Obećaš sebi da ćeš ćutati o našoj savremenoj zvaničnoj kulturi. O našem filmu, o novogodišnjim „vatricama“, o drugim stvarima koje su isto tako donekle tužne, donekle za plakanje.
Ćutiš sat-dva.
Ćutiš dan, nedelju dana.
Onda, mesec dana kasnije, pomisliš: ma dođavola! I progovoriš.
Ne upirući prstom.
U suprotnom, prst će usahnuti.
Ali onda obavezno dođe čovek i komentariše: „Zašto ne saopštite imena? Dajte poimenično!“
Njemu trebaju imena. Šta će da uradi sa njima, nikako ne razumem. Hoće li to zapisati na papir i okačiti na zid?
Nije dovoljan list, dragi moj.
Evo, na primer, snimili su film po mojoj knjizi „Opolčenska romansa“. O Donbasu. I tek na samom kraju snimanja, producent mi je iznenada priznao: kad su regrutovali glumce, 70% njih je momentalno odbilo – čim su pomenuli temu, naslov i autora.
Ovde treba objasniti da se radi o seriji od osam epizoda: ima mnogo junaka i junakinja. 100 glumaca su pozvali na snimanje, a 70 je reklo ne.
I sve to, uzimajući u obzir činjenicu da nisu pozvani poznati „protivnici rata”. Zvali su one koji bi trebalo da su normalni. Koji nisu okačili crne avatare i držali pacifističke govore.
I 70% otkaza!
To je naš film.
To su naši glumci.
To se ne snima ni u Moldaviji, ni u Gruziji, ni u Estoniji.
Ali sutra će, siguran sam, ovde biti najavljeno snimanje filma „1812” ili filma „1945” – i isti umetnici će se postrojiti da bi glumili heroje, generale, tobdžije, grenadire, husare, snajperiste, partizane, političke komesare. Uniformu će obući. Na kastingu će nabaciti hrabru facu…
I napred. Služiti kao primer novim pionirima.
Svideo mi se jedan umetnik na slovo „U“. To je bilo pre rata. Gledao sam tada nekoliko njegovih filmova – takva harizma! Takva unutrašnja snaga.
Trenutak istine desio se, kao i obično, 24. februara 2022. godine. Video sam na njegovim društvenim mrežama crni kvadrat i reči „Stidim se i sramim se“ i „Ne mogu da gledam u oči decu i odrasle”.
Pa sam zaboravio na njega.
Dve godine se nisam sećao.
A onda se sasvim slučajno pojavio u mojim vestima.
Bah, mislim, nisi nigde otišao, tu si, stidiš se.
Ukucao sam njegovo ime u kinopretraživač. A tamo – 15 projekata za ove dve godine.
Ne može da gleda odrasle i decu u oči, ali lako može da gleda u kameru.
I što je najvažnije, glumi vojnike! Ne svaki put, ali svaki treći ili peti. I, znate, sav je važan – u epoletama, ruka na sablji. Vau, kakav izgled!
15 projekata – to znači 15 reditelja i minimum 15 producenata.
I niko ga nije pitao: „Slušaj, kako si? Ovde ćeš igrati heroja Krimskog rata. Mislim da bi bilo u redu da… pa, ne baš izvinjenje, već da jednostavno pozdraviš našu armiju uz bilo koji praznik. Šta sad dolazi? Dan marinaca? Dan raketnih snaga? Dan minera? Pa čestitaj svima, da li ti je to teško ili šta?“
Taj dijalog se nije desio, nije mogao da se desi, jer, usudio bih se da pretpostavim, jedna polovina samih reditelja i producenata bila je spremna da tog tragičnog dana stavi crne avatare, ili ih je čak stavila, pa posle izbrisala, a drugu polovinu reditelja i producenata uopšte nije bilo briga. Oni „umetnici“.
A evo šta je smešno (u stvari, tragično!) ako nastavimo razgovor „o umetnosti“, koja je, po zamisli, „van politike“.
U kinopretraživaču postoji još jedan umetnik koji počinje istim slovom – „U“. I on je poznat, ali više po tome što je napustio svoje pozorište da bi se borio u zoni Specijalne operacije, služio nekoliko meseci u našoj vojsci, bio ranjen, vratio se, otišao na televiziju i čak bio glavni gost u autorskom programu Borisa Korčevnikova. To jest, teško bi ga bilo ne primetiti.
Pomislih: pogledaću koliko on filmova trenutno snima. Momak je već godinu dana kod kuće, lečen je i spreman je za snimanje. Sigurno će ga pozvati! Pa heroj je! On zna kako da nosi uniformu i kako se gleda u cev oružja uperenog u tebe.
Otvorio sam njegovu stranicu.
Tamo nema ni jednog jedinog projekta.
Preveo: Ž. Nikčević
Izvor: Glas Srpske
