Регионално кошаркашко такмичење прошло је за све ове године све фазе које су уопште могуће: од комерцијалног повода, преко уточишта за неке који су мислили да су код куће угрожени или присилне станице на путу за Европу, до релативно професионалне лиге, ипак јаче од свих националних из држава из којих јој долазе клубови
Такмичарски гледано, осим самог почетка и пар епизода после, обележила је доминација српских клубова, титулу је узимао и ФМП, а онда је прво доминирао Партизан, па Црвена звезда.
Јадранска лига, како јој је „домаће“ име, свој значај базирала је највише на томе што је била једини пут ка Евролиги, али све ове године организационо није ни пришла својим панданима.
Увек су њени правилници били „флексибилни“, дисциплинске мере „растегљиве“, пропозиције отворене за тумачења. А то је створило простор да многе некошаркашке ствари буду битне, посебно у финалним серијама.
Неколико година су финала Звезда – Будућност више личила на гладијаторске него кошаркашке борбе, био је то рат зачињен и тада поремећеним односима две државе.
Било је и публике по хотелима где су играчи, на терену, тик иза клупе ривала. Непрекидних повика на суђење и невиђеног притиска на арбитре.
И једва се то доводило до краја, а за све неподопштине казне су биле и више него „прихватљиве“ за починиоце и потпуно без ефекта као „превентивне“.
Прошле сезоне уместо Будућности у финалу је био Партизан.
И све је било исто као пре. Крш и лом на трибинама, све и свашта на паркету, судије у процепу, саопштења на све стране, и на крају се некако то финале завршило, али пред празном халом.
Већ тада се могло претпоставити, а сада то готово сигурно можемо рећи- ништа ове сезоне ако у финалу буду београдски ривали неће бити другачије.
Уствари, може бити само горе, и била би велика ствар ако се све заврши на паркету, макар и без публике.
Целосезонска кошкања кулминирала су саопштењем Црвене звезде да финале АБА лиге неће играти док се не заврши Кошаркашка лига Србије, и да ће, когод им буде ривал, морати да их сачека.
Црвено-бели су пласман у финале изборили још 23. маја и очигледно су револтитрани (али и заинаћени) што је друга страна „костура“ ишла споро, паузе између мечева биле су неуобичајено велике, играле су се „мајсторице“, а трећа утакмица Партизана и Цедевита Олимпије следи седам дана после друге: због обавеза Љубљанчана у првенству Словеније (једна верзија) или због заузетости Бгд Арене (друга).
На крају црвено-бели не остављају могућност да промене одлуку, а заказивање финала у току завршнице КЛС сматраће „провокацијом“.
Из Партизана нису реаговали, уосталом они још нису у финалу а и не играју КЛС, из АБА стижу неартикулисани тонови, и пре него што је финале заказано, а камоли почело, опасне предигре су у пуном јеку.
А не постоје инструменти да се све изнивелише, кад најбитније ствари нису унапред закуцане него су ствар договора, онда ово такмичење прстаје да буде професионална Лига. И постаје зајАБАнција.
Зоран Павић
Извор: Данас
