„Понекад помислим: детињство је нека страшна, опасна, неописива болест коју сам давно одболовао, али не и преболео. Неизлеченом, догађају ми се, последњих година све чешћи повратни ‘напади’ детињства, походе ме, и кад их не дозивам, давни дани, давни часи. Да ‘доболе’, као да онда нису довољно дубоко болели.“ У ове три реченице садржана је стваралачка поетика Слободана Стојановића, који је, поред серије „Више од игре“, сценариста и серија и филмова „Идемо даље“, „Сироче“ и „Држање за ваздух“. Захваљујући РТС издаваштву и Фондацији „Слободан Стојановић“, сада смо у прилици да на једном месту, у књизи „Идемо даље“, прочитамо текстове по којима су снимана остварења која спадају у сам врх међуратног стваралаштва за децу.
Пише: Вуле Журић/ОКО/РТС
„Гардијан“ пословично штеди лепе речи кад год пише о Новаку Ђоковићу, али је о победнику овогодишњег Ју-Ес опена писао у два наврата, јер се уз уобичајени извештај са самога меча бавио и феноменом Ђоковићеве дуговечне каријере. У том тексту се, између осталог, примећује и како је током турнира у Њујорку Ђоковић у својим изјавама често говорио о околностима под којима је у детињству почео да се бави белим спортом. Примајући победнички пехар, наш тенисер је рекао како живи свој дечачки сан, а онда подсетио публику на то како је све почело у тешкој ситуацији, током ратова деведесетих. Потом је свој сан до краја остварио придруживши се нашим кошаркашима на балкону Старога двора. Од силнога узбуђења најбољи тенисер света је заплакао пред хиљадама навијача, међу којима су најбројнија била деца.
„Ово се доживљава једном у животу“, рекао је Новак, тешко обуздавајући изливе непатворене среће, још једном успевши да у тек неколико речи сажме целу једну метафизику. Јер, сем што је у многим спортским бојевима бивао и Краљевић Марко и Бановић Страхиња, Новак је доживљено увек умео да преточи у језик. Тако је, сем што је стекао славу највећег хероја наше уранијом осиромашене садашњице, први рекет света постао глас којим проговара сећање на детињство проведено у још једном ратном и поратном времену.
И док ће се клинци који су у топло вече 12. септембра 2023. били пред Старим двором заувек сећати Новакових речи и суза, тако моја генерација не заборавља глас Милоша Жутића. Прерано отишли глумац нам се није обраћао са балкона, већ са малих екрана, изговарајући оно што је у сценаријима за ТВ серије и филмове за децу писао прерано отишли писац Слободан Стојановић:
„Понекад помислим: детињство је нека страшна, опасна, неописива болест коју сам давно одболовао, али не и преболео. Неизлеченом, догађају ми се, последњих година све чешћи повратни ‘напади’ детињства, походе ме, и кад их не дозивам, давни дани, давни часи. Да доболе, као да онда нису довољно дубоко болели.“
У те три реченице ушушкала се стваралачка поетика Слободана Стојановића. Аутор сценарија за ТВ серију „Више од игре“, писац драмских текстова, кратких прича и романа о одраслима, уз све то и зналачки „позоришни рестауратор“ Његошевог „Лажног цара Шћепана Малог“ и „Троила и Кресиде“ Вилијама Шекспира, Стојановић ће у колективном памћењу и културној историји најпре остати уписан као велики градитељ сећања на поратно детињство.
А глас тог сећања и он и редитељ Здравко Шотра поверили су Милошу Жутићу, кога у улози приповедача слушамо у својеврсној трилогији коју чине филмови и серије „Сироче“, „Идемо даље“ и „Држање за ваздух“.
Захваљујући РТС издаваштву и Фондацији „Слободан Стојановић“, сада смо у прилици да на једном месту прочитамо текстове по којима су снимана ова остварења која спадају у сам врх међуратног стваралаштва за децу.
У књизи „Идемо даље“ штампане су кратка новела „Цокуле“, по коме је настао филм „Сироче“ (1977), кратак роман „Учитељ“ по коме је снимљен филм „Идемо даље“ (1982), те сценарио за филм „Држање за ваздух“ (1985).
Слободан СтојановићДок их читамо, не можемо а да не чујемо звонки глас Милоша Жутића у коме се и више него слутио немирни дрхтај минулог детињства. Будући да смо прво по ко зна који пут гледали ове филмове и серију, а тек сада читамо текстове по којима су снимљени, тешко је у многим Стојановићевим књижевним ликовима не замишљати глумце који су их код Шотре играли.
Тако учитељ не може бити нико други него Драган Николић, његова Бабица је Ена Беговић, управитељ школе Божур Поповић је Бата Стојковић, а чим прочитамо да Стојановић пише о Немцу, пред нашим очима се појави Бата Живојиновић у својој можда и најбољој улози, иако све време не изговара нити једну једину реч.
У роману „Учитељ“, Немац, истина препричано, нешто и говори, а Стојановић с времена на време у своје нежно писање о тим грубим данима умеће и својеврсни глосар укинутог света у коме се могу наћи тумачења одредница које не бисмо смели да заборавимо.
Јер, док се Новак Ђоковић сећа детињства проживљеног непосредно након ратова у којима се једна земља распала, Слободан Стојановић пише о детињству из доба када се та земља рађала. А рађала се на згаришту друштва које након пада комунизма све безуспешније покушавамо да реконструишемо.
Били су то дани у којима се рат, пише Стојановић „као поплава после пустошења, враћао онамо одакле је, непозван, пре четири године дошао“ и у којима су деца лебдела „као читав тек ослобођени народ, као цела земља“: „Поштено мора да се призна – нова власт се много старала око деце, да буду здрава, сита – колико се могло, и весела.“
У том времену свеколико оскудице једино је смрти било у изобиљу и од те истине Стојановић није ни хтео ни могао да поштеди свој тако стварни а опет измаштани дечји свет. И пре него што Милош Жутић почне да приповеда о детињству, многи јунаци његове приче већ су одавно погинули, или су стрељани, а неки умру током саме приче.
Тако Баба Велика у „Учитељу“, пошто сазна да јој је унук погинуо у рату, расплете косе, опрости се са козом Белком, легне у кревет и умре, а акробата Чигаљ Макс у „Држању за ваздух“ падне након што приликом ходања по жици одбаци мотку којом одржава равнотежу у „секунди живота и смрти“.
Наспрам свих тих смрти, ту је и једно нахоче – другарица беба, а онда и учитељево венчање са Бабицом, пред које ђаци, будући младожењини кумови, певају песму „Певају машинке лепше него птице“.
„Откуд могу машинке да певају лепше него птице?“, пита ђаке учитељ. „Машинке пуцају, птице певају, то је испевао неко ко никад није чуо машинке, да му фијучу изнад главе.“
У ТВ серији је ова сцена другачија, јер Драган Николић из своје машинке испали кратак рафал, не би ли његови ђаци чули да оружје не пева, већ убија.
Али они који су одрастали уз тадашње игране програме за децу памте и онај рафал који мали Славко Штимац испаљује у освит зоре и узбуњеним сеоским псима (а богами и пасијим синовима) поручује: „Лајте, кере Јакобсфелда!“
Призори из тог давног гледалачког живота никада се нису помешали, али се јесу стопили у једно непоновљиво искуство које је већ одавно надрасло колективну страст према покретним сликама и сместило се у онај бољи део нашега бића.
Уместо фотографије, пише Стојановић, остала је, „ето, ова слика у нашем памћењу, помало нејасна, некако у кретњи, као кад се фотографски апарат у најважнијем тренутку шкљоцања дрмне или кад фотограф штуцне, као кад неко хоће и ово и оно да узме, истовремено“.
Једино што ни ми, ни Новак Ђоковић, ни она деца која су му клицала пред Старим двором нећемо да узмемо ни ово, ни оно, већ би нам пријало да нам неко, с времена на време, каже оно што је написао Слободан Стојановић:
„Данас ћемо учити о старим Словенима. Они су, пре, живели тамо далеко у шумама поред великих река, на северу и истоку, где је много хладно. А онда су, када је била велика сеоба народа, кренули и они. Ишли су, ишли да нађу најлепшу земљу на свету. Где год би се зауставили и погледали, нашли би неку ману пределу. Овде је, рецимо, много влажно, овде нема здраве воде, овде река плáви, овде дува јак ветар, овде су у суседству пргави људи, овде пржи сунце, закерали су. Све док нису дошли овде где смо. Погледају, размисле и кажу: Овде је најлепше место на свету! Овде ћемо да останемо, ово је наша отаџбина, нико нас неће одавде отерати!“
Децо, идемо даље!
