Пише: Вук Бачановић
Одлука владе Црне Горе да подржи УН-ову Резолуцију о геноциду у Сребреници није ни неочекивана ни запањујућа. Црна Гора је, као и остали остаци СФРЈ, мала држава у оквирима хегемоније колективног запада и која, стога, милом или силом мора прихватати његове политичке наративе, ма колико њихова утемељеност на чињеницама била (не)упитна. Макијавели је прије неколико вијекова констатовао да је редовна појава «када моћни туђин упадне у неку област, сви они који су у њој слабији, прилазе њему пуни злобе према ономе који је од њих био моћнији, и њихов досадашњи господар, једва дочекају да се додворе освајачу, тако да он нема никакве тешкоће да их придобије. Они се просто утркују да све своје снаге ставе у службу власти коју је он ту успоставио.» Овај посао је у Црној Гори завршила претходна, тридесетогодишња ДПС-ова власт, па је новој преостало само да настави гдје је стара стала. У Европи у којој и економска сила попут Њемачке мора мирно гледати урушавање своје економије због тога што не смије ништа приговорити америчкој прокси ратној авантури у Украјини, Црна Гора ће слушати, па макар неко сутра одлучио да описни придјев „црна“ превише подсјећа на мрачна времена стварног или измишљеног тоталитаризма, те би име државе требало ребрендирати у „бијела“.
А ствари као и обично нису црно-бијеле. Поготово када је јасно да велике силе сличне иницијативе никада нису предлагале ради хуманитарних разлога, већ безобзирно прагматичних. Тако је америчка савјест о геноциду над Јерменима који се догодио 1915., „прорадила“ тек 2019., дакле више од стотину година касније када је, Амерички конгрес, у контексту отопљавања турско-руских односа, усвојио резолуцију којом се масакри Османског царства (дакле не Републике Турске него државе која више не постоји) над јерменским народом у Анадолији третирају као злочин геноцида. Двадесет четвртог априла 2021. године, на Дан сећања на Јерменски геноцид, предсједник Џо Бајден назвао је анатолијске „догађаје“ из 1915. „геноцидом“ у изјави коју је објавила Бијела кућа, у којој је предсједник формално изједначио геноцид над Јерменима са злочинима који су почињени у Европи под нацистичком окупацијом. Десет година раније, 2009. такву идеју је одлучно одбио предсједник Џорџ Буш млађи, образлажући да није мудро кварити односе са једним од кључних савезника у „борби против тероризма“, што имплицира да је патња било које групе људских бића ирелевантна док не постане опортуна за политичко поткусуривање. Када је Турску требало искористити за саучеснишво у серији инвазија на муслиманске земље и масовно убиство стотина хиљада људи, сјећање на јерменске жртве се сводило на фолклор у имигрантским удружењима. У тренутку када је Турска одлучила да више неће бити испомоћ у америчким масовним убиствима, одлучено је да ће ретроактивно бити проглашена масовним убицом.
Финални приједлог резолуције о Сребреници
Слична врста савјесног односа према жртвама империјалистичког стила и искуства – сада када је у питању сребреница – прорадила је у Американцима, Британцима и Нијемцима, дакле англо-германском колективном западу, у вријеме када врло транспарентно спонзоришу неселективно бомбародвање Газе, које је до сада однијело близу 40.000 живота, од чега 14.000 дјечјих, што имплицира да је англо-германско-ционистичка коалиција за пола године у Гази убила више дјеце него што годишње од ратова и глади страда на цијелом свијету. Иако су и Србија и Црна Гора у својим парламентима одавно усвојиле декларације којим злочину у Сребреници, имплицитно и експлицитно, признају карактер који је пресуђен хашким пресудама, англо-германска коалиција је, водећи се, очигледно, дубоко хуманим мотивима ријешила да то није довољно те да се о злочину у Сребреници, након 30 година морају изјаснити Уједињене нације и то баш у вријеме када десетине хиљада људи у Гази умиру од бомбардовања и глади и у исто вријеме када амерички Конгрес пријети Међународном суду правде у Хагу да ће сносити тешке посљедице уколико изда налог за хапшење одговорних израелских званичника. И у исто вријеме када бивши генерални савјетник Свјетског јеврејског конгреса Менахем Розенсафт, близак директору Меморијалног центра у Сребреници, Емиру Суљагићу и сталном представнику БиХ при УН-у, Златку Лагумџији, подржавајући англо-германску резолуцију, констатује да је покољ који Хамас 7. октобра извршио над непознатим бројем Израелаца „чин геноцида“ изједначавајући Хамас (близак Муслиманском братству и самим тим и бошњачкој Странци демократске акције) са „четницима“, односно Србима, што би Сребреницу и њено аутохтоно бошњачко становништво требало учинити еквивалентом израелског насељеничког кибуца, а што је, морамо признати, превише и за најодвратнију међународну фарсу од „ирачког оружја за масовно уништење“.
Међутим, кориштење бошњачке трагедије као водице за пилатовско прање руку од истребљења становника Газе, као и свјесно прихватање бошњачког политичког и интелектуалног естаблишмента да у тој скаредној церемонији буде слуга понизни који носи ибрик и пешкир, није изговор за недостатак артикулисаног српског и црногорског одговора на перфидне англо-германске агенде. Досадашњи приступ се састојао или у потпуном прихватању англо-германских правила игре, као у случају црногорског премијера Милојка Спајића и предсједника Јакова Милатовића, или ригидном паролашењу и јаловом покушају релативизације очигледног злочиначког плана ликвидације војно способних сребреничких мушкараца у случају предсједника Републике Српске Милорада Додика, који је ствар додатно закомпликовао ангажманом бјелосвјетских превараната и дилетаната попут Стефана Каргановића или Гидеона Грајфа чије књиге и критички извјештаји о злочинима Сребреници углавном не вриједе ни колико пластика на тастатурама којима су написане. Умјесто оваквих капитулантско-дилетантских ескапада, које, у случају власти у Српској, укључују и нерашчишћен однос према лику и дјелу главнх наредбодаваца и починилаца масовних стријељања и других неизрециво свирепих злочина 1992-1995, нико се није сјетио да, у тренутку распада униполарног свјетског поретка и његових декретираних истина, за промјену, не би било лоше ставове артикулисати у складу са резултатима научног рада еминентних свјетских правних стручњака. Издвојимо само Кетрин Г. Саутвик, старију савјетницу за спрјечавање геноцида на пројекту и улози домаћих кривичноправних система у спречавању злочина у Музеју холокауста Сједињених Америчких Држава која ће у свом научном чланку о Сребреници у Yale Human Rights and Development Law Journal још из 2005., закључити:
„Да би у контексту правних и политичких изазова које поставља закључак о геноциду у случају Крстић, означавање масакра у Сребреници као злочина против човјечности било умјесније. Члан 5 Статута Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију дефинише злочине против човјечности као одређене насилне поступке “извршене у оквиру оружаног сукоба… и усмјерене према било којем цивилном становништву“. Ови злочини укључују убиство, истребљење, депортацију, затварање, мучење, силовање, прогон на политичкој, расној и вјерској основи и друге нечовјечне акте. За разлику од геноцида, у случајевима етнички мотивисаних злочина против човјечности или прогона, извршилац бира своје жртве на основу њихове припадности одређеној заједници, али не обавезно с намјером да уништи саму заједницу. Укључивањем прогона и истовременом констатацијом да злочини могу бити “усмјерени према било којој цивилној популацији“, дефиниција злочина против човјечности криминализује дјела извршена као резултат мјешавине мотивација.“
Стефан Мур: Јосеф Вајц, архитекта етничког чишћења
Другим ријечима, одговорно српско и црногорско друштво које би овакво мишљење о масовним стријељањима у Сребреници, евентуално, усвојило као објективно истинито и одговарајуће документованим чињеницама, би се тек онда суочило са изазовом како да се носи са прошлошћу која у себи можда не садржи страхоте попут Руанде или Холокауста, али себи мора објаснити гдје у колективно памћење смјестити виновнике политика одговорних за комбинацију палестинске Накбе из 1948., изгона судетских Нијемаца из 1945. и стаљинистичког масакра хиљада пољских официра, интелектуалаца и свештеника у Катинској шуми 1940., дакако у контексту југословенских ратова 90-тих. Да су се 30 година провело да се те ствари посложе како треба и српско и црногорско друштво би мање бољела глава јер би факти о злочину и злочинцима били прецизно представљени јавности, а могућност манипулације сведена на минимум. Али с обзиром да то није учињено, не слиједе нам нимало једноставна времена.
Недостатак храбрости и става Спајића и Милатовића да истину артикулишу онако како је могуће и тенденција Александра Вучића и Милорада Додика да све, укључујући националну културну политику, своде на јефтине ријалитије пуне неукусне патетике, пријети не само да Србе претвори у затворену нацију, трајно и нездраво неповјерљиву према окружењу и стога неспособну за било какво регионално лидерство, већ и да трајно зацементира заоштрене супротности у малом црногорском друштву. У сваком случају, резолуција о геноциду у Сребреници, уколико буде усвојена у Генералној скупштини УН-а, неће служити само као морално покриће колективног запада за даљње злостављање муслимана широм свијета, већ и за континуитет западне политке свођења југословенских простора на умируће енклаве у којима царују затрованост и зло. Док ће се бошњачко друштво неко вријеме уживати у лажном тријумфализму и испразном морализму, у српском ће се дефинитивно далеко највише слушати гласови оних који поручују да је српска голгота антиколонијалне борбе у 20. вијеку била, ако већ не посве бесмислена, а онда остала глобално ненаплаћена. Овај рат културама патње и геноцидима се неће свести само на оно што остане од Босне и Херцеговине, већ је гарант трајне дестабилизације Црне Горе што је изазов којем њени млади лидери очигледно нису дорасли.
