ будне и делатне свести, са свих страна долази претња, потенцијално дробљење наше свести, бића, а потенцијално и тела, гази нас подједнако зависност и насиље, чак ни осећања нису извесна и тешко их је разликовати од халуцинантних стања изазваних опијатима или општим метежом живота и сваковрсном помућеношћу децентриране данашњице.
У таквом свету „нико не чује“ јер је „најлакше не чути“, а лажи су ионако претерано речите, односно убедљивије и гласније од истине, „Само небо зна“ шта нас чека, „судба“ се „смеје“, а „моје мисли су џелат мој“, као да је одвајкада „све записано“. Нема се пуно времена, све брзо иде и смрт је близу, све нам клизи кроз прсте и чини нам се да немамо контролу ни над чим и да је свака контрола само илузија. Песнички глас сведочи да је гледао „људе и ноћи без правца, амбиције и суштине што покопа асфалт“, гледао „панораме што им нема краја, задњи вапај у задњи вакат“. У свет продире мрак, испуњава му сваку пору, па чак и пун месец својој светлошћу не даје наду већ нам сведочи да нас кад изађемо из себе или из (привидно) сигурног склоништа „напољу чека очњак“.
Ипак, постоји неки „нови свет“, или би бар ми волели да постоји, видимо га негде у себи и из себе, где ћемо бити бољи, где ће свако од нас бити бољи од оног што је, оно најбоље од себе, али и за то нема гаранција, осим саме те наде, могућности, жудње, која је некако ипак усељена у нас, која је некако ипак ту у нама.
Френетичност и мрачност овог света ипак не делује толико хаотично и обескорењено, па тиме ни безнадежно, као што изгледа, баш због тог хтонског набоја, набоја векова и сила с оне стране појавног, које стоје пред вратима тог света, врију под његовом танком кором, тумбају га и прожимају. Овај свет није сам, није препуштен сам себи у Божидаревој поезији, ту су све време – у сваком стиху и напеву – и неки други светови, ако и страшнији оно макар други, а што значи да неки излаз можда ипак постоји.
И ту смо ми, од којих свако од нас има посебност и сачувану индивидуалност, јер код Божидара сваки глас има своје ја, свој поглед, своју жељу да живи и способност да пати, каје се, очајава, бори се и батрга, али да свеједно буде посебан и жив, упркос разбијености ипак не обезличен и не сасвим обескорењен.
И постоји „Божија рука“ која повремено урања у тај свет, која је претећа и утешна у исти мах, која овај дарквејв и криптопагански треп изводи не до метафизичког и магијског колико до мистичког и зашто не рећи – есхатолошког. До могућности светла које разгони мрак и караконџуле и оживљава оно трулежно, у коју сви ми, из дубине својих нутрина мотримо са надом, као ловац на ловину. Божидар је ловац на ту светлост, то је он, упркос свим црним сенима и црним зидовима који испуњавају његов свет и његову свест, упркос њему као „црном сину“ једног црног света.
Он мање експлицитно од НФЛ Матеје и освештеније од Бандодиора, међу онима у нашој данашњој младој музици о којима сам писао (у ширем контексту треба поменути и хрватског аутора Нотија Лимуна, веома сродног Божидару по стилу извођења и спремнијег да помене Христа), опевава и призива смрт свету, оваквом какав је у својој палости и лажи, у име света будућег, и то ради на код нас можда најпрефињенији и најпоетичнији начин, учествујући у стварању једног особеног тока наше савремене музике и културе, есхатолошким трагањима обележеног, а који није без потенцијала.
(Захваљујем се Матеји Пантићу, без ког овај текст не би био написан.)
