Retko se to događa da poslednjih godina stalno izbijaju ozbiljni ratovi u svetu, a da cene pšenice i nafte istovremeno padaju ili stagniraju – obično je svaki rat izazivao skokove cena ova dva „strateška proizvoda“. Naime, cene pšenice na svetskoj pijaci su u poslednjih pola godine praktično prepolovljene (sa oko 35-38 dinara za kilogram, na manje od 20 dinara ovih dana) dok se cene sirove nafte zasad ljuljaju nešto niže od 90 američkih dolara za barel. Tu je i paradoks da zemlje koje međusobno ratuju (Rusija i Ukrajina) pokušavaju da izvezu svoju pšenicu, a zemlja koja je pod svetskim sankcijama u pogledu cena izvoza nafte (Rusija) beleži snažan porast izvoznih prihoda od nafte, pa je cena Ural nafte u poslednje vreme gotovo pristigla cenu one nafte koja nije pod restrikcijama (Ural se ponegde plaća i oko 85 dolara za barel, a američki brend tek za nijansu više).
Stručnjaci stalno najavljuju porast cena u narednim mesecima, i pšenice i nafte, ali niko nije siguran da će se to doista dogoditi. Čak ni ozbiljan rat Izraela i Hamasa, koji bi mogao da zapali ceo Bliski istok, nije zasad doveo do eksplozije cena nafte na svetskim berzama, a Saudijska Arabija i Rusija čak zajednički saopštavaju da će težiti „stabilizaciji cena sirove nafte na svetskom tržištu“. Grupa zemalja izvoznica, koja stoji uz Rijad tome dodaje da će „dobrovoljno raditi na dovoljnom snabdevanju svetskog tržišta naftom“ (do juče se stalno govorilo o smanjivanju proizvodnje nafte kako bi se postigle visoke cene uprkos očekivanoj stagnaciji svetske privredne konjunkture). Nasuprot svemu tome Blumberg i mnogi drugi citiraju eksperte koji su nedavno zimski „pik“ cena prognozirali na 125 dolara za barel, a sada taj vrh cena podižu i na 150 dolara za barel.
Oni koji su skloni jednostavnim odgovorima na složena pitanja govore da je sve to izazvala „antiinflaciona politika“ u Vašingtonu i Frankfurtu, to jest strah izvoznika nafte od globalne recesije i visokih zaliha stvorenih tokom prošlogodišnje panike – što bi cene oborilo naniže.
Kad je u pitanju pšenica, mnogi smatraju da je za pad cena najviše kriva rodna godina, praćena snažnim interesom Rusije i Kine da izvezu svoje viškove (Rusija još ne prihvata sklapanje novog sporazuma o izvozu ukrajinske pšenice preko Crnog mora, zato što je ove sezone imala rod od oko 80 miliona tona hlebnog žita, dok evropske zemlje guraju Ukrajinu da svoju pšenicu izveze drugim rutama, ali ne na njihova tržišta, nego na svetsku pijacu).
Kako u svemu tome prolazi Srbija? Ne naročito dobro, to jest najčešće brzopleto i „na prvu loptu“. Na primer, kada je cena pšenice prošle godine bila relativno povoljna (između 30 i 35 dinara za kilogram), Vlada Srbije je zbog rata u Ukrajini zabranila izvoz žita i navalila da kupuje gas i naftu (i puni skladišta u Mađarskoj). Kasnije će se ispostaviti da takvi panični potezi imaju svoju znatnu cenu. Najskuplju će platiti ratari, jer je Srbija letošnju žetvu dočekala sa preterano visokim zalihama pšenice (navodno oko 700.000 tona), a onda smo dobili dobar rod od oko 3,2 miliona tona (što je dovoljno za tri odbrane Kosova). Sada, kada je cena pšenice na niskim granama, jedina nada je prognoza da će cene kasnije skočiti, što je prilično neizvesno. Navodno se pšenica može izvesti u Egipat, ali to podrazumeva visoke transportne troškove i sporu naplatu prodate robe, a seljacima su pare neophodne za jesenju setvu. Moguće je da se slični problem sa plasmanom u izvozu pojavi i sa kukuruzom. A opet imamo ministarku poljoprivrede koja beži od javnosti, dok predsednik Vučić ne stiže da kaže koju reč i seljacima.
Izvor: novimagazin.rs
