Почетак ове (2023) године био је, између осталог, обележен смрћу Чарлса Симића, једног од најважнијих америчких песника друге половине двадесетог века. Чарлс Симић родио се у Београду као Душан Симић. У Сједињене Америчке Државе је стигао као тинејџер, без практично икаквог знања енглеског језика. Ипак, релативно брзо је научио језик довољно добро да постане истакнути поета. Паралелно с писањем поезије на енглеском, преводио је српске песнике на енглески.
Пише за Kосово онлајн: Мухарем Баздуљ
Kруна тог аспекта његовог опуса, преводилачког и културолошки-промотивног такорећи, представљала је антологија српске поезије у преводу на енглески језик под насловом „Коњ има шест ногу“. Прво издање те књиге (оригинални наслов: „The Horse Has Six Legs“) објављено је 1992. Вероватно у српској историји не постоји година у којој је западни анимозитет према Србима присутнији. А књига је ипак привукла приличну пажњу публике заинтересоване за поезију. Види се то из оновремених приказа, види се чак и из тога да је тираж релативно брзо распродат.
Симић је и изабрао песнике и песме, и превео све песме и написао пригодан предговор. Уврштени песници су: Момчило Настасијевић, Александар Вучо, Десанка Максимовић, Раде Драинац, Васко Попа, Миодраг Павловић, Милорад Павић, Александар Ристовић, Јован Христић, Бранко Миљковић, Љубомир Симовић, Иван Гађански, Матија Бећковић, Љиљана Ђурђић, Раша Ливада, Душко Новаковић, Радмила Лазић, Новица Тадић, Милан Ђорђевић, Нина Живанчевић, Даница Вукичевић, Драган Јовановић Данилов, Војислав Kарановић“.
Kад се на нашим просторима, мери нечија важност унутар сваке поједничне антологије, пореди се количина уврштених песама (смисленије би било са стиховима, али тако је – како је) те вредносна „пресуда“ у антологичаревом предговору/поговору. Највише уврштених песама у Симићеву антологију има Новица Тадић (1949-2011.).
Тадићева поезија у животу му је донела практично све песничке награде које су се додељивале у Југославији и Србији. Али опет, није он једини такав песник. Оно по чему се он разликује од других правих или лажних „класика“ његове генерације јесте чињеница да се његове песме међу млађим генерацијама заиста читају. И кад је реч о савременој поезији на косовске теме, једна од лепших песама је Тадићева „На Видовдан 1989.“ из књиге „Kрај године: Изабране и нове песме“ из 1993. која иде овако:
На свети овај дан
Обуци чисту кошуљу
Јер дуго си се у калу будио
У катрану кључалом
У магли
О облаку општем
У јамама, у котловима
У људима-рупама
У можданој маховини
Сад знаш
И писање је јуначко
Огледање
Где врви
Вечно Зло
Тај Видовдан 1989. је по многима један од неколицине кључних датума српске политике у двадесетом веку. О њему су написане разне докторске дисертације, десетине есеја, стотине семинарских радова, хиљаде фељтона и десетине хиљада агенцијских вести и новинских чланака. Тадићева песма је друкчија од свега тога.
Има код Хенрика Ибзена негде чудесна реченица која гласи „Ако идеш да се бориш за истину, немој да облачиш најбоље одело“. У првим стиховима ове песме, Новица Тадић као да се супроставља познатом Ибзеновом ставу. Иза „чисте кошуље“ лирски субјект јој контрастује седам ствари; ту су магле, јаме, котлови; неке од тих ствари се не своде на именице, него имају и именице и придеве, али занимљиво је да где год да имамо и именице и придеве имамо и алитерацију: „катран кључали“, „облак општи“ и „мождана маховина“; напослетку имамо још и „људе-рупе“.
Тадићеви „људи-рупе“ су, наравно, јасна алузија на песму „Шупљи људи“ Т.С. Елиота. О тој песми сугестивно је писао Мајкл Хендерсон: „Јединствену способност да схвати значај тек минулих догађаја у општем културном и историјском контексту Елиот је показао у поеми ‘Шупљи људи’. Не помињући нити једном речју рат или страдања он ствара дело које својом универзалношћу репродукује стање генерације коју не треба памтити као изгубљену, већ као шупљу. Уз то, песма се врло лако памти, посебно због варирајућег лајт-мотива“.
И Тадићева песма се лако памти. С једне стране, она је много краћа од „Шупљих људи“. С друге, и она репродукује нешто „својом универзалношћу“. Ради се, наравно, о косовском миту као конститутивном мотиву практично целокупне српске књижевности. То је нешто што се не спознаје тек сада него се знало увек и један је од разлога зашто се код нас на писање, право писање, гледа као на „јуначко огледање“. Јуначки је супростављати се и „људима-рупама“ и „вечном злу“, а то је, у суштини, свакако, можда и једно те исто. Тако је писао Новица Тадић.
