Меланхолија је стање повишене индивидуалне температуре која није параноја него покушај ослобођења терета, смештање бића у испражњен простор егзила.
Често чујемо да је доба у коме живимо обележено депресијом као најраспрострањенијим феноменом малодушности савременог човека. Док се депресија као радикалан патолошки знак друштвеног отуђења препушта медицини и клиничкој дијагностици, постоји један други, више културолошки знак цивилизацијског слома који називамо меланхолијом. Депресија успоставља блиску везу с различитим видовима друштвеног искључења, најкраће социјалним патологијама које узрокују крајњу друштвену отуђеност и десоцијализацију, док меланхолија настаје под окриљем „малих” личних отуђења, она је унутрашњи губитак егзистенцијалног средишта. Меланхолични израз бића је дубоки траг који на појединца делује тако да се у њему буде силе неравнотеже; превладава општи осећај безнађа који не познаје границе, поводе и узроке.
Посреди је осећај интензивног терета који се манифестује губитком упоришног ослонца. То је емоционална измештеност, лутање, рубно стање које Петер Слотердијк назива „патологијом егзила у чистом облику” будући да је унутрашњи свет меланхолика осиромашен далеким и недостижним „животодарним пољем близине”.
Док је депресија, условно говорећи, савремени феномен медицине који је клиничку афирмацију добио у прошлом веку, меланхолија има дубоке корене у културној историји цивилизације. Помињу је антички писци и филозофи, од Хомера до Софокла, док је Хипократ дефинише као дубоко стање туге које временски дуго траје, а које подстиче велика количина црне жучи. Аристотел пак први увиђа повезаност меланхолије и изузетности појединца, доводећи у везу меланхолију и креативни дух стваралаштва; изврсни су филозофи, политичари, песници и уметници оболели од црне жучи, у њима је меланхолија добила виталистички израз надахнућа. Клонуће је ослободило биће свих вишкова и усмерило га на изворно врело надахнућа – духовно стваралаштво. Потом ће романтичари, пре свих уметници и песници, меланхолију појашњавати трагом надахнућа и имагинарног испуњења, сматрајући да велика и непролазна уметничка дела настају под сенком дубоке меланхолије и сете. И позна антика обележена процватом практичне филозофије води дијалог с меланхолијом. Главна сврха свих моралних писама и утеха, које нам у виду савета за испуњен живот дају стоички филозофи, примећује Жан Старобински, састоји се у пружању психолошких консултација у циљу превазилажења непријатности и узалудности неиспуњеног живота.
Перформативни потенцијал бола
Италијански барокни сликар Доменико Фети (1589–1623) своју Меланхолију доноси у експлозивном контрасту боја. Иза зидина у којима меланхолична девојка медитативно одсутно држи главу руком налази се крајичак плавог неба који постаје симбол животне отворености потиснуте у понор потпуне егзистенцијалне отуђености. Њен израз лица је сетан, на столу се налазе лобања и књига, а све упућује на то да се под окриљем рубног плаветнила налази спасоносни зов који пружа искуство меланхолије, зов прихватања живота у свим његовим недостацима и пролазностима.
Тек онда када прихватимо све(т) можемо погледати у отворено небо. Слика меланхоличне девојке постаје слика наше савремености. У времену терора среће свака немогућност да се прихвати слабост постојања и то да је живот животан управо зато јер је непоправљив, сугерише Слотердијк, постаје медијски перформанс јавног отварања изведбеном потенцијалу бола, трагедије, губитка и сете. Друштвене мреже само су један од симптома перформативне медијске туге која захвата не само виртуелни него и реални свет.
Феноменологија меланхолије почива на појединачном трагу, на објекту који узнемирава. Меланхолија се одиграва „кроз ту слику, тај пејзаж, то одређено дрво”. Уметност указује на то да постоје две врсте знакова меланхолије. Норвешки филозоф Еспен Хамер, у студији Унутарњи мрак (Геопоетика, 2009), осветљава конвенционалне и индивидуалне знакове меланхолије. Конвенционални знак меланхолије је туга као таква, једно од граничних обележја живота, док је индивидуални знак меланхолије по правилу осећај приликом кога доживљавам нешто што у мени као појединцу изазива осећај потиштености. То су фусноте Бекетовог текста, тај бешћутни рез у језику, извесна затвореност пред призором, сликом, лицем или одређеном реченицом. Знак меланхолије је, пише Хамер, траг, отисак: „Он може да дирне, али се не може рачунати као разлог сам по себи. Може ослободити или проузроковати нечију меланхолију, али је никада не може објаснити. Можда је најбоље посматрати знак меланхолије као израз за нешто. Суво лишће које у ковитлацу пада на земљу некоме делује тужно зато што га доживљава на одређен начин. Лишће је у дијалогу са читавим сплетом осећања – одсуством, носталгијом, пролазношћу – која сама чине животно расположење меланхолије, док доживљај лишћа сам по себи не може бити разлог нечије туге.”
Занос духовне промене
Меланхолија је стање повишене индивидуалне температуре која није параноја, него покушај ослобођења терета, смештање бића у испражњен простор егзила, цепање у властитој ограничености, све са циљем унутрашњег исклизнућа крајњој ослобођености. Меланхолија тако није стање духа, него занос духовне промене која има сопствену анатомију, језик, израз и осећај света. Меланхолија никада не стоји у месту, не укопава попут депресије, него узнемирава до тачке пуцања; њена коначна реч је ослобођење терета, попустљивост. Реч занос, коју Бела Хамваш користи да би описао меланхолију, можда најбоље осликава простор меланхоличне потиштености која увек тежи крајњој социјализацији.
Пут меланхолије је пут прихватања, а не побуне. Меланхолија се не буни против неправде, она се бори за прихватање свих потиснутих ожиљака бића које парализују личност, не допуштајући јој да се изрази и да буде аутентична. Депресија настаје у судару човека са окамењеним светом модерне цивилизације, меланхолија схвата да је свет непоправљив, зато га потенцијално прихвата и у (не)могућности прихватања превладава. Крајњи вид тог прихватања је имагинација (машта) која појединцу даје могућност да се уздигне и тако залечи све ране субјективности које су обилно крвариле.
Филм Строжек немачког редитеља Вернера Херцога приказује светове разорних унутрашњих потреса у којима се размотава клупко нагомиланих емотивних рана. Главни лик Бруно свирање види као могућност превазилажења егзистенцијалне неукорењености. Да није клавира, рећи ће, ко зна где би завршио. Завршава поражен, емотивно исцрпљен, утучен и потресен насиљем које га дочекује изван поправних домова и затвора у којима је провео већи део живота. Упркос свему, он свира. Његов свет је пун противречности, па његово биће тежи крајњој једноставности и прихватању.
Можда певање по двориштима није за вас, саветује га доктор, док Бруно прекрива лице рукама затварајући се у позу меланхоличне одсутности. Доктор му упућује низ савета, између осталих, да је живот необјашњив и да „ми једноставно о људима знамо премало”. Наша потреба да добијемо одговоре на велике истине живота завршава поразом. На крају, Бруно не успева да изађе из ковитлаца властите меланхолије јер губи сваки ослонац, психички и физички оштећен, не проналази снагу да се избори за промену, па чак и нови почетак који доживљава одласком у Америку не доноси ништа добро. Остаје дистанциран, потиштен, заробљен питањима, укратко – савијен неутаживом чежњом и емотивним болом.
Природа је меланхолично обличје чисте хармоније. Дрво смреке, које Бела Хамваш описује, сликајући њиме суштину меланхолије, стоји у месту „не гледа у небо, него преда се, односно гледа у ону тачку у коју гледају тужна бића”. „Без горчине, без узнемирености, без узбуђења, готово без страсти. У њеним очима види се туга животиње. Постоје заробљени мајмуни који се, када им досади клаунирање, загледају преда се. То је такав поглед да се сви проматрачи одмакну од кавеза. Стари, уморни коњи, када чекају на улици, гледају у том смеру. Тамо гледа и Дирерова Меланхолија.” Прихватање је, дакле, срж меланхолије. У прихватању живота, са свешћу да се неке истине никада не могу до краја дефинисати, налази се победа Ничеове визије преображења. Превредновање свих вредности као пробој ка новом сунцу препорођеног живота настало је на тлу меланхолије. Ничеово преображење није крајња деструкција света, него покушај оживљавања заробљене животне снаге која се храни интроспекцијом, снаге пада насталог на извору свих клонућа, у окриљу меланхолије и бескрајних тонова нежности које су у дијалогу са усамљеним дрвећем, напуштеним шумама, отвореним небом и јесењим лишћем које опада.
Ненад Обрадовић
Извор: Политика Магазин
