Потребно је само размотрити приговоре који се упућују интелектуалцима па да се они осјете великим кривцима. Осим тога, пада у очи да су ти приговори посвуда исти. Тако, на примјер, када сам читао бројне чланке Јапанске ревије, преведене на енглески за западни свијет, сазнао сам да је у Јапану, послије епохе Меији, постојао раздор између политичке власти и интелектуалаца: послије рата, нарочито између 1945. и 1950, говорило се да су интелектуалци узели политичку моћ и учинили много зла.
Ако се чита наша штампа, стиче се утисак да су у истом периоду владали и у Француској и изазвали катастрофе: било је то код вас као и код нас послије војног слома (ми наш називамо побједом, а ви ваш поразом) период ремилитаризације друштва у корист хладног рата.
Интелектуалци нијесу ништа разумјели у овом процесу. Овдје их као и код нас оптужују из истих жестоких и контрадикторних разлога.
Код вас се каже да интелектуалци постоје да би чували и преносили културу; дакле, они су по природи чувари који су се преварили у погледу своје дужности и своје улоге и који су постали критичари и негатори тиме што су, стално нападајући власт у историји своје земље видјели само зло. Према томе, они су се у свему преварили, што не би било тако озбиљно да у свим важним приликама нијесу варали народ.
Варати народ! Тиме се жели рећи: постићи да народ окрене леђа својим властитим интересима. Зар, дакле, интелектуалци расположу неком моћи на истом подручју као власт? Свакако не. Чиме се интелектуалци одвајају од културног конзерватизма који одређује њихову акцију и њихову дужност, с правом им се пребацује да постају немоћни: та ко их слуша? Додајмо томе и њихов догматизам: они се позивају на неповредиве али апстрактне принципе да би одлучивали о ономе што треба чинити. Овдје се, наравно, циља на марксизам; тиме се запада у нову противурјечност, пошто се марксизам у принципу супроставља морализму.
Да ли је могуће, упркос њиховим противурјечностима, пронаћи смисао заједнички свим овим критикама? Да, рецимо да се све оне инспиришу темељним приговором: интелектуалац је неко ко се мијеша у оно што га се не тиче и полаже право на оспоравање цјелине наслијеђених истина и понашања која се њима инспиришу у име глобалне концепције човјека и друштва – концепције која је данас немогућа, дакле, апстрактна и погрешна – пошто се развијена друштва одређују екстремним мијењањем начина живота, социјалних фунцкија, конкретних проблема … Дакле, истина је да је интелектуалац неко ко се мијеша у оно што га се не тиче. Најдиректнији непријатељ интелектуалцу је онај којег ћу ја назвати лажним интелектуалцем, а којег су још назвали и псом чуварем, којег је створила владајућа класа да би бранио партикуларистичку идеологију аргументима што се сматрају строгим – то јест, аргументима који се показују као резултати егзактних метода. Сви техничари практичног знања нису још интелектуалци, али се они регрутују између њих – и само између њих. Интелектуалац је сам, јер га нико није опуномоћио.
Превео: Мирко Зуровац
