Пише: Вук Бачановић
ДПС је у политичкој комуникацији унутар Црне Горе називан свакојако, већ у зависности од тога коме за шта јесте или није користио. Државотворна партија, макијавелистичка партија, мафијашка партија, злочиначка партија, издајничка партија… Епитети се могу редати у недоглед, међутим, ДПС још увијек нико – барем колико је мени познато – није назвао, оним што она суштински јесте, а то је трагична партија. Ваљало је преживјети тешка времена и упропастити буквално све чега се дохватиш, од економске до културне и идентитетске политике. Ваљало је вулгарно србовати не разумијевајући српску, а самим тим и црногорску историју. Ваљало је исправљати наводне грешке “приучених бољшевичких картографа”, из позиције приучених кумровачких ђака и партијских питомаца, упркос темељном непознавању марксистичке, а камоли бољшевичке теорије и праксе. Ваљало је онда једну опскурну гомилу налопатаних вулгарности сравнити са земљом, правећи се да је никада ниси налопатао, почевши с изградњом друге, још вулгарније и још опскурније, потрудивши се да најгори материјал из претходне уградиш у нову: пљачка, распродаја државне имовине у бесцијење, незнање, бахатост, бескрупулозна манипулација чињеницама, упропаштавање образовног система до степена идиотизације, развезивање нити поимања о заједничком одређењу, ријечју, извршавање трансфера неопаганског постмодерног лудила од Драгоша Калајића до Јеврема Брковића.
Небојша Поповић: Геополитика црногорске обавезнице – Журнал (zurnal.me)
Много ме, према томе, обрадовало када сам у тексту Данила Бурзановића на сајту који испрва изгледа као тенденција одмака од ДПС-овог лудила прочитао реченицу да је “с обзиром на сложеност питања националног идентитета и културног насљеђа у Црној Гори, неопходно… признати да се она не могу сажети нити рјешавати кроз поједностављене концепте или идеализацију прошлости.” Да бих онда, опет, у другом тексту истога аутора прочитао да “црногорска традиција није нудила материјал за стварање кохерентног историјског или националног наратива”, будући да су “црногорске пјесме су чешће говориле о масакрима између Бањана и Црногораца због неког пашњака, него о неким древним историјским догађајима.”, попут Косовског мита, који се проглашава дијелом историјских “фантазија” династије Петровића. На страну сада што у историји предмодерних и модерних националних наратива, не постоји онај који у себи не ми имао више или мање елемената мита или фантастике, јер је фантазирање о себи самима једна од основних црта хуманитета, али остаје нејасно због чега ово пост ДПС-овско промишљање о историји црногорског идентитета сугерише да су пјесме о међусобним масакрима нешто аутентичније, “црногорскије” и стога пожељније од ујединитељског мита којем Црна Гора дугује своје постојање?
Је ли владика Петар I Петровић Његош, као један од главних “фантаста” Косовског мита такођер фантазирао када је црногорским племенима, која су се “међусобно масакрирала”, односно, како их је називао “слијепом и жалостном српском народу”, управо у име тог мита поручивао да
нијесу закони за добре, него за зле људе постављени; будући они не познају од Бога уливени у срдца њихова наравски закон, зато је потребно било законе поставит да свакога реда злођеји буду кастигани, јер инако ( = иначе) ваљало би да сви народи у свијету буду несрећни, како и јесу они где таквијех законах нема и гђе се добри људи не почитују, а зли не кастигају (= кажњавају)?
У том смислу сводити српску националну мисао у Црној Гори на тежњу династије Петровића да, како пише Бурзановић “утврди своју власт и будуће амбиције” није површно само због тога што елите одређених друштава никада нису биле тек отуђене групице моћника које у мрачним одајама изумљују идентитете које потом нуде посве бесловјесним масама. Површно је и због недостатка објашњења због чега династија Петровића бира управо конкретни српски, а не неки други идентитет, нпр. катунски, брђански, приморски, цуцански, пиперски, бјелопавлићки? Због чега упорно инсистира на ономе што обједињује и одвраћа од „међусобног масакрирања“ и због чега је визија државе и друштва који ће бити сазидани на темељу закона, а не племенских обичајних права како за владику Петра I, тако и за њему претходеће владике Петровиће, визија српске државе?
Нарицање над умирућим дукљанизмом – Журнал (zurnal.me)
Неко би, копирајући Бурзановићев начин резоновања, могао тврдити да је то политички опортунизам везан за евокацију древних медијевалних традиција, али ће га демантовати низ извора, од којих наводимо неколицину попут одговора црногорских главара у име народа Црне Горе которском провидуру Јустијану Болду из 1756. у којем истичу да су „православне вјере хришћанске и закона свете цркве источне, а рода часна и света славено-србскако“, као и два писма гувернадура Црне Горе Јована Радоњића руској царици Катарини II, 1788. и 1789 у којима стоји да „Сада ми сви Срби Црногорци, молимо вашу царску милост. . .“ и „Сад ми сви Срби из Црне Горе, Херцеговине, Бањана, Дробњака, Куча, Пипера, Бјелопавлића, Зете, Климената, Васојевића, Братоножића, Пећи, Косова, Призрена, Арбаније, Маћедоније припадамо Вашем величанству».
Све из ових извора је потпуно у складу са оним што још 1643. Конгрегацију за пропаганду вјере у Риму извјештава Ђовани Пасквали, о „епархији српског епископа“ чије је сједиште у Цетињу у којем се још увијек чува успомена на владара Црне Горе Ивана Црнојевића и у којој (епархији коју су сачињавале Црна Гора, Жабљак, Подгорица, Љешко поље, Цуце, Озринићи, Бјелице, Побори, Цеклин, Црмница, Жупа, Мирац, Обод, Јањев до, Салоси, Ораховац, Рисан и Нови) живи „око 7000 Срба шизматика.“ И што је потпуно у складу са предањем о поријеклу пећког патријарха Арсенија III Чарнојевића из Цуца, којег ће и римокатолички набискуп барски и примас српски са сједиштем у Перасту, Андрија Змајевић 1675., називати
по старини земљаком, пријатељем и у владању реченога краљевства Сервије (кога се сада и ми [се] недостојни начелник по обичају Свете Римске цркве находимо [како ја] дружбеником.
И то због тога што
се диже из речене земље (Црне Горе оп.а.) исти Црнојевић, за не остати под облашћу турском (малу цијену чинећи Од кућа, баштина и осталијех добара своијех), предигоше с њим и наши стари Змајевићи к владању славне господе млетачке, и они придоше, од коијех милостиво примњени (како свједоче дукале које се у нас находе), у Котор, на Мрлатово, недалеко од града, оградише кућу и код ње цркву која обаљена у рати, год/ишт/а 1571, близу мирова исте куће и данашњи дан види се.
С обзиром на постојеће изворе прочитане и схваћене потпуно у контексту времена у којем су настали, Бурзановићеву тврдњу о одсуству «националне или историјске свијести, поглавито српске“ у Црној Гори не можемо читати другачије него у контексту огледа о глупости Андре Гликсмана, то јест његове мисли о чудесној способности глупости да се самокажњава, што „у свакој идеологији креира чврсто језгро мржње према себи“. И то, наравно, није случај само са Бурзановићем који чврстом језгру ДПС-овске глупости додаје посебну тежину, већ је инхерентно ДПС-овском поимању црногорског идентитета и наслијеђу тог поимања, чији је најбољи примјер ДПС-ов актуелни посланик у Скупштини Црне Горе, Драгутин Паповић који је, у вријеме када је то још увијек могло бити опортуно тврдио да је „Српством била испуњена свака пора црногорског друштвено-политичког бића, те да се свак ко не вјерује у овакве тврдње у исто може увјерити консултовањем бројним часописа, увидом у званичну преписку владара, те проучавањем културне и образовне политике“, да би онда 2021. у скупштинској дебати, настојећи дати историјске аргументе за ДПС-ово варварско обрачунавање са историјским чињеницама које је иста партија у претходним годинама своје власти једнако варварски тумачиила, доказивао да је „Иван Црнојевић… саградио Цетињски манастир када нема Србије, као самосталне државе, и када нема Пећке патријаршије“, потпуно игноришући познавање историјских чињеница које је црногорска делегација чији је дио био тадашњи млади архимандрит, будући владика Петар I, изнела у Бечу 1779. и којој је био јасан искон црногорске митрополије:
Желимо да митрополит црногорски зависи од Пећког патријарха у Србији. Кад садашњи митрополит умре, пристајемо засад да његов насљедник буде рукоположен у Карловцима, и да увијек буде изабран по старом обичају тј. да га бирају Гувернадур, потчињени главари и цио народ црногорски, али само дотле, док Турци буду владали Србијом, те не можемо да га пошаљсмо у Пећ.
Па ипак, оно над чим се ваља забринути није садашња «чврстина мржње» Паповића или Бурзановића, већ чињеница да је креирање мржње према себи, у ДПС-овској трагедији, очигледно независна од прихватања или неприхватања историјских чињеница као таквих. Насупрот томе, она произлази из дубоког неразумијевања тих чињеница, које онемогућује креирање културне и идентитетске политике која би садржавала минимум озбиљности. Што једнако важи и за ДПС и све оне који су од њега, ради овог или оног разлога, отпали.
Неће бити да у Црној Гори, како мисли Бурзановић, није било националне или историјске свијести, већ се та свијест врло смишљено, деценијама ДПС-овски онесвјешћује, у смислу да је, била она ексклузивно српска или црногорска, сведена на пуки генерацијски опортунизам гротескно превртљивих, компрадорских, владајућих структура, што говори о невиђеном нехату, суштственој глупости и сљепилу, те, за разлику од прохујалих времена, одсуству било каквог облика националног достојанства.
Вук Бачановић: Радити оно што је Мило фингирао, или како спасити Црну Гору – Журнал (zurnal.me)
У том смислу, када говоримо о ДПС-у, као трагичној партији, онда ту више није ријеч само о његовим партијским структурама, капарисаним интелектуалцима или смијешним медијским мегафонима, ријеч је о трагичној представи у којој готово цијело постјугословенско црногорско друштво игра улоге по сценарију који је написао ДПС, од оних који, попут анахроних хладноратовских авети и даље за све криве непостојеће „приучене бољшевике“, до оних који наслијеђе НОБ-а „бране“ на загребачкој проусташкој Бујици. Плакати, кукати и нарицати јер је стање какво јесте такођер се уклапа у идентитетску трагику коју је Црној Гори у аманет оставио ДПС. Можда је коначно вријеме да се о идентитету, онаквом какав има историјско утемељење, почне размишљати без хистерично-опортунистичког манихеизма, јер такво себи не могу приуштити ни далеко веће нације које брину о свом опстанку. А камоли мала Црна Гора.
