Detant se uglavnom svodi na igranje za vreme. Ali ne bi trebalo da pretpostavimo da vreme radi za Ameriku a ne za Kinu
Šta ako je u toku novi hladni rat – a SAD su Sovjeti? To je bilo pitanje koje sam sebi postavio tokom Azijsko-pacifičkog samita za ekonomsku saradnju, čiji je vrhunac bio dugoočekivani sastanak između kineskog predsednika Si Đinpinga i američkog predsednika Džozefa Bajdena u Vudsajtu, u Kaliforniji, južno od San Franciska.
Moje pitanje je unekoliko suprotstavljeno mišljenju koje je sada preovlađujuće, i koje malo uverljivosti pripisuje starom Sijevom sloganu da SAD opadaju dok je Kina u usponu (dong šeng, si đijang – „Istok se diže, Zapad pada“). Uzimajući u obzir iznenađujuću snagu američke ekonomije i posustali kineski oporavak od ograničenja zavedenih politikom „nultog Kovida“ neki komentatori su sugerisali da je, upravo suprotno – Zapad (ili barem SAD) su u ekonomskom usponu, dok Kina opada.
Možda je, kako bi osnažio ovaj narativ, željni predsednički kandidat i sadašnji kalifornijski guverner Gevin Njusom organizovao dugo iščekivano čišćenje San Francuska, nekada lepog grada koji su njegove stranačke kolege iz Demokratske stranke pretvorile u distopiju apsurdnim politikama kao što su „mesta za ubrizgavanje“ za narkomane koji tu mogu da konzumiraju ilegalne droge, praktičnu dekriminalizaciju pohara prodavnica i zvanično sankcionisanje straćara. Nije delovalo nužno da se ovi napori preduzmu za ljude koji žive u severnoj Kaliforniji i plaćaju poreze koji omogućavaju ovu distopiju. Ali kada je trebalo da u grad dođe lider Kineske komunističke partije, Njusom i kompanija su znali šta im je činiti.
Znate da je posredi hladnoratovski samit kada susret obuhvata i nadmetanje ko ima bolji automobil. Kineski predsednik se pojavio u modernoj električnoj limuzini koju je proizvela kompanija Hongći („Crvena zastava“). Bajden nije ostao ravnodušan već ga je uporedio sa svojim oklopljenim kadilakom, koga zove „zver“.
Pre pedeset godina, Ričard Nikson dao je Leonidu Brežnjevu ključeve tamnoplavog linkoln kontinentala tokom posete sovjetskog predsednika SAD. (Nikson se kasnije prisećao u svojim memoarima kako se provozao zastrašujući krug u ovom vozilu u Kemp Dejvidu; Brežnjev je vozio onako kako je i pio – žestoko).
Slično tome, znate da Kinezi hoće da ispadnu fini kada nude pande lokalnom zoološkom vrtu.
Pande su dugo igrale ulogu u sino-američkim odnosima, još od kada je Čang Kaj Šekova supruga poklonila dve pande SAD 1941. godine. Mao Cedung je poslao par ovih životinja Vašingtonskom nacionalnom zoološkom vrtu ubrzo pošto je Nikson posetio Peking 1972. godine. Ništa više od pandi ne govori da se dopadate Kini.
Hladnoratovski samiti supersila su toliko izrežirani da podsećaju na kraljevske susrete u srednjovekovnoj Evropi. To često vodi u nenameravane komične situacije. Svi su držali da je Brežnjev pomalo neotesan kada je došao u SAD 1973. godine. Nosio je dva sata, na jednom je bilo prikazivano moskovsko vreme a na drugom vašingtonsko, kako bi lakše pregurao iscrpljenost od leta. Ali kako je Henri Kisindžer zabeležio u svojim memoarima, „sovjetski lider je stalno zaboravljao da li je Moskva ispred ili kasni u odnosu na Vašington“. Uprkos satovima, Brežnjev je stalno remetio pažljivo isplanirani raspored Bele kuće.
Ipak, Brežnjevljevo ekscentrično praćenje vremena bilo je dobrodošlo odvraćanje pažnje za opsednutu američku administraciju. U to vreme, izgledalo je da SAD gube Hladni rat – njihov predsednik već je prošao kroz stradalnički put Votergejta, njihova indokineska politika je doživela nepovoljni rasplet a obaveštajna zajednica je bila u potpunom neznanju u vezi sa ratom koji će Egipat i Sirija povesti četiri meseca kasnije protiv Izraela.
Neko je mogao da se nada, kao što je Kisindžer to činio, da će se sovjetski sistem prvi urušiti. „Glavno, dugoročno pitanje“, napisao je Niksonu pre Brežnjevljevog dolaska, „jeste da li Sovjeti mogu da održe svoj blok na okupu dovoljno dugo, dok čekaju da Zapad podlegne tokom dugog perioda opuštenosti… Svakako naše šanse su barem podjednako dobre koliko i Brežnjevljeve“. Ali to je bila pomalo izgubljena nada 1973. godine.
Detant se u ovom kontekstu svodio na kupovinu vremena pošto su SAD nastojale da se oporave od vijetnamske katastrofe. Bez obzira na sve, vreme ne može biti dobijeno besplatno. Uprkos nekim komičnim momentima, samit iz juna 1973. godine je imao barem neku supstancu. Dvojica predsednika potpisali su Sporazum o sprečavanju nuklearnog rata. Nikson je ljubazno slušao Brežnjevljeve tirade protiv Kineza. Kada se zabava izmestila u Sen Klement, u Kaliforniji, usledio je u sitne sate, jedan improvizovani sovjetski predlog tajnog bliskoistočnog mirovnog plana. Takođe se besciljno raspredalo o uzajamnom umanjenju trupa u Evropi.
Unekoliko slična rasprava odigrala se u Kaliforniji prošle nedelje ali prema standardima sedamdesetih godina prošlog veka bila je o pitanjima perifernog značaja. Prema zvaničnom kominikeu Bele kuće, SAD i Kina su načinile pomake na pet polja. Prvo, obnoviće komunikaciju na najvišem nivou između dve vojske, koja je obustavljena nakon što je nekadašnja predsedavajuća Predstavničkim domom Nensi Pelosi posetila Tajvan avgusta 2022. godine. Drugo, uspostaviće bilateralne radne grupe za borbu protiv narkotika koje bi trebalo da se pozabave obustavljanjem ilegalnog izvoza fentanila u SAD. Treće, pozabaviće se rizikom koji donosi napredna veštačka inteligencija. Četvrto, povećaće broj komercijalnih letova između Kine i SAD i proširiće „narodnu“ kao i poslovnu razmenu. Na kraju, bliže će sarađivati u borbi protiv klimatskih promena.
Sve zvuči vredno pažnje. Zapanjujuća stvar, međutim, jeste koliko je tanana agenda u poređenju sa agendom detanta iz 1973. godine. Današnji lideri supersila mogli su produktivno da raspravljaju o kontroli nuklearnog naoružanja ili o miru na Bliskom istoriju, kao što su to činili njihovi prethodnici pre pola veka. Dapače bi to bio bolji utrošak njihovog vremena. Ali, ipak ne.
U kineskom saopštenju, za razliku od američke verzije, Si poziva SAD da pokažu „konkretnim potezima“ da ne podržavaju tajvansku nezavisnost, da prestanu da šalju oružje na Tajvan i da prihvate „miran povratak“ Tajvana Kini kao „neizbežnost“. Američka strana ništa nije komentarisala. Kineska izjava takođe osuđuje SAD zbog korišćenja izvoznih kontrola, preispitivanje investicija i unilateralnih sankcija protiv Kine. Opet, bez [američkog] komentara.
Ukratko, ono što je stvarno značajno u vezi sa sastankom Sija i Bajdena nije ono o čemu su raspravljali, već ono o čemu nisu. Samit je stoga ostavio Drugi hladni rat tamo gde ga je zatekao. To je bila svedena verzija detanta.
Ukoliko je detant prevashodno kupovina vremena, pitanje je za koju stranu vreme radi u Drugom hladnom ratu? Nakon više od decenije tokom koje je široko prihvaćeni odgovor bio „za Kinu“, izgleda da se sada raspoloženje obrnulo. Rast dohotka i potrošnje možda ponovo prate raniji trend ali Kina zaostaje za SAD u dolarima. Kineski bruto domaći proizvod je bio 76 odsto američkog 2021, izraženo u tekućim dolarima. Opao je na 64 odsto u trećem kvartalu, otprilike tamo gde je bio pre šest godina. Prema Međunarodnom monetarnom fondu, kineski rast će prosečno iznositi svega 3,9 odsto tokom narednih pet godina.
Povrh toga, negativne trendove predstavljaju stalno niska stopa fertiliteta (koja je opala na prosečno 1,1 rađanje tokom reproduktivnog perioda žene) i teškoće u građevinskom sektoru, koje su napravile zjapeću rupu u finansijama lokalnih vlada. Ukupno, kineski model rasta se preterano oslanja na ulaganje u osnovna sredstava i, uz gomilanje dugova, stopa povrata na uloženo sve više opada a strani investitori napuštaju zemlju. Kineski privatni kapital je u padu.
Kineski juan i dalje slabo stoji kao rezervna valuta. I, u kontekstu slabljenja mnogih banaka, finansijska kriza u Kini je sada ozbiljan rizik. Štaviše, Kini nedostaje fiskalni prostor da se pozabavi ovim problemima. Rezultat je minimalna podrška ekonomiji i opadajući trend snage valute.
Zbog čega se ovo dešava je tema rasprava, iako postoji opšta saglasnost među zapadnim ekonomistima da nije dovoljno urađeno poslednjih godina da se uveća udeo potrošnje u bruto domaćem proizvodu. Ključna tačka je da američke politike razvrgnuća ekonomije i korišćenja uzajamne zavisnosti kao sredstva ekonomske borbe (weaponizining interdependence) tek dodaju spoljašnji pritisak.
S druge strane, Kina je sada neupitno fabrika sveta – da ne spominjemo arsenal autokratije. Kao što je Kit Bredšer ukazao u Njujork tajmsu ranije u novembru: „Kina već sada gradi dovoljno fabrika solarnih panela da podmiri celokupne svetske potrebe. Ona gradi dovoljno automobilskih fabrika da napravi svaki automobil prodat u Kini, Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama. I do kraja 2024. godine, Kina će izgraditi za samo pet godina onoliko petrohemijskih fabrika koliko ih je sada u pogonu u Evropi zajedno sa Japanom i Južnom Korejom“.
Ovo su zapanjujuće činjenice. A ima ih još. Kina gradi 46 odsto svetskih brodova. Do 2026. godine, ona će proizvoditi 42 odsto manje naprednih poluprovodnika nužnih za moderne uređaje. Najveći deo baterija za električne automobile proizvodi se u Kini.
Ovo je razlog zbog čega navodi o razvrgnuću ekonomija nisu realistični. Od 2017, udeo američkog uvoza koji dolazi iz Kine je opao za svega 5 odsto. Epl i dalje tamo proizvodi većinu svojih aj-fonova. To je takođe razlog zbog čega je priča da smo prošli „kineski vrhunac“ gotovo izvesno pogrešna. Kao što je ukazao Martin Volf u Fajnenšel tajmsu, 2022. kineski bruto domaći proizvod po glavi stanovnika (izračunat na osnovu pariteta kupovne moći) bio je svega 28 odsto američkog bruto domaćeg proizvoda, i otprilike polovinu poljskog bruto domaćeg proizvoda po stanovniku. Oni koji kažu da je Kina sada zapala u zamku srednje razvijenosti impliciraju da Kinezi ne mogu da stignu do 2040-ih godina dotle dokle su Poljaci stigli sada.
U međuvremenu, same SAD kada se pažljivo pogledaju sve više i više nalikuju na „poznosovjetsku Ameriku“, izraz koji je skovao prinstonski predavač Harold Džejms 2020. godine. Postoje labava budžetska ograničenja, toliko labava da američka federalna vlada izdaje 776 milijardi dolara duga na finansijskom tržištu po kvartalu kako bi finansirala deficit koji je na nivou od oko 7 odsto bruto domaćeg proizvoda – što je šokantna brojka u vreme gotovo pune zaposlenosti. Prema Blumbergu godišnji iznos interesa na postojeće dugove premašila je hiljadu milijardi dolara na kraju prošlog meseca – ova brojka se udvostručila tokom poslednjih devetnaest meseci. Ovog kvartala, po prvi put od Drugog svetskog rata (uz jedini izuzetak tokom prvog kvartala 1998. godine) troškovi servisiranja dugovanja biće viši od vojnog budžeta.
Kao i pozni Sovjetski Savez, i SAD su gerontokratija. Predsednik će sutra napuniti 81 godinu. Njegov glavni rival u borbi za predsednički mandat, Donald Trmap, proslavio je u junu sedamdeset sedmi rođendan. Prosečna starost senatora je šezdeset četiri godine.
I, kao u poznom Sovjetskom Savezu, građani su lišeni iluzija. Kao što je Greg Ajp iz Volstrit džurnala ukazao ranije ovog meseca, postoji veliki disparitet između objektivnog učinka američke ekonomije i nezadovoljstva javnosti. Tržište rada je jako. Inflacija potrošačkih cena je opala na 3,2 odsto na međugodišnjem nivou. U realnom iznosu, bogatstvo medijalnog domaćinstva je poraslo 37 odsto od 2019. godine. I opet svega 37 odsto glasača sa odobrenjem gleda kako se Bajden bavi ekonomijom.
Nedavno ispitivanje javnog mnjenja Njujork tajmsa u preletačkim državama navelo je demokratske izborne stratege da im zastane tost sa avokadom u grlu:
Glasači mlađi od trideset godina… kažu da veruju više gospodinu Trampu u vezi sa ekonomijom i to za nesvakidašnjih 28 procentnih poena razlike… Manje od jednog procenta ispitanika mlađih od trideset godina ocenjuje stanje sadašnje ekonomije kao odlično, uključujući nula ispitanika u toj starosnoj grupi u tri države: Arizoni, Nevadi i Viskonsinu.
Gotovo je podjednako zapanjujuće to što istraživanje javnog mnjenja pokazuje da bi 22 odsto crnih glasača podržalo Trampa u revanšu protiv Bajdena.
Kolaps Sovjetskog Saveza preokrenuo je geopolitiku, stvarajući iluziju u američkim umovima da je svet bio „unipolaran“, što je besmislen izraz. Evropljani i Azijati danas jedva da naslućuju kako bi ponovni izbor Donalda Trampa efektivno označio kraj paks Amerikana. Tramp već dugo smatra američke saveznike za pijavice i grebaroše. Američki saveznici bi trebalo sada da planiraju za scenario da on pritisne prekidač i obustavi pomoć Ukrajini i da insistira na miru koju bi podrazumevao ukrajinsko prepuštanje teritorije Rusiji. Američki neprijatelji to sigurno čine.
S druge strane, niko nije učinio više od Trampa da preusmeri američku politiku prema Kini od prilagođavanja prema sukobljavanju. Si, stoga, mora da pažljivo odmerava kako da odigra narednih dvanaest meseci, koji bi mogli biti završna faza Bajdenovog predsedničkog mandata, zato što ne može biti siguran koliko bi nepredvidljivo Tramp mogao da odgovori na potez o kojem Si očigledno promišlja.
Ovaj potez ne podrazumeva napad na Tajvan, kao što izgleda da neki američki planeri očekuju, već jednostavno njegovu blokadu. Ovo je operacija koju Narodno oslobodilačka armija i mornarica redovno uvežbavaju. Peking je poslao 336 aviona do ivica tajvanskog vazdušnog prostora samo u septembru. Prema pisanju Vašington posta:
„Dana 17. septembra, rekordna 103 kineska borbena aviona letela su u blizini tajvanskog vazdušnog prostora tokom dvadeset četvoro časovnog perioda… Kina je poslala bespilotnu letelicu duž celokupne putanje oko Tajvana po prvi put u aprilu, i ovo je brzo postao uobičajeni manevar… Kineski nosači aviona su se odomaćili sa druge strane ostrva, u Pacifičkom okeanu… Ovde su sa njih uzletali avioni ka tajvanskoj istočnoj obali i vežbali su odbijanje ukoliko SAD jednog dana priteknu u odbranu Tajvana… „
Tokom nekoliko meseci, bio sam zabrinut da je, uprkos ohrabrujućim rečima mojih kineskih izvora, skovan plan u Pekingu da se nametne takva blokada u januaru, koristeći se tajvanskim izborima radi davanja izgovora. Ali vesti da su dve opozicione stranke ujedinile snage kako bi iskušale kandidata trenutno vladajuće stranke, potpredsednika Lai Čing-tea iz Demokratske progresivne stranke, mogli bi da umanje rizik odigravanja takvog scenarija.
Lai je omražen u Pekingu zbog izjava koje je ranije davao a koje sugerišu podršku tajvanskoj nezavisnosti. Ukoliko izgubi protiv kandidata sa pomirljivijim stajalištem prema Kontinentalnoj Kini, Si bi mogao da zaključi da nema potrebe da rizikuje obračun. (Pekingu na raspolaganju stoje i druge mogućnosti, i moj kolega kolumnista Blumberga Hal Brands nedavno je detaljno izložio pet njih).
Međutim, postoji još jedna politička promenljiva, a to je ono što se dešava u samom Pekingu. Kruže glasine po kineskoj prestonici. Jedna od njih je da je Ćin Gang – nekadašnji ambasador u SAD i ministar spoljnih poslova, koji je iščezao ovog leta usred glasina o ljubavnoj aferi sa televizijskom voditeljkom – mrtav. Druga je da je nekadašnji ministar odbrane Li Šangfu, koji je smenjen prošlog meseca, osuđen za „izdajničko“ curenje informacija o raketama. (Vođstvo Raketnih snaga Narodno-oslobodilačke armije, koje nadzire kineski nuklearni arsenal, takođe je prošlo kroz čistku u avgustu). I onda postoje glasine o iznenadnoj smrti nekadašnjem premijera Li Kećijanga u šezdeset osmoj godini, i o slabom zdravstvenog stanju samog Sija.
Možda nije moguće pronaći obrazac na dnu šoljice kafe (tea leaves). Ili su možda Ćin Gang i Li Šangfu načinili grešku protiveći se visoko rizičnom potezu protiv Tajvana. Važno je zabeležiti da je u junu, potonji izjavio da bi „ozbiljan sukob ili razmirica između Kine i SAD bili nepodnošljiva katastrofa za svet“. Možda se Si više žuri da razreši Tajvansko pitanje nego što je bilo ko u San Francusku polovinom novembra razumeo. A možda su on i Putin raspravljali, kada su se susreli u Pekingu prošlog meseca, kako su upravo sada nastupile povoljne prilike dok su SAD preokupirane jednim ratom u Istočnoj Evropi i drugim na Bliskom istoku.
U hladnom ratu postoje dva puta da se pretrpi poraz. Jedno je unutrašnji kolaps. Drugo je da se postane poput sopstvenog neprijatelja. „Konvergencija“ je nešto o čemu su ljudi strahovali sedamdesetih godina dvadesetog veka, kada je izgledalo da potrebe špijunaže i trke naoružavanja mogu da izazovu da SAD razviju nacionalno bezbednosnu državu sličnu kremaljskoj.
Ekvivalentan fenomen danas, kao što je N. S. Lajons ukazao u izvanrednom eseju, jeste da „i Kina i Zapad, na svoje sopstvene načine i sopstvenim tempom, ali iz istih razloga, konvergiraju iz različitih polaznih tačaka prema… istovetnom i još uvek u potpunosti neostvarenom sistemu totalizujuće tehno-administrativne uprave“.
Ono što čini samit supersila istovremeno i zlokobnim i komičnim jeste snažno naslućivanje da dve supersile nisu toliko dijamentralno suprotstavljene koliko se pretpostavlja da bi trebalo da budu. Zapamtimo: ukoliko bi se ponovila Kubanska raketna kriza oko Tajvana strana koja bi nametnula blokadu ne bi bile, kao 1962. godine, SAD. To bi bila Kina. U Tajvanskoj superprovodničkoj krizi 2024. godine mi bismo bili Sovjeti.
To je, blago rečeno, čudna uloga da bi neko želeo da je igra.
Prevod: M. M. Milojević
