Писмо са Косова или селективно укидање виза
2. мај, 2023.
Откривен непознати Маркесов роман, главна јунакиња средовечна жена која има еротску аферу
2. мај, 2023.
Прикажи све

Слободан Владушић: Кошаркашка компанија Партизан

© Dusan Milenkovic/ATAImages

Гледати некадашњи Партизан никада није била необавезна забава, нити ствар престижа, већ активно учестовање у рату против пребогатих мултинационалних компанија и светске неправде. Симболички, тај Партизан је био утемељен у једној таквој неправди, с почетка деведесетих година прошлог века

© Dusan Milenkovic/ATAImages

У време док сам писао књигу Кошарка то је Партизан, KKP је био кошаркашки клуб који се најлакше могао описати у појмовима из сфера рата и цитатима из књижевности. Хала Пионир, тадашњи дом кошаркашког клуба Партизан, постао је у популарној култури „тврђава од блата и прућа“, а Душко Вујошевић, (надимак: „генерал“) бодрио је своје играче речима „борба бре“, док је новинарима изјављивао како „реалност није брига на коју се (KKP) обазире“.

Тај ратнички Партизан увек се борио против бројчано (у милионима евра) знатно надмоћнијих непријатеља, а своју прастару и зато још дражу тврђаву, могао је да одбрани само фанатичном одбраном која је почињала од фанатичног скока у нападу, а настављала се исто тако фанатичним хуком оних 6 до 7.000 гробара, колико је могло да их стане у Пионир.

Гледати тај Партизан никада није била необавезна забава, нити ствар престижа, већ активно учестовање у рату против пребогатих мултинационалних компанија и светске неправде. Симболички, тај Партизан је био утемељен у једној таквој неправди, с почетка деведесетих година прошлог века, када су га богати најпре играчки очерупали (одласци Паспаља и Дивца), а затим и прогнали у далеку Фуенлабраду. Тада је изгледало: KKP је заувек отписан.

Међутим KKP се немилосрдно борио, и крварио, из недеље у недељу, да би се после драматичног финала у Истанбулу, победоносно вратио у Београд и Србију, са најбољим бековским паром Европе (Ђорђевић/Даниловић) и живим сведочанством да је кошарка српски спорт, јер само овде може да буде, оно што бити не може.

Био је то Партизан без новца и амбалаже, дакле без штита, претворен у голу есенцију кошарке која је била директно повезана са нервним завршецима свих оних који нису били равнодушни. И сваки његов навијач, али и цела Европа, подсвесно је знала да је тај епски Партизан једна бајка, један летњи сан и да ће часовник једном ипак морати да откуца поноћ, и онда ће магија нестати. После тога, биће само оно што може да буде: титуле ће освајати записане компаније, а не отписани клубови.

И то се збиља и догодило. Године 2016. када сам коначно објавио књигу Кошарка то је Партизан, тај епски KKP, био је само сећање. Веровали смо и надали смо се да се бајка може поновити. Али оно што нисмо знали, то је да се KKP може вратити, само ако буде другачији, исто онако како је српска војска 1915. године напустила Србију у српским униформама, да би се 1918. вратила победоносно назад, у Србију, у француским.

И заиста, некадашњи ратничко-књижевни Партизан, који је имао срце и храброст, али не и амбалажу, добио је са доласком председника Остоје Мијаиловића и његовог управног одбора, нову „униформу“: ону менаџерску. На први поглед у клуб је стигао неки новац, али суштина промене није у том новцу. Кључна промена је у томе што је некадашњи епски кошаркашки клуб сада почео да размишља као кошаркашка компанија. И зато се у деловању овог менаџерског KKP-a може распознати производни процес који је у току.

Ево како тај процес функционише. Прва фаза: обезбеђивање почетног капитала. То је испуњено. Друга фаза: инвестирање капитала у производњу производа и његово паковање. То је учињено повратком мастерминд-а Жељка Обрадовић, затим селидбом клуба из тврђаве (Пионир) у модерну халу (Арена) која прима више гледалаца и генерише веће приходе.

Dusan Milenkovic/ATAImages

За разлику од Пионира, она не треба да се „брани“, већ у њој треба да се мање или више рутински производи што више победа. Да би се тако побеђивало, ствара се респектабилан тим састављен од проверених играча (ради краткорочног и средњорочног ефекта на резултате) и младих нада (ради дугорочног ефекта на разултате и финансије). Тако се добија један модерно упакован производ под именом KK Партизан. Следи трећа фаза: продаја тог производа, односно императив да KKP, као и сваки други привредни субјект, заради солидан део свог годишњег буџета и тако остане рентабилан. Зато је сада сваки навијач KKP-a не само упознат са чињеницом колико кошаркашка компанија Партизан профитира од сезонских и обичних карата годишње, него је спреман и да ту сезонску карту купи, јер зна какав производ тим новцем купује.

Када сам казао једном пријатељу да пишем текст о новом Партизану, казао ми је да то неће више неће бити текст о једном херојском клубу. И заиста овај Партизан, на први поглед, више не личи на онај ранији, епски Партизан. KKP више није синоним за Пионир у коме финансијски аутсајдер са аристократско-ратним родословом, покушава да реинкарнира дух рата и тако победи у кошаркашкој утакмици коју би изгубио, да је та утакмица само један друштвени догађај, као на било ком другом месту у Европи. Овај Партизан сада, на први поглед, веома личи на своје противнике: као и они, и KKP је запакован као кошаркашка компанија.

Међутим, то изгледа тако, само до првих тонова Партизанове кошаркашке химне.

Оно што се тада догађа у Арени, није само спектакл видљивог. То је истовремено и иницијација у простор невидљивог.

KKP је данас један заиста модерно упаковани кошаркашки производ, али оно што га издваја од осталих, на први поглед сличних кошаркашких производа јесте контролисано географско порекло. У преводу: Партизан је оригинал, зато што у њему постоје састојци карактеристични само за доживљај кошарке у Србији. Они се не могу експортовати или продати страним инвеститорима. Ти састојци чине кошаркашку компанију Партизан изузетном у поређењу са свим осталим европским кошаркашким компанијама.

Прва састојак те изузетности су навијачи: модерно паковање Партизана није наиме, укинуло целу ону аристократску кошаркашку историју и епски дух који је положен у темеље кошаркашког клуба Партизан. Иако није очигледан на терену, јер су играчи другачији као и начин игре, дух тог старог, епског Партизана и даље је у главама његових навијача. Тај дух, камере не могу да забележе, а гости из света не могу да виде, али се зато у Арени осећа зрачење тог духа. Један немачки књижевни теоретичар је казао да еп уједињује људе, а где се та уједињеност боље осећа него међу 20.000 различитих људи који у Арени постају једно. Да има више места, било би их и више. А тамо где је кошарка и забава, као, рецимо у Мадриду, тамо је хала од 10.000 места довољна за све који хоће да се забаве.

R.R./ATAImages

Други састојак је (тренутно) Матијас Лесор. Наиме, Лесор наставља мит о играчу који долази у KKP potpuno непознат (попут Веселог) или у опадајућој фази своје професионалне каријере (попут Ловерња). Тај играч онда у Партизану пролази кроз патње, страдања и жртву (то јест ,,напоран рад”) које га на крају воде до успеха, који нико није очекивао. Тиме играч својом судбином понавља судбину аутсајдерског, али епског Партизана који је, исто тако отписан, на крају неочекивано освојио титулу Купа шампиона. Блискост судбине играча и клуба је оно што се не може купити. Лесор се, као и Ловерњ, као и Вестерман, као и Весели, другу пут родио у Партизану. И зато је Партизан за све њих нешто као друга домовина. А навијачи, међу којима су се васпоставили као играчи, постају им блиски попут браће. Лесор зато на крају сезоне, може да оде било где, али ће кошаркашки моћи да се врати само на једно место: у Београд.

Трећи састојак ове Партизанове изузетности је Жељко Обрадовић: ако би га требало описати фудбалским жаргоном, онда би се за њега могло казати да је ефикаснији од Анћелотија (јер има више евро-титула од њега) а иновативнији од Гвардиоле, (јер Обрадовићеве кошаркашке измишљотине увек доносе резултат, што се за Гвардиолине фудбалске баш не може рећи). Шта неки тренер заиста јесте и колико заиста вреди, не могу да кажу они који му нису ни до колена, већ само они који су му слични: на крају крајева „духови се показују само духовима“. Треба дакле, послушати шта о Обрадовићу имају да кажу Грег Поповић и Дејвид Блат и то је довољно.

Међутим, улога Обрадовића у ККП-у је много већа од улоге врхунског стручњака. Можемо да кажемо: док остале кошаркашке компаније имају своје тренере, Обрадовић има своју кошаркашку компанију – Партизан. Он је, наиме, та челична и очигледна веза која спаја два Партизана: онај епски који је управо он одвео до оне јединствене и непоновљиве титуле у Истанбулу, и овај менаџерски који сада тренира.

Обрадовић тиме доказује да епски и менаџерски Партизан и даље јесу исти Партизан, само што је менаџерско паковање потребно да би се у реалности, која више не може да буде епска, сачувало сећање на невидљиву епску прошлост из које овај клуб црпи своје симболичку снагу и способност да му буде довољно да буде то што јесте. Због те симболичке снаге, Партизан не треба да буде неки ,,европски” или ,,глобални” Партизан, да би нешто ,,значио”. Довољно је само рећи: српски и београдски Партизан и то је већ цела једна планета у малом, и ми у њој, на месту које заслужујемо милошћу богова кошарке.

На крају крајева, оба Партизана ће упознати и Реал. Тамо, у близини Фуенлабраде, већ се сусрео са менаџерским Партизаном; у Београду ће га, дочекати онај епски и ратнички.

Извор: РТ Балкан

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *