Роман „Трагалац за златом“ који је написао Жан-Мари Гистав Ле Клезио враћа нас у свет Робинсона Крусоа, потере за благом Стивенсона и сећања на путовања Магелана или Васка де Гаме, а води ка непознатим обалама и тајанственим, удаљеним и готово недостижним острвима где човек живи интензивније, има довољно времена и воље да општи са звездама и дрвећем и таласима.
Повратак у поново пронађени рај, изгубљен у вековима индустријализације и техно-напретка, сладак, без обзира на цену која мора да се плати. Тако је то када се бавимо идејом о изгнанству и острвологији на нивоу проширене идеје. У роману „Острво дана пређашњег“ Умберта Ека, јунак није ношен таласима судбине завршио усамљен на острву, него на броду насуканом на пучини где време више не постоји, па и не делује на ритам живота бродоломника.
У традицији књижевних јунака – бродоломника фокус је на питању како преживети бачен на пусту хрид, усамљен на острву без основних потрепштина за живот. Робинсон Данијела Дефоа, најпознатији међу изгнаницима, имао је ту срећу да је успео да са насуканог брода покупи најнужније алатке (и оружје) потребне за опстанак. Опет, бескрајна машта фантасте Жила Верна, („Тајанствено острво“) који се помало и подсмехнуо овом „техничком“ решењу сабрата по перу, није била довољна да и сам, ма колико добро осмислио инжењера Сајраса Смита, способног да из ничега створи све, морала је да преда и да призна да је појединцу немогуће створити то „баш све“, па је и Верн морао да прибегне „чуду“, па да и његов јунак и дружина алатке и оружје за чију је производњу потребна прецизнија технологија, ипак добију „на лепе очи“, као поклон капетана Нема, јунака постмодернистички призваног из (већ) окончане сторије „20.000 миља под морем“.
Умбертов јунак Роберто се насукао на пусти брод, „што је само по себи неприродан случај“, пронашао је и наоружао се фитиљачом, мачем и великим бодежом, Робинсон је добио опрему која се такође насукала са њим, дружина са „Тајанственог острва“ је у једном једином трену ослобођена немаштине па су осуђени да Линколновим острвом мукотрпно ходају натоварени разним пушкама, пијуцима, оштрим секирама и сабљама.
Можда је зато једноставније појам острва тумачити на нивоу идеје Џона Дона која казује да ниједан човек није острво, да је сваки човек део Континента, део Земље – што беше и сјајан мото Хемингвеју за роман „За ким звона звоне“ – Голдингу за параболу о еволуцији људско друштва у „Господару мува“, или бар на нивоу драме Ековог јунака који покушава да изнова „покрене“ време, што би га убацило на колосек живота јер, шта ли би бродоломнику на пустом острву иначе значило мерење времена које је истекло, па му је важније да се избори (и да мери) време будуће. Чему уопште Робинсоново ударање рецки на рабош-календар, чему прецизни дневник дружине са Тајанственог острва о коме води рачуна забринути Жил Верн? У старомодној, а прекрасној авантури „са постмодерним укусом“ нобеловца Ле Клезиа који је прошао дуг, бескрајно креативан пут од „новог“, до пустоловног романа основно питање које се поставља је да ли благо треба тражити прекопавајући деценијама (имагинарна) острва, попут Стивенсонових јунака, или је боље на време схватити да је благо саздано у нама самима?
И поред свеопште глобализације 21. века која је допринела да и ексклузивна, егзотична места попут „дивљих“ острва постају готово једнака баш сваком континенталном месту на овој урбано прилично потрошеној планети, постоје забрани који чувају неистражене пустаре, увале, рајске долине: књижевност може да допусти, и данас, причу у којој се понављају чудеса првобитног, необичног, тајног, недостижног. Чудеса потврђена ловом на хоботнице, потрагом за закопаним благом, еротском страшћу за препланулом, дивљом лепотицом…
(А на нивоу високих идеја, не треба заборавити да је свако острво само мрља или младеж на лицу океана, баш као што је океан острво на нивоу континента, он сам водено острво планете Земља, а сама Земља острво у бесконачним просторима Космоса…)
Ђорђе Писарев
Извор: Дневник
