Прича дневника: Од­бе­гли ујак

До­шао ујак из Го­ли­је, да се же­ни, бу­де ли при­ли­ке. Наш до­бро­же­ле­ћи Мла­ђен: круп­на цр­ног ока, ви­сок, као да је ме­ђу бо­ро­ви­ма ра­стао; при­ли­ка се мо­ра­ла ука­за­ти.

У пра­ви час; по­ја­ви се баш ка­да је нео­п­хо­дан. Ују­тру сам тр­чао на ши­но­бус, и је­два че­као да се из Зре­ња­ни­на вра­тим; да се нас дво­ји­ца дру­жи­мо, спа­са­ва­ју­ћи остат­ке да­на. По­сле руч­ка да зди­ми­мо низ се­ло. На ста­ни­цу, до мли­на, на Та­миш, на игра­ли­ште Рад­нич­ког, су­бо­том у би­о­скоп; во­дао сам га да сво­је то­по­ни­ме ње­го­вим при­су­ством осве­штам.

Уз ње­га, лак­ше сам под­но­сио гим­на­зиј­ске да­не; још не­при­вик­нут на ва­рош.

По­сле ме­сец да­на ис­ко­па­ли су при­ли­ку. Ми­ло­ше, Ми­ња, збор; Ми­ла да же­ни­мо! Ву­ко­са­ва из­не­ла пе­че­ње, Ми­ња нас по­звао на ве­че­ру, да сво­ју ро­ди­цу Бо­ја­ну на­шем Мла­ђе­ну пред­ста­ви. До­шли мо­ји ро­ди­те­љи, с њи­ма Ми­лош, не­раз­двој­ни са­тр­пе­зник очев, Мла­ђен по­вео ме­не: мој се­стрић је по­сле на ре­ду, по­сти­ђи­вао ме, не­ка се при­ви­ка­ва.

По­се­да­смо, кре­ну­ше по­ну­де, по­те­че раз­го­вор.

Има код ме­не тих со­бе­ти­на, иза­бе­ри­те, да се не сти­ска­те код Ми­ла­на, да вам ни­ко кроз ода­ју не про­ла­зи, до­да­де Ми­ња по­што се већ о мла­ден­ци­ма го­во­ри­ло као о за­вр­ше­ној ства­ри.

Ни­је ни код нас ти­је­сно, има Ми­ле чи­та­во пред­со­бље, да се раз­ба­ши, под­вик­ну отац.

По­што је глав­но уде­ше­но, ста­до­ше мла­до­же­њу да збри­ња­ва­ју; ва­ља де­цу по­ди­за­ти, ку­по­ва­ти обу­ћу и уџ­бе­ни­ке, на­бра­ја отац (тај нас сла­бо по­зна­је, као да с на­ма и не жи­ви).

У БЕК, пред­ла­же ста­ри, та­мо је Пе­ко Ву­лов сме­но­во­ђа!

Ка­кав цр­ни БЕК, од­мах­ну Ми­ња; и де­ли­ја Мла­ђо до Но­ве го­ди­не, те­гле­ћи смр­зну­те по­лут­ке у кла­ни­ци, сав би се сде­као, ис­кри­вио, оклем­па­вио као Сте­во Дур­душ, да га ни мај­ка ро­ђе­на не по­зна! Не­го, да га да­мо у „Ра­ди­ја­тор“! Ни­ка­ко, уско­чи отац; у лив­ни­ци вре­ло, не­ма ва­зду­ха, го­ре не­го Вук­ши на мра­мо­ру! Он­да, у „Удар­ник“.

Наш Ми­ле да штри­ка жен­ске ча­ра­пе; ру­гаш ли се то?!

Ма да га скра­си­мо у „Зе­лен­го­ри“, да не пу­ту­је, па­де на ум Ми­ло­шу. Да ис­под кра­ва ки­да ба­ле­гу, док му осо­ка не из­је­де очи као Па­ју на­ше­му! Ни „Жи­то­про­дукт“ не ис­па­де бо­љи: та­мо че­ља­де­ту тек очи из па­спа­ља ви­ре и ми­го­ље!

Он­да Ми­њи па­де на па­мет пру­га; да бу­де оп­хо­дар: за­мет­неш онај ду­гач­ки че­кић о ра­ме, и са­мо с пра­га на праг кра­чеш!

Па да се из­гу­би, у по­љу за­лу­та, до­че­ка отац; ја сам јед­ном за­ба­сао на мо­јој ро­ђе­ној њи­ви, до мра­ка по ку­ку­ру­зу се ло­ма­тао за­по­ма­жу­ћи: је­два гла­ву жи­ву из­нео!

А шта ако не бу­де ђе­це, окре­ну при­чу Ми­лош; он­да је до­ста и да га да­мо за се­зон­ца у Ше­ће­ра­ни: по­сле кам­па­ње да с на­ма љу­ди­ка по се­лу!

Ако не бу­де би­ло ти­ћа, не тре­ба се ни же­ни­ти, пре­су­ди отац. По­ла­ко, не мо­ра Бо­ја­на би­ти ле­дич­на, ни мај­ка јој ни­је би­ла не­рот­ки­ња, не­ма јој по ко­ме до­ћи, бра­ни Ми­ња ро­ди­цу, уда­ју вра­ћа у оп­ти­цај. Или мо­жда ми­слиш да тре­ба узе­ти ону ко­ја је опро­ба­на; он­да вам ено Бре­на удо­ви­ца!

Опет се гра­ја за­мет­ну.

Не­ка, бра­ћо, ла­га­но, у са­бо­ру је спас, хла­ди Ми­лош си­ту­а­ци­ју сво­јом оми­ље­ном из­ре­ком.

Шта нам ве­ли ђу­ве­ги­ја наш, тап­шу­ћи Ми­ла по пле­ћи­ма за­те­же Ми­ња сво­ју жи­цу; ка­ко ти се чи­ни, има ли ов­де жи­во­та?

При­го­во­ра не­ма, збри­ња­ва­те ме са сва­ке стра­не; не­го, ва­ља да ми и отац ви­ди ђе­вој­ку, па да и он сво­ју ре­че: код нас је та­кав ред!

Ти да је во­диш на ви­ђе­ње, па да нам је Сте­ван вра­ти: от­куд ђу­ту­рум да про­це­ни вр­ли­не ђе­во­јач­ке; куд би она тад, осра­мо­ће­на. Ни­куд при­спе­ла, ни­ко је ви­ше не би ни по­гле­дао; ни­куд мај­ци, не­го да ско­чи у Та­миш!

Ку­ку, ври­сну Ву­ко­са­ва, из све гла­ве за­ле­ле­ка.

Ла­га­но­те, по­бо­гу, још ни­је до­тле до­го­ре­ло, сми­ру­је Ми­лош ку­ћу.

Мла­ђен из­ву­као ма­ра­ми­цу, бри­ше че­ло; круп­не очи му се на­ди­ма­ју: ба­ца по­глед с јед­но­га на дру­го, за­чу­ђен, као да се тек ука­за ко смо: пре­ва­рио се да нас по­зна­је.

По­сле два да­на Ми­ле трк­нуо у Зре­ња­нин, да Бје­ло­гр­ли­ће оби­ђе, па да се ко­ли­ко су­тра по­вр­не. Али ни­је се вра­тио, кли­снуо је у Го­ли­ју ни не свра­ћа­ју­ћи код Ви­до­ја; то­ли­ко му је би­ло при­ту­жи­ло.

Про­во­да­џи­је ни­су мо­гле да ве­ру­ју; тре­ба­ло им је не­де­љу да­на да бру­ку при­ме к зна­њу. И од бр­ђа­на не­ки ла­жу, та оче­ва из­ре­ка оста­ла је под­сет­ник на до­га­ђај ко­ји им је из­ма­као.

Раз­у­мео сам да ми је род нај­ви­ше по то­ме што је умео да по­бег­не из ства­ри ко­ју су дру­ги сма­тра­ли за­вр­ше­ном.

С ве­че­ри Ми­лош узе гу­сле у кри­ло; раз­гу­сла­ва. Сад ће­мо јед­ну сва­тов­ску, на­ја­вљу­је.

Отац ус­треп­тао, сви че­ка­мо ко­ју ће раз­ву­ћи.

Нај­зад оши­ну:

Со­ко мр­зи по­ља од пра­ши­не,

со­ко не­ће жа­бу из лу­жи­не,

со­ко тра­жи ви­со­ку ли­ти­цу,

со­ко хо­ће ти­цу ја­ре­би­цу!

Па ги­лиц­ну гу­да­лом, за­вр­ну ус­клич­ник.

Отац от­ско­чи, ка­та­пул­ти­ран; па пре­ко вра­та, ба­ца­ју­ћи псов­ке као пе­тар­де. Пи­сао нам је, наш до­бро­же­ле­ћи, по­што се оже­нио; ја­вљао ка­ко су си­но­ви при­сти­за­ли. Сре­ли смо се по­сле се­дам ле­та, код ње­га у Го­сли­ћу, био сам сту­дент. Се­ћаш се ка­ко смо те же­ни­ли; он, у смех гро­хо­том.

При­ча ка­ко је по­шао да се код нас сна­ђе, у Ба­на­ту оста­не; ко­ло­ни­за­ци­ја је про­пу­ште­на, али ваљ­да ће се јед­но ме­сто на­ћи, да се и он ме­ђу то­ли­ке бр­ђа­не у рав­ни­ци ти­сне: ту су сви на­шли ко­ру хле­ба. Да се у том ма­сном Ба­на­ту оку­ћиш, го­во­ри­ли му до­ма; опро­бај, ако не бу­де ишло, Ба­јов ка­мен те че­ка. Има­ла је очи као Ми­ла­ва, као да се од­јед­ном при­се­ти.

Лец­нух се на ње­го­во по­ре­ђе­ње, он­да бих да се на­сме­јем, али осмех се за­ле­ди: Мла­ђен не уме да се на­ру­га ни под­смех­не; би­ћа с ко­ји­ма љу­ди ис­под Тро­гла­ва жи­ве до­и­ста има­ју бла­ге очи пу­не ми­ло­ште баш као да уз­вра­ћа­ју они­ма што се о њи­ма ста­ра­ју: опис би мо­гао би­ти са­мо из­раз при­сно­сти.

Да се са њом не­где за­ву­ћи, из по­ја­те са си­је­на гле­да­ти ки­шу! Али ни­сам се за­ле­тао; па још кад узе­ше да ме за­по­шља­ва­ју! Мо­рао сам тр­ком, да ме не са­хва­та­ју! Си­ти се исме­ја­смо.

Пре­нех му ка­ко се уз гу­сле про­чуо. Наш Ра­до­је је опе­ван као бо­јов­ник, Сте­ван што се го­ло­рук с гор­ском зве­ри у Со­ми­ни рвао, а ја сто­га што сам од ђе­вој­ке уте­као – при­ме­ћи­вао је Ми­ле ка­ко нам се еп­ска жи­ца та­њи. Са­мо да ста­ри не чу­је, жив би се по­јео. Не­ће чу­ти, ре­кох; ни­је ствар до те­бе, гу­сле су се окре­ну­ле, че­пр­ка­ју по на­шем до­бу.

Слободан Мандић

Извор: Дневник