Početak ove (2023) godine bio je, između ostalog, obeležen smrću Čarlsa Simića, jednog od najvažnijih američkih pesnika druge polovine dvadesetog veka. Čarls Simić rodio se u Beogradu kao Dušan Simić. U Sjedinjene Američke Države je stigao kao tinejdžer, bez praktično ikakvog znanja engleskog jezika. Ipak, relativno brzo je naučio jezik dovoljno dobro da postane istaknuti poeta. Paralelno s pisanjem poezije na engleskom, prevodio je srpske pesnike na engleski.
Piše za Kosovo onlajn: Muharem Bazdulj
Kruna tog aspekta njegovog opusa, prevodilačkog i kulturološki-promotivnog takoreći, predstavljala je antologija srpske poezije u prevodu na engleski jezik pod naslovom „Konj ima šest nogu“. Prvo izdanje te knjige (originalni naslov: „The Horse Has Six Legs“) objavljeno je 1992. Verovatno u srpskoj istoriji ne postoji godina u kojoj je zapadni animozitet prema Srbima prisutniji. A knjiga je ipak privukla priličnu pažnju publike zainteresovane za poeziju. Vidi se to iz onovremenih prikaza, vidi se čak i iz toga da je tiraž relativno brzo rasprodat.
Simić je i izabrao pesnike i pesme, i preveo sve pesme i napisao prigodan predgovor. Uvršteni pesnici su: Momčilo Nastasijević, Aleksandar Vučo, Desanka Maksimović, Rade Drainac, Vasko Popa, Miodrag Pavlović, Milorad Pavić, Aleksandar Ristović, Jovan Hristić, Branko Miljković, Ljubomir Simović, Ivan Gađanski, Matija Bećković, Ljiljana Đurđić, Raša Livada, Duško Novaković, Radmila Lazić, Novica Tadić, Milan Đorđević, Nina Živančević, Danica Vukičević, Dragan Jovanović Danilov, Vojislav Karanović“.
Kad se na našim prostorima, meri nečija važnost unutar svake pojednične antologije, poredi se količina uvrštenih pesama (smislenije bi bilo sa stihovima, ali tako je – kako je) te vrednosna „presuda“ u antologičarevom predgovoru/pogovoru. Najviše uvrštenih pesama u Simićevu antologiju ima Novica Tadić (1949-2011.).
Tadićeva poezija u životu mu je donela praktično sve pesničke nagrade koje su se dodeljivale u Jugoslaviji i Srbiji. Ali opet, nije on jedini takav pesnik. Ono po čemu se on razlikuje od drugih pravih ili lažnih „klasika“ njegove generacije jeste činjenica da se njegove pesme među mlađim generacijama zaista čitaju. I kad je reč o savremenoj poeziji na kosovske teme, jedna od lepših pesama je Tadićeva „Na Vidovdan 1989.“ iz knjige „Kraj godine: Izabrane i nove pesme“ iz 1993. koja ide ovako:
Na sveti ovaj dan
Obuci čistu košulju
Jer dugo si se u kalu budio
U katranu ključalom
U magli
O oblaku opštem
U jamama, u kotlovima
U ljudima-rupama
U moždanoj mahovini
Sad znaš
I pisanje je junačko
Ogledanje
Gde vrvi
Večno Zlo
Taj Vidovdan 1989. je po mnogima jedan od nekolicine ključnih datuma srpske politike u dvadesetom veku. O njemu su napisane razne doktorske disertacije, desetine eseja, stotine seminarskih radova, hiljade feljtona i desetine hiljada agencijskih vesti i novinskih članaka. Tadićeva pesma je drukčija od svega toga.
Ima kod Henrika Ibzena negde čudesna rečenica koja glasi „Ako ideš da se boriš za istinu, nemoj da oblačiš najbolje odelo“. U prvim stihovima ove pesme, Novica Tadić kao da se suprostavlja poznatom Ibzenovom stavu. Iza „čiste košulje“ lirski subjekt joj kontrastuje sedam stvari; tu su magle, jame, kotlovi; neke od tih stvari se ne svode na imenice, nego imaju i imenice i prideve, ali zanimljivo je da gde god da imamo i imenice i prideve imamo i aliteraciju: „katran ključali“, „oblak opšti“ i „moždana mahovina“; naposletku imamo još i „ljude-rupe“.
Tadićevi „ljudi-rupe“ su, naravno, jasna aluzija na pesmu „Šuplji ljudi“ T.S. Eliota. O toj pesmi sugestivno je pisao Majkl Henderson: „Jedinstvenu sposobnost da shvati značaj tek minulih događaja u opštem kulturnom i istorijskom kontekstu Eliot je pokazao u poemi ‘Šuplji ljudi’. Ne pominjući niti jednom rečju rat ili stradanja on stvara delo koje svojom univerzalnošću reprodukuje stanje generacije koju ne treba pamtiti kao izgubljenu, već kao šuplju. Uz to, pesma se vrlo lako pamti, posebno zbog varirajućeg lajt-motiva“.
I Tadićeva pesma se lako pamti. S jedne strane, ona je mnogo kraća od „Šupljih ljudi“. S druge, i ona reprodukuje nešto „svojom univerzalnošću“. Radi se, naravno, o kosovskom mitu kao konstitutivnom motivu praktično celokupne srpske književnosti. To je nešto što se ne spoznaje tek sada nego se znalo uvek i jedan je od razloga zašto se kod nas na pisanje, pravo pisanje, gleda kao na „junačko ogledanje“. Junački je suprostavljati se i „ljudima-rupama“ i „večnom zlu“, a to je, u suštini, svakako, možda i jedno te isto. Tako je pisao Novica Tadić.
