Za sada, Demokratska stranka možda može biti stranka i onih koji žele transformacione promene i onih koji ih se plaše. Ali koliko dugo?
„Vidite, ja sebe doživljavam kao most, a ne kao bilo šta drugo“, rekao je Džo Bajden na mitingu pre četiri godine u Detroitu, uz guvernerku Grečen Vitmer i senatore Kori Buker i Kamalu Haris. „Postoji čitava generacija lidera koje ste videli kako stoje iza mene. Oni su budućnost ove zemlje.”
Tada je to bila linija. Bajden je bio stari ratnik koji je poslednji put vezivao svoj oklop. Kada Donald Tramp bude pobeđen, novi čuvar bi mogao da preuzme. „Ako Bajden bude izabran“, rekao je Bajdenov savetnik za Politico 2019., „on će imati 82 godine za četiri godine i neće se kandidovati za ponovni izbor“. Demokratska stranka je postajala nešto drugo. Možda stranka izgrađena oko demokratskog socijalizma, kao što je planirao Berni Sanders. Možda stranka čvršće ukorenjena u identitetu i različitostima. Bilo kako bilo, Bajden je bio poslednji te vrste.
Bajden danas ima 81 godinu i kandiduje se za reizbor. Trampizam je sve samo ne pobeđen. A Demokratska stranka više ne izgleda u tranziciji. Odred se više oseća kao frakcija nego kao budućnost. Malo ko misli da će vođstvo stranke glatko preći na potpredsednika Harisovu. Ankete su dugo pokazivale da demokrate nisu oduševljene Bajdenovom kandidaturom za reizbor, ali je izbegavan bilo kakav ozbiljan primarni izazov ili pritisak da odustane.
Uređenost demokrata u poslednjih nekoliko godina je u oštroj suprotnosti sa haosom među republikancima. A sada republikanci planiraju da ponovo nominuju Trampa. To je bio i nastavlja da bude pokretač demokratskog jedinstva.
„Donald Tramp je predstavljao toliko ozbiljnu pretnju tolikom broju demokrata da je postojala snažna želja i za stabilnošću i za pobedom“, rekao mi je Ro Kana, demokratski kongresmen iz Silicijumske doline i kopredsedavajući Sandersove kampanje 2020. „A to je bila barem isto toliko ili više sile od glasova koji govore da nam je potrebna transformacija“.
Realnost je poslednjih godina bila da se demokrate slažu, a republikanci raspadaju. Establišment Demokratske stranke se održao, čak i kada je establišment Republikanske stranke pokleknuo. Možda se establišment Demokratske stranke održao zato što je establišment Republikanske stranke pokleknuo.
Trampova era je rastegnula Demokratsku stranku u nezgodan oblik. Postala je i stranka progresivizma i očuvanja, stranka koja obećava i odbranu američkih institucija i njihovu reformu. Nije izgubila svoj gen za promenu politike. Bajdenov prvi mandat bio je impresivan, zakonodavno gledano, a nalozi zakona koje su on i demokrate usvojili su najambiciozniji napor da se promeni izgrađeno okruženje Amerike od izgradnje međudržavnog sistema autoputeva, ako ne i pre.
Ali njegova kampanja za reizbor nije pokrenuta opisom onoga što je transformisao, već opisom onoga što još uvek želi da zaštiti. „Da li je demokratija i dalje sveti cilj Amerike, to je najhitnije pitanje našeg vremena, i to je ono što su izbori 2024.“, rekao je Bajden.
„Antidemokratska radikalizacija Republikanske partije stavlja jedinstven teret na opozicionu stranku“, rekao mi je senator Kris Marfi iz Konektikata. „Kada imate pokret koji pokušava da sruši osnove zemlje, vaša odgovornost i vaš teret se povećavaju. Mislim da možete osetiti to povlačenje partijske infrastrukture. Zaista je teško zaštititi demokratiju i vladavinu zakona istovremeno pokušavajući da fundamentalno promenimo način na koji vlada daje ljudima šansu za američki san“.
Demokrate su svesne da ono što je najviše podstaklo njihove birače nije bolji život koji je stečen pobedama demokrata, već prava i izvesnosti koje su izgubljene pobedama republikanaca. „Definitivno sam bio u prostorijama u kojima su ljudi frustrirani što provode toliko vremena štiteći stvari za koje se borila generacija naših roditelja“, rekao je senator Buker iz Nju Džersija. „Prava sindikalnog organizovanja. Ženska prava. Građansko pravo. Glasačka prava. Mnoge bitke koje vodimo su bitke u kojima osećamo da smo u većini. To je frustrirajuće, ali i motivišuće.”
Teškoća za demokrate je kako da uravnoteže dve strane svoje moderne misije. Postoje birači za koje su odbrana liberalne demokratije i obnavljanje reproduktivnih prava najvažniji. Postoje i birači koji politiku vide više instrumentalno — ne kao titanski sukob oko budućnosti Republike ili osnovnih prava, već kao nesavršeno i obično razočaravajuće oruđe u sopstvenoj želji da žive malo boljim i lakšim životom.
Demokrate izgledaju i zvuče malo drugačije u državama kojih se najviše plaše da će izgubiti, gde su oni manje ideološki birači granica između pobede i poraza. U 2018. godini — sjajnoj godini za demokrate — Džared Polis je osvojio mesto guvernera Kolorada za skoro 11 procentnih poena. 2022. godine — mnogo teže za demokrate — on je ponovo izabran sa skoro 20 bodova.
„Demokrate ne mogu biti samo stranka koja štiti liberalnu demokratiju“, rekao mi je. „To nije glavno pitanje glasanja za većinu Amerikanaca. Za njih se zapravo radi o tome kako ćete mi poboljšati život. Fokusiramo našu agendu na smanjenje troškova – posebno na smanjenje troškova stanovanja.“
U Mičigenu, Demokratska partija sada drži oba mesta u Senatu, sve izvršne funkcije u celoj državi i oba doma zakonodavnog tela države. Deo toga, rekla mi je Lavora Barns, predsednica Demokratske partije Mičigena, jeste da je Republikanska partija postala toliko ekstremna da je uplašila mnoge svoje tradicionalne glasače. Ali deo toga je to što se Demokratska stranka oblikovala u oblik koji odgovara uznemirenom biračkom telu.
„Postali smo skoro pragmatična stranka“, rekla je ona. „Stranka koja prepoznaje važnost izgradnje vlade koja podržava svoj narod i podržava tu vladu u tom procesu. Ako pogledate šta se dogodilo u Mičigenu i ogroman obim posla koji je ovo zakonodavno telo bilo u stanju da uradi u jednoj godini ove efekta većine, radilo se o praktičnosti.”
Demokrate su pobedile u Koloradu i Mičigenu, kao i u Arizoni, Nevadi, Pensilvaniji i Viskonsinu na smišljen, potcenjen način. „Iskustvo da ste u stvarno konkurentnoj državi sugeriše da je ono što je Demokratska stranka, u svojoj srži, veoma različito od onoga što vidite na Tviteru ili u nacionalnim debatama“, rekao je Ben Vikler, predsednik Demokratske partije Viskonsina. . „U osnovi, demokrate su ljudi koji su u politici da bi vlada radila za ljude, što je veoma stara koncepcija Nju Dila o čemu se radi u Demokratskoj stranci“.
Dok je Vikler gledao kako ova poruka dobija Tonija Eversa za guvernera Viskonsina i Grečen Vitmer za guvernera Mičigena, došao je do teorije zašto tako dobro funkcioniše na mestima gde su se demokrate tako nedavno borile. „Kada razgovarate sa nedoslednim biračima, vidite veoma visok nivo cinizma koji vlada može da isporuči“, rekao mi je. „Da biste bili ubedljivi prema njima, morate verodostojno da opišete kakvu promenu možete da generišete i na kojoj vrsti stvari. I obično se odnosi na stvari za koje ljudi znaju da vlada već radi. Tako ste završili sa Vitmerom i Eversom koji su trčali na popravljanju prokletih puteva 2018. Onda su popravili proklete puteve. A onda su ponovo izabrani.“
Vikler voli da priča o ogromnim gomilama uglja u centru Grin Beja, u blizini reke Foks, koje su tamo ležale decenijama. „To je bol u oku“, kaže on. „Niko ne voli vožnju pored ogromnih gomila uglja. A demokratski gradonačelnik Grin Beja i naš demokratski guverner, a sada i predsednik – podržani nerešenim glasanjem Tami Boldvin – sakupili su novac kako bi pomerili gomile uglja iz Grin Beja. Demokrate su stranka koja se oslobađa ogromnih gomila uglja.”
Ali demokrate su ove pobede zabeležile sa drugačijom vrstom koalicije od one koju su nekada imali. Demokrate sada obično dobijaju fakultetski obrazovane glasače i gube glasače bez fakultetskog obrazovanja. Ovako demokrate ne misle o sebi. „Mi smo stranka koja se bori za radničke porodice“, rekla mi je senatorka Ketrin Kortez Masto iz Nevade. Radnička klasa je srž demokratskog identiteta iako je prestala da bude jezgro demokratske koalicije.
„Potrebni su nam ljudi koji zaista mogu da razgovaraju sa tim biračima radničke klase, a još uvek ih nemamo dovoljno u Demokratskoj stranci“, rekla mi je predstavnica Pramila Džajapal, iz Vašingtona, predsednica Kongresnog progresivnog kluba. „Nemamo dovoljno ljudi koji drže taj mikrofon i udobno drže taj mikrofon“.
Republikanci su nekada bili partija birača koji su voleli stvari kakve jesu. Glasači koji su mislili da je Amerika već velika. Sada mnogi od tih glasača podržavaju demokrate. To su birači koji su od demokratske antimagijske koalicije napravili pobedničku snagu u američkoj politici. Ali oni su takođe stavili tenziju u centar stranke.
„Mi smo stranka koja sada želi da očuva demokratiju u američkom stilu i da se pobrine da stvari funkcionišu, i do te mere postajemo stranka statusa kvo“, rekao mi je senator Brajan Šac sa Havaja. „Ali u tome postoji nelagodnost. Kao naprednjaci, navikli smo da kažemo da stvari nisu dovoljno dobre i da ih treba menjati. Koalicija koju imamo ima ljude koji u suštini ne žele da se ništa promeni i ljude koji žele da se sve promeni.”
Bajden i njegovi saveznici uokviruju ove izbore kao red protiv haosa. Partija koja radi stvari protiv stranke koja će upropastiti Ameriku. Kristen Soltis Anderson, suosnivač republikanske firme za istraživanje javnog mnjenja, smatra da su demokrate u pravu da birači žude za stabilnošću. Ali ona misli da odbijaju da vide da Tramp vodi u mnogim anketama jer birači veruju da je on taj koji bi to mogao da ponudi. Ono što Tramp navodi, rekla je, je „potisak za red – ’Ja ću biti taj koji obezbeđuje granicu. Ja ću biti taj koji se obračunava sa kriminalom. Ja ću biti taj koji će pokušati da stabilizuje vaše cene.’“ Toj listi se može dodati Trampov skepticizam prema podršci Amerike Ukrajini i nesklonost mnogih birača prema Bajdenovom vođenju rata u Gazi.
Borio sam se sa ovim prikazom Trampa kao kandidata stabilnosti. Sumnjam da može da preživi olujne vetrove stvarne kampanje koju će voditi, stvari koje će ljudi čuti i videti od njega kada se uključe u izbore. Ali mislim da je Soltis Anderson u pravu kada kaže da demokrate imaju problema da ubede glasače u svoj centralni stav: da su oni partija stabilnosti. Ne oseća se stabilno vreme. Nije Bajden kriv što je svet buran. Ali to ne znači da on neće biti kriv za to.
Bajdenov najbolji argument je njegov stvarni rekord. Nasilni zločini brzo opadaju i sada su blizu 50-godišnjeg minimuma. Inflacija je pala ispod 3 procenta i to bez recesije za koju su ekonomisti verovali da će doći. Rast je snažan, a cene zakupa padaju. Više Amerikanaca nego ikada ima zdravstveno osiguranje, delom zbog podsticaja koji je Bajden dao Zakonu o pristupačnoj nezi. Amerika proizvodi više energije nego u bilo kom trenutku u svojoj istoriji – i, uprkos fokusu Bajdenove administracije na klimatske promene, to uključuje naftu, gde Amerika sada vodi svet u proizvodnji.
Nešto od toga odražava Bajdenovu politiku, a nešto od toga odražava veće trendove, kao što je svet koji se povlači nakon poremećaja i dislokacije pandemije. Ali Bajden ima ono za šta bi mnogi kandidati dali sve: svetlu realnost oko koje se može izgraditi poruka.
Bajdenov najgori argument je on sam. Demokratska stranka je bila rastrzana oko pitanja Bajdenovih godina i da li je to važno ili bi trebalo. Da li bi to trebalo da bude bitno je nebitno.
Biračima je to očigledno važno. To potkopava srž poruke Demokratske stranke. Demokrate se prodaju kao partija stabilnosti, stranka koja na pozicije vlasti postavlja kompetentne, sposobne ljude. Ali Bajden je sam po sebi nenormalan — on je najstariji aktuelni predsednik ikada i izgleda tako — i ne projektuje biračima kompetenciju i sposobnost koje im njegova stranka obećava.
Postoje načini na koji bi spretna kampanja to mogla da preformuliše, ali taj argument treba da se iznese, i to mora da iznese lično Bajden, koji umesto toga radi mnogo manje stvarnih intervjua i održava mnogo manje konferencija za novinare nego njegovi prethodnici.
„Stalno govorim demokratama, moramo da trčimo ka tome, a ne da bežimo od toga“, rekao je Sajmon Rozenberg, demokratski strateg. „Bračima je to pred očima i ne možemo se pretvarati da nije. Mislim da moramo da učinimo da kada ostariš, ne izgubiš samo korak. Takođe stičete mudrost, iskustvo i sposobnosti, a ta mudrost, iskustvo i sposobnost su bili centralni za Bajdenov uspeh.”
U nekom trenutku, međutim, i Džo Bajden i Donald Tramp će otići sa scene. A onda će se ponovo pojaviti neke od tenzija u Demokratskoj stranci koje su potisnute njihovim sukobom. Jedna će biti da li partija koja predstavlja one koji vole Ameriku kakva jeste može predstavljati i one koji su izostavljeni iz ove ere američkog prosperiteta. „Sve dok sam u javnoj službi, ja ću se opirati da Demokratska stranka postane stranka normalnosti“, rekla mi je Kana. „Moramo da budemo partija transformacionih promena. Mnogi Amerikanci su frustrirani sistemom i taj bes je opravdan“.
Druga tenzija će biti šta za stranku koja veruje da predstavlja radničku klasu znači da gubi birače radničke klase. „Teško je reći da ste stranka porodica sa nižim primanjima kada one brzo napuštaju redove vašeg pokreta“, rekao je Marfi. „Mislim da naša stranka mora da se uhvati u koštac sa krizom identiteta koja će se pogoršati kako sve više birača sa niskim primanjima bude glasalo za republikance, iako i dalje tvrdimo da su to birači za koje se borimo. Birači sa niskim primanjima mogu sami da odluče ko je njihova izabrana stranka. Ako ne počnemo da ih slušamo o tome šta oni zaista žele, više nećemo biti partija radničke klase, ma kako se etiketirali.” Za sada, Bajden i dalje pokušava da izgradi svoj most. Za sada, Tramp još uvek ubada, ujedinjujući normalno razularene demokrate protiv svog izazova. Za sada, Demokratska stranka možda može biti stranka i onih koji žele transformacione promene i onih koji ih se plaše. Ali koliko dugo?
Autor je kolumnista Njujork tajmsa
Prevod za Žurnal: A.Ž.
Izvor: Njujork Tajms
