Najrasprostranjeniji strah reditelja, bili oni filmski ili pozorišni, jeste tišina. Publika pljeska, voli da pljeska ili da zviždi. Kolektivna reakcija se širi kao vatra u slami. Ali pubilka zna i da ćuti.Tišina je najgori poraz. Autori više vole zvižduke. To je humanija presuda. Ćutanje ledeno, ljudi izlaze kao iz kuće preminulog. Niko da se nakašlje, objašnjava Andre Bazen. Tišina je prezir, podsmeh, osuda …
Tišina je trajala 20 sekundi
„Najteži trenutak nastupio je kada je završena projekcija. Upalila su se svetla, a u dvorani je vladao potpuni tajac. Tišina je trajala dvadeset sekundi. Bilo je to neizmerno dugo. Prva misao mi je bila: stvar je potpuno propala. Znoj me je probio. A onda se ođednom, neočekivano, provalio takav urnebesan aplauz da su svi prethodni trenuci bili zaboravljeni“, setio se Zdravko Velimirović premijere njegovog prvog igranog filma „Dan četrnaesti“ u Sremskoj Mitrovici.
Bila je to bioskopska sala u koju ulazi samo probrana publika. Puna dvorana. Osam stotina gledalaca u bioskopskoj sali Kazneno-popravnog doma tog grada. Film prati život četvorice osuđenika koji su zbog dobrog vladanja dobili četrnaestodnevni otpust iz zatvora. Pored režije, Velimirović sa Borislavom Petrovićem potpisuje i scenario.
Petrović je posle rata stekao i zatvorsko iskustvo i neobično je podsećao na književnika Borislava Pekića. Šezdesetih godina Pekić je bio saradnik na više scenarija, a i sam je potpisivao neke od njih. Ali, zbog „minulog rada“ bio je Adam Petrović kao i Borislav Petrović u „Danu četrnaestom“ ili Dimitrije Petrović. Pekić je bio pored Velimirovića u avionu na putu za Francusku. Mladi 31-godišnji tandem Velimirović-Pekić kročio je na Kroazetu davne 1961. „Dan četrnaesti“ bio je na oficijelnom programu Kanskog festivala. Ukoliko pratimo Velimirovićev opus, uočljivo je da je najbolje filmove napravio na literarnim delima. Od Lalićeve „Lelejske gore“ do Selimovićevog romana „Derviš i smrt“ kasnije i Nenadićevog „Doroteja“. Sva tri filma Velimirović radi po motivima tih romana. Od Mladena Velimirovića, Zdravkovog sina, saznajem da je sa Mešom Selimović taj odnos bio izuzetan.
– Zanimljvo je takođe da su neke stvari oko kojih su polemisali tokom saradnje proizveli još veće međusobno poverenje i poštovanje mog oca i velikog pisca. Meša je bio jedan divan, veliki gospodin. Prilično sam siguran da u saradnji sa Mihailom Lalićem, tokom snimanja „Lelejske gore“, u tom odnosu nije bilo tenzija nametnutih od drugih, kao kod „Derviša“ – pojašnjava Mladen Velimirović.
Sam Zdravko Velimirović je objasnio da su mu pisci dali za pravo „da neke stvari eventualno uvedem u prividni efe, kao deo mog stava, moje poetike“. Pošto je video film „Derviš i smrt“ Meša Selimović mi je rekao: „Znate šta, Vi ste mnogo toga izmenili i dopunili, čak ste i bitnu ideju na izvestan način pomaknuli malo.“
Veliki pisac je zatim dodao nešto interesantno.
„Vaša ideja je zaista humana, ona je i moderna, ali viđena kroz život – moja ideja je istinitija. Vi ste hteli čoveka koji stvara politički svet dobrote, poštenja i pravde, a moj glavni junak ne teži tome. On teži osveti, osveti za bratom“, objasnio je Meša Selimović. Šefkija Selimović je bio rođeni Mešin brat. Kao partizanski oficir streljan je posle rata u Tuzli zbog toga što je iz magacina poslao krevet i kredenac u stan u koji je tek pristigla njegova porodica.
„Nisam fotograf literature“
U balkanskom čorbaluku, posebno filmskom, mnogobrojni su sastojci tako da su mnogi projekti od samog početka kontaminirani intrigama, saplitanjima, političkim i verskim smicalicama pa je tu porciju „pokusao“ i autor filma „Derviš i smrt“. U monografiji posvećenoj Zdravku Velimiroviću („Odloženo za sjutra“), koja će biti promovisana na ovogodišnjem FEST-u, nalazi se i Velimirovićevo pismo, odgovor Selimoviću na njegovo, ne i jedino, pismo. Napisano je dve godine pre početka snimanja filma „Derviš i smrt“ (1972).
„Pukao mi je vašim pismom neočekivani šamar. Povređen sam tim neočekivanim i nepravednim udarcem, jer me je nedužnog pogodio. Nisu Vam, dragi Meša, vaši poznanici rekli istinu. To je brutalna neistina, bar što se mene tiče. Mnogima naš budući film ne ide u račun. Deo je sve to profesionalne netolerancije, zavisti, malograđanske pakosti, međunacionalne zavrzlame ili prosto bezraložna pizma“, odgovara Velimirović Selimoviću.
„Vi dobro znate ko sam ja, ali kod jednog dela beogradske čaršije ja sam ’onaj Crnogorac’, što je dobra etiketa za odijum, u Sarajevu ’beogradski režiser’ i ’čovek sa strane’, u Crnoj Gori ’srbijanski ližisahan’ i ’vaganović’.
Levici sam po filmu ’Lelejska gora’ dekadent i egzitencijalista, a desnici po istom filmu apologet komunizma“, piše Velimirović i podseća na prve razgovore sa Mešom: „Još na početku naših kontakata ja sam Vam rekao da ne želim da budem fotograf literature jer bi od toga stradali i literatura i film.“ Otuda na špici ovog Velimirovićevog filma piše „po motivima romana ’Derviš i smrt’“.
Meša Selimović je ne jednom prisustvovao snimanju „Derviša“. Velimirović avgusta 1974. dobija telegram: „Čestitamo zaslužene nagrade. Porodica Selimović“. Tačno pre pola veka, jedan od najpoznatijih jugoslovenskih reditelja Zdravko Velimirović dobija na Pulskom festivalu „Zlatnu arenu“ za režiju filma „Derviš i smrt“, film „Srebrnu arenu“, dok isti film dobija „Zlatnu arenu“ za kameru, scenografiju i epizodnu mušku ulogu.
„Bojeva glava“
Iz više Velimirovićevih poteza i izjava može se zaključiti da je reč o autoru koji ne krije šta misli i ne želi da otćuti. Sasvim dovoljno da se nađe na meti nadžemne, ali i podžemne kritike i politike. Ali, da vas neko proziva zbog predloga za NIN-ovu nagradu nesvakidašnje je. Velimiroviću se i to desilo. Dobija pismo 23. aprila 1975. u kome su članovi GK SK Beograda obavešteni o odgovornosti OSK u Beogradu koji su učestvovali u objavljivanju i predlaganju za NIN-ovu nagradu, nedavno zabranjene knjige „Povratak predaka“ Čeda Vulevića. Prema iskazu Dejana Kosanovića, člana Komisije GK, ovo je doslovan navod inkriminacije da u knjizi postoje „elementi koji mogu da asociraju Goli otok sa informbirovskih pozicija“.
Velimirović zahteva da prisustvuje sastanku Sekretarijata GK Beograda. „Drug Špiro Galović mi je kazao da će me pozvati na sastanak, ali poziv nije usledio. Kosanović mi je rekao da o tome već bruje na televiziji, dok mi mnogobrojni moji poznanci zabrinuto prenose informacije iz treće ruke“, navodi Velimirović.
On u pismu Gradskom komitetu ukazuje da su osnove premise Komisije GK, na kojoj se temelje i njeni zaključci, više nego krhki za inkriminaciju, da se ne baziraju na činjenicama već na pretpostavkama. Komisija zamenjuje potrebne elemente sa „asocijacijama“, na koje dodaje „Bojevu glavu“, u vidu jedne mrlje iz biografije autora, i eto zaključka o „informbirovskoj poziciji“. Čekajući odgovor Gradskog komiteta, Velimirović ima vremena da pročita još tri knjige koje su ušle u uži izbor za NIN-ovu nagradu.
“Kao čitalac izjavljujem da sam zaprepašćen činjenicom da je jedna toliko slaba knjiga kao Franičevićev ’Vir’ (Jure Franičević Pločar prim.aut) mogla da dobije NIN-ovu nagradu (1974). Po meni, moralni pobednik je Šćepanović sa knjigom ’Usta puna zemlje’.
Vulevićeva knjiga nije literarno gora od ’Foliranata’ Mome Kapora dok je Franičevićeva sigurno iza njih. Ovo je moja procena.“ Vulevićeva knjiga je povučena iz prodaje. Autoru je oduzet pasoš – kao i posao. Prvi izdavač koji se osmelio da objavi Vulevićevu knjigu bio je Slobodan Mašić. Bili su to „Dušmani“.
Izvor: Nova.rs
