У зависности од друштвених норми одређеног доба, брада и бркови су били пожељни или су сматрани неукусним и нехигијенским, а поједини случајеви су стигли и до суда.
Пре више од 2.000 година, док су се трупе Александра Великог припремале за кључне битке како би освојили Азију, славни македонски командант је сазнао да су бројчано надјачани за најмање пет према један. Да би ублажио забринутост својих снага, Александар је издао необично наређење – његове трупе су морале да се обрију. Зашто? Било је превише лако, рекао је, непријатељима да зграбе Македонце за браде.
Тај потез, заједно са Александровим изненађујућим успехом на бојном пољу, подстакао је тренд голобрадости међу грчким и римским мушкарцима који ће трајати наредних 400 година, каже историчар Kристофер Олдстон-Мур, аутор књиге из 2015.: „О бради мушкараца: Историја длака на лицу“.
Александрова одлука заиста је била прекретница за длаке на лицу, каже Олдстон-Мур, који је у тренутку док прича на ту тему и сам глатко обријан. „Историја људи је буквално исписана на њиховим лицима“, пише у његовој књизи. Заиста, много пре него што су модерни покрети попут Но-Схаве Новембер или Мовембер основани да би подигли свест о истраживању рака и из других хуманих разлога, трендови о длакама на лицу мушкараца су се смањивали заједно са друштвеним нормама о сређивању или пуштању браде и бркова. Дотеривање мушкараца, према историјским књигама и рецензираним студијама, може се пратити кроз уметност, политику, па чак и у судници. Велики део тог досадашњег рада фокусира се на европске и америчке трендове, иако је избор ношења браде био значајан за бројне заједнице широм света, укључујући и онај везан за религију, сигнализирајући на побожност код муслимана и Јевреја.
Бријање длака на лицу датира још од доба Сумерана и Египћана, који су користили бријаче од бакра или бронзе. Међутим, генерално је вец́ина мушкараца у древним временима волела браду и сматрала да је бријање напорно, а понекад и небезбедно. За вец́ину мушкараца није се радило само о томе да су „превише лењи за бријање“, тврди Олдстон-Мур, предавач емеритус на Универзитету Рајт Стејт, у Охају. „Модерни мушкарци и даље морају да иду код бербера да би им правилно неговао браду, док код куће имају уља, чешљеве и слично.“
Моћ краљевских длака на лицу
Длаке на лицу се често поистовец́ују са мужевношц́у и сродном патријархалном моц́и, али та моц́ је понекад преносива: приметно је да је Хатшепсут (око 1508–1458 п.н.е.) носила вештачку браду док је владала Египтом више од две деценије. Египатски краљеви пре ње су приказивани на одређен стилизован начин, са перикама и крунама и вештачким украсним брадама, примец́ује Олдстон-Мур, тако да је Хатшепсутина брада била усклађена са обичајима њених претходника.
Браде су и касније биле толико важне да их Шекспир експлицитно помиње у готово свим својим драмама, примец́ује историчар Вил Фишер у часопису Renaissance Quarterly, 2001.. Штавише, пише он, анализа збирке од око 300 портрета европских мушкараца из 1500-их и 1600-их указује да је на сваки портрет човека без браде било око 10 портрета мушкараца са брадом. Стилови тог времена фаворизовали су танки, угаони „стилетто“ и пунији „квадратни рез“.
Да ли се због длака на лицу можете разболети?
Идеје о значају мушке браде, довеле су до тога да оне доспеју у медицинске књиге. Раст длака на лицу, писали су ренесансни лекари, био је експлицитно везан за производњу сперме – идеју су заговарали класични грчки научници који су теоретизирали да мушкарци имају „животну топлоту“ која објашњава њихову величину, снагу и длакавост. Према овој нетачној теорији, оба пола производе споменуту виталну топлоту, али женска тела нису способна да поднесу значајне количине исте.
Према овом начину размишљања, пише Олдстон-Мур, само мушкарчево тело може да поднесе раст длака на лицу. У класичној Грчкој, људи су веровали да уколико би жена у постменопаузи добила длаке на лицу, разболела се и на крају умрла, она је једноставно имала неприродно накупљање сперме.
Додајући још један слој тој теорији, немачка игуманија Хилдегарда од Бингена је око 1160. године, тврдила да је разлог појаве длака искључиво око уста – уместо, рецимо, на челу – врео дах мушкараца. Жене, према Хилдегардиним списима, немају дах који је тако вруц́ као код мушкараца, јер су мушкарци настали од „земље“, док су жене настале од мушкараца, објашњавла је она у покушају да повеже своје размишљање са идеологијом стварања.
До 1700-их, када је бријање поново постало де ригеур и када се сматрало да је бријање потребно и џентлменски, фраза „чисто обријана“ постаје све популарнија. У деветнаестом веку, теорија о клицама Луја Пастера је додатно појачала теорију о важности бријања: јер како су лекари упозоравали, длаке на лицу су биле уточиште микроба. Један француски научник је у експерименту из 1907. приметио да су усне жене коју је пољубио бркати мушкарац „загађене бактеријама туберкулозе и дифтерије, као и честицама хране и длаком са паукове ноге“. Студија објављена у Ланцет-у, отприлике у исто време, такође је закључила да обријани мушкарци имају мању вероватноц́у да оболе од прехладе. Аутори су тврдили да је сапун ефикаснији на лицу без длака, према Олдстон-Муру.
Норме на радном месту и контроверзе
Послодавци су од раних 1900-их па надаље, такође регулисали појаву длака на лицу и захтевали да се мушка радна снага брије како би показала професионализма и одређени степен чистоће. С тим у вези, 1904. године, Kинг Ц. Жилет је патентирао свој сигурносни бријач у САД, а до 1937., крема за бријање и пратећи прибор само у САД-у је продати у толиком броју да су трговци зарадили око 80 милиона долара, како пише Олдстон-Мур.
Kонтроверзе око длачица на лицу стигле су временом и до највишег суда у земљи: случај Врховног суда САД-а из 1976. године, Kели против Џонсона, дао је овлашц́ење послодавацима да диктирају стандарде неге својим запосленима. У овом случају, полицајци округа Сафолк у Њујорку који су довели у питање наметнуте стандарде на радном месту, добили су забрану неговања длаке изнад крагне или на лицу, осим уредно подшишаних бркова који се не протежу даље од горње усне. Суд је утврдио да су ови прописи о дотеривању учинили полицију препознатљивом у јавности и допринели кохезивности снага. У годинама које су уследиле, тај преседан је примењен и на запослене у школама, али и на друге раднике широм земље.
Више од десет година након пресуде Врховног суда, 1992. године, полицајци Масачусетса успротивили су се забрани ношења брада у целој држави. Да би на крају и они изгубили.
Међутим, током последњих година и упркос судским пресудама, норме длакавости лица на Западу су се промениле, а послодавци се више не држе строгих прописа, барем неформално.
„Браде или неке друге врсте длака на лицу често су у фокусу када се на неки начин расправља о роду или мушкости“, каже Алун Вити, историчар са британског Универзитета у Ексетеру и аутор књиге о бради из 2021.: „Узимајући у обзир браде: Длаке на лицу, здравље и пракса у Британији, 1650-1900.“.
Са све већом слободом избора, завладали су и различити избори личне неге. Али произвођачи опреме за бријање и личну негу мушкараца нису у опасности – анализа тржишта из јуна 2022. показује да уместо у бријаче, мушкарци сада више улажу у електричне тримере.
Оригиналан текст је објављен на америчком сајту National Geographic-a.
Извор: nationalgeographic.rs
