Ионако експлозивна ситуација постаје све експлозивнија. Под сенком рата у Украјини Немци све убрзаније и видљивије излазе из сопствене сенке. И кад је реч о прошлости, и кад се ради о садашњем тренутку, и када се ради, што је још важније и опасније, о будућим намерама. Тај заокрет, и проблематичан преокрет, симболизује у овом часу можда најговорљивије, и најупечатљивије, канцелар Олаф Шолц.
Његова оцена да је ратом у Украјини настао „прелом“ (Zeitewende) је највише експлоатисана реч у немачком (и не само немачком) медијском и политичком простору. Почиње нова епоха, пуна неизвесности и непредвидивих последица.
Оптуживан од ратних хушкача у сопственој земљи и владајућој коалицији (некадашњи мировњаци, Зелени, претворили су се, с Аналеном Бербок на челу, у опасне јастребове), европских партнера (снажније с источне стране, Пољска, и северне, балтичке земље), посебно с оне стране Атлантика, да је опасно „оклевао“ (недопустиво споро је за њих улазио у ратну лаву), те да је непоуздана (а тиме опасна) карика у ланцу беспоговорне (западне) солидарности с Украјином, немачки канцелар постаје наједном – предводник.
Превлачење Немаца
За Вашингтон је то велико олакшање. Загледани, стратешки, у Далеки исток и превасходно Кину, Американци би најрадије препустили Европљанима рат с Русијом. Да их велики брат не вуче за руку. И не гура. А без Немаца то не иде. О томе је у једној веома гледаној емисији другог програма немачког јавног телевизијског сервиса, коју годинама води и обликује позната новинарка Мајбрит Илнер, овога пута под насловом „Немачки тенкови против Русије, неопходно али опасно?“, говорио директно, како то официри чине, амерички генерал Бен Хоџис: Чињеница да су Сједињене Америчке Државе коначно превукле Немачку на своју страну далеко је важнија од вести да се испоручују тенкови.
Реч је о официру у пензији, али веома упућеним у оно о чему говори. Био је (од 2014. до 2017) командант америчких снага у Европи, сада води Центар за европске политичке анализе са седиштем у Лондону. За Хоџиса су сви ти тенкови и авиони мање битни. Важан је, каже, стратешки циљ. А за њега је то неупитна победа Украјине у овом рату. А ако је за постизање тог циља потребно снабдети Украјинце ракетама дугог домета „да Русе избаце с Крима“, треба им то дати. Генерал је љут и на своје земљаке, Американце, и на Немце. Нису смели да почетком рата јавно покажу сопствену несигурност.
Тупили смо, каже, изјављујући да Украјина не сме да изгуби. Заплитали се у детаљима, као што је било то око тенкова, уместо да се окренемо стратешком циљу, мењајући онај (дефанзивни) наратив „Украјина не сме да изгуби“ у онај прави, офанзивни – „Украјина мора да победи!“
Да се задржимо још мало на овој емисији, занимљивој и због (почетне) сценографије и још понечега што су неки гости, уз већ цитираног америчког генерала, рекли. Најпре сценографија. Фото-монтажа: Олаф Шолц у ратној опреми, у фамозном тенку „леопард 2“, на чијој топовској цеви виси светлећи лампион, и песма (с неизбежном асоцијацијом) „Лили Марлен“. Следи затим, уводно, неколико цитата. Шефа опозиције, лидера Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), странке која је, с Анеглом Меркел на челу, владала непрекинуто пуних шеснаест година, Фридриха Мерца: Европљани су љути због наше (канцеларове) спорости. Потом (ратоборне) Мари Агнес Штрак Цимерман, шефа посланичке групе коалиционих либерала у Бундестагу и госта у студију.
Радикална ревизија брантове источне политике
Уз патетичне речи да Немце „гледа историја“ и опаску да је „Немачка оманула“, следи критика упућена вођи владајуће социјалдемократске фракције у Бундестагу Ролфу Мицениху. Они који као Мицених захтевају обазривост у односима с Русијом, упозорава фрау Цимерман, износе „застареле погледе“ који нам стварају „будуће проблеме“. У току је, наиме, радикална ревизија, и жестоко порицање, социјалдемократске (Брантове) чувене „источне политике“, која је, управо добрим, најпре западнонемачко-совјетским а потом немачко-руским односима, донела Немцима деценије благостања и просперитета (политичка стабилност и јефтини руски енергенти) и, коначно, а то се сада олако заборавља, отворила врата поновном немачком уједињењу.
Уз опомињући поклич и мобилишућу фразу која се на Западу несустало понавља, резолутна Штрак Цимерман поручује: „Напад на Украјину је напад на наш систем, наше вредности и нашу демократију.“ Политичка роба која се натура и политички јефтино продаје на западној (географски неомеђеној, иде све до Јапана и Аустралије) страни да је у питању глобални рат (увелико се и нескривено циља на Кину) рат два система, демократије и аутократије. Уз подсећање на обавезу коју су Немци преузели после 1945. да „немачки тенкови никад више неће пуцати на Русе“, она прибегава софистичком жонглерају: не гађају овај пут немачки тенкови, пуцаће украјински војници и њихове посаде.
Руски председник се не бави тим „финесама“. На свечаности поводом 80. годишњице чувене битке за Стаљинград био је недвосмислен: „Немачки тенкови опет крећу на нас, имамо чиме да их дочекамо и чиме да им узвратимо.“ Медији и друштвене мреже у овој земљи су се усијале: „Путин прети Немачкој!“ Ратна логика на Западу убрзава сопствену инерцију: после жестоког притиска да се пошаљу тенкови, истог дана кад је и у Берлину и Вашингтону пала одлука о „леопардима“ и „Абрамсима“ уследили су, још радикалније и запаљивије, захтеви о слању борбених авиона, ратних лађа и подморница. Незаустављива (ратна) спирала и логика која искључује све остало: нико у тако ужареној атмосфери не говори о миру.
На ту чињеницу упозорио је и један од учесника у раније споменутој емисији немачке телевизије Франц Алт. Годинама је био истакнути члан конзервативне Хришћанско-демократске уније коју је, у међувремену, напустио. Бави се новинарством и публицистиком. Уз опаску да и у овој емисији нико није прословио ни реч о миру, следило је упозорење: „Ако упорно понављамо да то (мир) с Путином не иде, мира заиста неће бити, а он је могућ и у најбезизлазнијим ситуацијама.“
Алт је подсетио и на један разговор с последњим лидером Совјетског Савеза. Горбачов му је (тада) рекао: фатална грешка Запада после 1990. (након немачког уједињења) била је „бахатост победника“. Поновљена је грешка коју су савезници учинили после Првог светског рата према Немцима. Алт закључује: „Бахатост победника увек припрема терен за неки следећи рат.“
И констатује: „Ако не разумемо зашто се Путин променио после 2001. (наша примедба: до тада је чинио све да буде наглашено кооперативан у односима са Западом) и не унесемо се у позицију другог, остаћемо у рату.“ Истичући да је „мир императив“ управо у овом часу, Франц Алт је подсетио на аларм атомских физичара из америчке „Думсдеј групе“ да „никад нисмо били тако близу нуклеарном рату“. Група о којој говори Алт се фотографисала, шаљући драматичну поруку, поред њиховог сата (снимак су објавили многи медији) а он је стајао на „90 секунди до 12“. После чега следи – катастрофа.
(Фото: Reuters)
Ратно усијање
Одлука о слању тенкова довела је до додатног ратног усијања. Не због чињенице да би они могли да промене однос снага и ситуацију на ратном попришту. Војни експерти су у томе веома скептични. Поготову кад је реч о (претешким и веома компликованим) америчким „Абрамсима“ који су неподесни (и немају шта да тамо траже) за украјинско тле, где би могли да буду лак плен за руске ракете. Још један разлог због чега је Пентагон, преносе медији, био дуго против авантуре с „Абрамсима“. Све док амерички председник није преломио. А Бајден је то учинио после „тенковске (политичке) битке“ између Американаца и Немаца у Рамштајну.
Да подсетимо: реч је о америчкој војној бази на немачком тлу, где је амерички министар одбране Лојд Остин био, на свом терену, домаћин великог скупа (представници педесетак земаља) посвећеног Украјини. О том дуелу постоји неколико верзија од којих ниједна не искључује чињеницу да је током скупа, а више одмах после њега, било озбиљног варничења на линији Берлин–Вашингтон.
О томе је најпре, од немачких медија, јавност обавестио минхенски дневник „Зидојче цајтунг“, позивајући се на америчке изворе. По овом дневнику, амерички министар одбране Лојд Остин био је нескривено гневан што (већ) у Рамштајну није добио потврдан одговор немачког колеге, новог министра одбране (у тој фотељи налазио се свега два дана, после оставке малерозне Кристин Ламбрехт) Бориса (добио име по Борису Пастернаку) Пистолицијуса да ће Берлин коначно послати „леопарде“ Кијеву. Својој љутњи дао је одушка у накнадном разговору са шефом канцеларовог кабинета Волфгангом Шмитом и Шолцовим главним политичким саветником Јенсом Плетнером, чланом оне фамозне петорке која је Београд ултимативно суочила с пресецањем „косовског чвора“.
„Крими-прича“ о „леопардима“, на релацији Вашингтон–Берлин, по „Шпиглу“, почела је, иначе, у септембру минуле године. Америчка амбасадорка у Берлину Еми Гутман пренела је немачкој влади да САД очекују од ње јаче ангажовање у наоружавању Украјинаца, укључујући (и пре свега) „леопарде“. Шолц за то, бар тада, није хтео да чује.
Страховао је, према немачким медијима, од ескалације сукоба и могућих последица по сопствену земљу. У оптицају је било више сценарија којим је баратала Савезна обавештајна агенција (БНД) готово неизбежне „Путинове освете“, поготову ако би то Немци учинили сами – од сајбер напада, напада на критичну инфраструктуру, укључујући (преостале) гасоводе и нафтоводе, до чак нуклеарних удара. Канцелар је имао на уму и истраживања јавног мњења која су говорила о оштрој подељености немачких грађана: половина је исказивала наглашени страх од слања тешког наоружања Украјини, половина је тражила одлучнији улазак у ратну лаву.
„Шпигл“ пише, позивајући се на канцеларове људе од посебног поверења, да је Шолц те сценарије, и упозорења, узимао „веома озбиљно“. Желео је да ризик подели с Американцима: „леопарди“ могу кад и „Абрамси“. Званични Вашингтон је то, по неким медијским интерпретацијама, схватио као немачку дрскост и готово уцену.
Председник Бајден је преломио: дао је зелено светло за „Абрамсе“. На директно новинарско питање да ли је његова одлука последица канцеларове уцене, одговорио је кратко: „Не“. Американцима је, очигледно, важније од спорења око тенкова било да коначно превуку (колебљиву) Немачку на своју страну. Управо оно што је у емисији немачке телевизије споменутој на почетку овог текста изричито рекао амерички генерал Бен Хоџис.
Европљани као вазали
Да ли је Немачка могла да се ишчупа из снажног америчког загрљаја крећући, све снажнијим ангажовањем у рату с Русијом преко Украјине, на пут без лаког повратка? Вероватно тешко. Један од некадашњих првака Социјалдемократске партије Гинтер Ферхојген (био је, између осталог, и потпредседник Европске комисије) у разговору с новинаром швајцарског недељника „Велтвохе“ констатује да се Европа, а тиме и његова земља, налази у вазалном односу спрам САД, бивајући све више „патуљаста“.
Није у нашем, немачком и европском интересу, упозорава Ферхојген, да нас Америка увлачи у своје ратне конфликте, поготову кад верује да је рат с Кином неизбежан.
Из великог интервјуа (девет страница) за ову прилику издвајамо само две Ферхојгенове опаске. „Из искуства знам“, каже, „да је Америци свеједно како је сада Украјинцима. Њих занима само њихова глобална политичка улога: Украјина не сме опет да се нађе у зони руског утицаја, а обнова руске империје зависи од контроле Украјине“; „Ноћна мора за Американце је могућност приближавања Немачке и Русије, немачко-руски савез у било ком облику“.
Мирослав Стојановић
Извор: Печат
