Detinjstvo je otadžbina iz koje nas niko neće isterati: Škola života Slobodana Stojanovića

Piše: Vule Žurić/OKO/RTS

„Gardijan“ poslovično štedi lepe reči kad god piše o Novaku Đokoviću, ali je o pobedniku ovogodišnjeg Ju-Es opena pisao u dva navrata, jer se uz uobičajeni izveštaj sa samoga meča bavio i fenomenom Đokovićeve dugovečne karijere. U tom tekstu se, između ostalog, primećuje i kako je tokom turnira u Njujorku Đoković u svojim izjavama često govorio o okolnostima pod kojima je u detinjstvu počeo da se bavi belim sportom. Primajući pobednički pehar, naš teniser je rekao kako živi svoj dečački san, a onda podsetio publiku na to kako je sve počelo u teškoj situaciji, tokom ratova devedesetih. Potom je svoj san do kraja ostvario pridruživši se našim košarkašima na balkonu Staroga dvora. Od silnoga uzbuđenja najbolji teniser sveta je zaplakao pred hiljadama navijača, među kojima su najbrojnija bila deca.

 „Ovo se doživljava jednom u životu“, rekao je Novak, teško obuzdavajući izlive nepatvorene sreće, još jednom uspevši da u tek nekoliko reči sažme celu jednu metafiziku. Jer, sem što je u mnogim sportskim bojevima bivao i Kraljević Marko i Banović Strahinja, Novak je doživljeno uvek umeo da pretoči u jezik. Tako je, sem što je stekao slavu najvećeg heroja naše uranijom osiromašene sadašnjice, prvi reket sveta postao glas kojim progovara sećanje na detinjstvo provedeno u još jednom ratnom i poratnom vremenu. 

I dok će se klinci koji su u toplo veče 12. septembra 2023. bili pred Starim dvorom zauvek sećati Novakovih reči i suza, tako moja generacija ne zaboravlja glas Miloša Žutića. Prerano otišli glumac nam se nije obraćao sa balkona, već sa malih ekrana, izgovarajući ono što je u scenarijima za TV serije i filmove za decu pisao prerano otišli pisac Slobodan Stojanović:

 „Ponekad pomislim: detinjstvo je neka strašna, opasna, neopisiva bolest koju sam davno odbolovao, ali ne i preboleo. Neizlečenom, događaju mi se, poslednjih godina sve češći povratni ‘napadi’ detinjstva, pohode me, i kad ih ne dozivam, davni dani, davni časi. Da dobole, kao da onda nisu dovoljno duboko boleli.“

U te tri rečenice ušuškala se stvaralačka poetika Slobodana Stojanovića. Autor scenarija za TV seriju „Više od igre“, pisac dramskih tekstova, kratkih priča i romana o odraslima, uz sve to i znalački „pozorišni restaurator“ Njegoševog „Lažnog cara Šćepana Malog“ i „Troila i Kreside“ Vilijama Šekspira, Stojanović će u kolektivnom pamćenju i kulturnoj istoriji najpre ostati upisan kao veliki graditelj sećanja na poratno detinjstvo.

A glas tog sećanja i on i reditelj Zdravko Šotra poverili su Milošu Žutiću, koga u ulozi pripovedača slušamo u svojevrsnoj trilogiji koju čine filmovi i serije „Siroče“, „Idemo dalje“ i „Držanje za vazduh“.

Zahvaljujući RTS izdavaštvu i Fondaciji „Slobodan Stojanović“, sada smo u prilici da na jednom mestu pročitamo tekstove po kojima su snimana ova ostvarenja koja spadaju u sam vrh međuratnog stvaralaštva za decu.

U knjizi „Idemo dalje“ štampane su kratka novela „Cokule“, po kome je nastao film „Siroče“ (1977), kratak roman „Učitelj“ po kome je snimljen film „Idemo dalje“ (1982), te scenario za film „Držanje za vazduh“ (1985).

Slobodan Stojanović

Dok ih čitamo, ne možemo a da ne čujemo zvonki glas Miloša Žutića u kome se i više nego slutio nemirni drhtaj minulog detinjstva. Budući da smo prvo po ko zna koji put gledali ove filmove i seriju, a tek sada čitamo tekstove po kojima su snimljeni, teško je u mnogim Stojanovićevim književnim likovima ne zamišljati glumce koji su ih kod Šotre igrali.

Tako učitelj ne može biti niko drugi nego Dragan Nikolić, njegova Babica je Ena Begović, upravitelj škole Božur Popović je Bata Stojković, a čim pročitamo da Stojanović piše o Nemcu, pred našim očima se pojavi Bata Živojinović u svojoj možda i najboljoj ulozi, iako sve vreme ne izgovara niti jednu jedinu reč.

U romanu „Učitelj“, Nemac, istina prepričano, nešto i govori, a Stojanović s vremena na vreme u svoje nežno pisanje o tim grubim danima umeće i svojevrsni glosar ukinutog sveta u kome se mogu naći tumačenja odrednica koje ne bismo smeli da zaboravimo.

Jer, dok se Novak Đoković seća detinjstva proživljenog neposredno nakon ratova u kojima se jedna zemlja raspala, Slobodan Stojanović piše o detinjstvu iz doba kada se ta zemlja rađala. A rađala se na zgarištu društva koje nakon pada komunizma sve bezuspešnije pokušavamo da rekonstruišemo. 

Bili su to dani u kojima se rat, piše Stojanović „kao poplava posle pustošenja, vraćao onamo odakle je, nepozvan, pre četiri godine došao“ i u kojima su deca lebdela „kao čitav tek oslobođeni narod, kao cela zemlja“:  „Pošteno mora da se prizna – nova vlast se mnogo starala oko dece, da budu zdrava, sita – koliko se moglo, i vesela.“

U tom vremenu svekoliko oskudice jedino je smrti bilo u izobilju i od te istine Stojanović nije ni hteo ni mogao da poštedi svoj tako stvarni a opet izmaštani dečji svet. I pre nego što Miloš Žutić počne da pripoveda o detinjstvu, mnogi junaci njegove priče već su odavno poginuli, ili su streljani, a neki umru tokom same priče.

Tako Baba Velika u „Učitelju“, pošto sazna da joj je unuk poginuo u ratu, rasplete kose, oprosti se sa kozom Belkom, legne u krevet i umre, a akrobata Čigalj Maks u „Držanju za vazduh“ padne nakon što prilikom hodanja po žici odbaci motku kojom održava ravnotežu u „sekundi života i smrti“.

Naspram svih tih smrti, tu je i jedno nahoče – drugarica beba, a onda i učiteljevo venčanje sa Babicom, pred koje đaci, budući mladoženjini kumovi, pevaju pesmu „Pevaju mašinke lepše nego ptice“.

„Otkud mogu mašinke da pevaju lepše nego ptice?“, pita đake učitelj. „Mašinke pucaju, ptice pevaju, to je ispevao neko ko nikad nije čuo mašinke, da mu fijuču iznad glave.“

U TV seriji je ova scena drugačija, jer Dragan Nikolić iz svoje mašinke ispali kratak rafal, ne bi li njegovi đaci čuli da oružje ne peva, već ubija.

Ali oni koji su odrastali uz tadašnje igrane programe za decu pamte i onaj rafal koji mali Slavko Štimac ispaljuje u osvit zore i uzbunjenim seoskim psima (a bogami i pasijim sinovima) poručuje: „Lajte, kere Jakobsfelda!“

Prizori iz tog davnog gledalačkog života nikada se nisu pomešali, ali se jesu stopili u jedno neponovljivo iskustvo koje je već odavno nadraslo kolektivnu strast prema pokretnim slikama i smestilo se u onaj bolji deo našega bića.

Umesto fotografije, piše Stojanović, ostala je, „eto, ova slika u našem pamćenju, pomalo nejasna, nekako u kretnji, kao kad se fotografski aparat u najvažnijem trenutku škljocanja drmne ili kad fotograf štucne, kao kad neko hoće i ovo i ono da uzme, istovremeno“.

Jedino što ni mi, ni Novak Đoković, ni ona deca koja su mu klicala pred Starim dvorom nećemo da uzmemo ni ovo, ni ono, već bi nam prijalo da nam neko, s vremena na vreme, kaže ono što je napisao Slobodan Stojanović:

„Danas ćemo učiti o starim Slovenima. Oni su, pre, živeli tamo daleko u šumama pored velikih reka, na severu i istoku, gde je mnogo hladno. A onda su, kada je bila velika seoba naroda, krenuli i oni. Išli su, išli da nađu najlepšu zemlju na svetu. Gde god bi se zaustavili i pogledali, našli bi neku manu predelu. Ovde je, recimo, mnogo vlažno, ovde nema zdrave vode, ovde reka plávi, ovde duva jak vetar, ovde su u susedstvu prgavi ljudi, ovde prži sunce, zakerali su. Sve dok nisu došli ovde gde smo. Pogledaju, razmisle i kažu: Ovde je najlepše mesto na svetu! Ovde ćemo da ostanemo, ovo je naša otadžbina, niko nas neće odavde oterati!“

Deco, idemo dalje!