Ionako eksplozivna situacija postaje sve eksplozivnija. Pod senkom rata u Ukrajini Nemci sve ubrzanije i vidljivije izlaze iz sopstvene senke. I kad je reč o prošlosti, i kad se radi o sadašnjem trenutku, i kada se radi, što je još važnije i opasnije, o budućim namerama. Taj zaokret, i problematičan preokret, simbolizuje u ovom času možda najgovorljivije, i najupečatljivije, kancelar Olaf Šolc.
Njegova ocena da je ratom u Ukrajini nastao „prelom“ (Zeitewende) je najviše eksploatisana reč u nemačkom (i ne samo nemačkom) medijskom i političkom prostoru. Počinje nova epoha, puna neizvesnosti i nepredvidivih posledica.
Optuživan od ratnih huškača u sopstvenoj zemlji i vladajućoj koaliciji (nekadašnji mirovnjaci, Zeleni, pretvorili su se, s Analenom Berbok na čelu, u opasne jastrebove), evropskih partnera (snažnije s istočne strane, Poljska, i severne, baltičke zemlje), posebno s one strane Atlantika, da je opasno „oklevao“ (nedopustivo sporo je za njih ulazio u ratnu lavu), te da je nepouzdana (a time opasna) karika u lancu bespogovorne (zapadne) solidarnosti s Ukrajinom, nemački kancelar postaje najednom – predvodnik.
Prevlačenje Nemaca
Za Vašington je to veliko olakšanje. Zagledani, strateški, u Daleki istok i prevashodno Kinu, Amerikanci bi najradije prepustili Evropljanima rat s Rusijom. Da ih veliki brat ne vuče za ruku. I ne gura. A bez Nemaca to ne ide. O tome je u jednoj veoma gledanoj emisiji drugog programa nemačkog javnog televizijskog servisa, koju godinama vodi i oblikuje poznata novinarka Majbrit Ilner, ovoga puta pod naslovom „Nemački tenkovi protiv Rusije, neophodno ali opasno?“, govorio direktno, kako to oficiri čine, američki general Ben Hodžis: Činjenica da su Sjedinjene Američke Države konačno prevukle Nemačku na svoju stranu daleko je važnija od vesti da se isporučuju tenkovi.
Reč je o oficiru u penziji, ali veoma upućenim u ono o čemu govori. Bio je (od 2014. do 2017) komandant američkih snaga u Evropi, sada vodi Centar za evropske političke analize sa sedištem u Londonu. Za Hodžisa su svi ti tenkovi i avioni manje bitni. Važan je, kaže, strateški cilj. A za njega je to neupitna pobeda Ukrajine u ovom ratu. A ako je za postizanje tog cilja potrebno snabdeti Ukrajince raketama dugog dometa „da Ruse izbace s Krima“, treba im to dati. General je ljut i na svoje zemljake, Amerikance, i na Nemce. Nisu smeli da početkom rata javno pokažu sopstvenu nesigurnost.
Tupili smo, kaže, izjavljujući da Ukrajina ne sme da izgubi. Zaplitali se u detaljima, kao što je bilo to oko tenkova, umesto da se okrenemo strateškom cilju, menjajući onaj (defanzivni) narativ „Ukrajina ne sme da izgubi“ u onaj pravi, ofanzivni – „Ukrajina mora da pobedi!“
Da se zadržimo još malo na ovoj emisiji, zanimljivoj i zbog (početne) scenografije i još ponečega što su neki gosti, uz već citiranog američkog generala, rekli. Najpre scenografija. Foto-montaža: Olaf Šolc u ratnoj opremi, u famoznom tenku „leopard 2“, na čijoj topovskoj cevi visi svetleći lampion, i pesma (s neizbežnom asocijacijom) „Lili Marlen“. Sledi zatim, uvodno, nekoliko citata. Šefa opozicije, lidera Hrišćansko-demokratske unije (CDU), stranke koja je, s Aneglom Merkel na čelu, vladala neprekinuto punih šesnaest godina, Fridriha Merca: Evropljani su ljuti zbog naše (kancelarove) sporosti. Potom (ratoborne) Mari Agnes Štrak Cimerman, šefa poslaničke grupe koalicionih liberala u Bundestagu i gosta u studiju.
Radikalna revizija brantove istočne politike
Uz patetične reči da Nemce „gleda istorija“ i opasku da je „Nemačka omanula“, sledi kritika upućena vođi vladajuće socijaldemokratske frakcije u Bundestagu Rolfu Micenihu. Oni koji kao Micenih zahtevaju obazrivost u odnosima s Rusijom, upozorava frau Cimerman, iznose „zastarele poglede“ koji nam stvaraju „buduće probleme“. U toku je, naime, radikalna revizija, i žestoko poricanje, socijaldemokratske (Brantove) čuvene „istočne politike“, koja je, upravo dobrim, najpre zapadnonemačko-sovjetskim a potom nemačko-ruskim odnosima, donela Nemcima decenije blagostanja i prosperiteta (politička stabilnost i jeftini ruski energenti) i, konačno, a to se sada olako zaboravlja, otvorila vrata ponovnom nemačkom ujedinjenju.
Uz opominjući poklič i mobilišuću frazu koja se na Zapadu nesustalo ponavlja, rezolutna Štrak Cimerman poručuje: „Napad na Ukrajinu je napad na naš sistem, naše vrednosti i našu demokratiju.“ Politička roba koja se natura i politički jeftino prodaje na zapadnoj (geografski neomeđenoj, ide sve do Japana i Australije) strani da je u pitanju globalni rat (uveliko se i neskriveno cilja na Kinu) rat dva sistema, demokratije i autokratije. Uz podsećanje na obavezu koju su Nemci preuzeli posle 1945. da „nemački tenkovi nikad više neće pucati na Ruse“, ona pribegava sofističkom žongleraju: ne gađaju ovaj put nemački tenkovi, pucaće ukrajinski vojnici i njihove posade.
Ruski predsednik se ne bavi tim „finesama“. Na svečanosti povodom 80. godišnjice čuvene bitke za Staljingrad bio je nedvosmislen: „Nemački tenkovi opet kreću na nas, imamo čime da ih dočekamo i čime da im uzvratimo.“ Mediji i društvene mreže u ovoj zemlji su se usijale: „Putin preti Nemačkoj!“ Ratna logika na Zapadu ubrzava sopstvenu inerciju: posle žestokog pritiska da se pošalju tenkovi, istog dana kad je i u Berlinu i Vašingtonu pala odluka o „leopardima“ i „Abramsima“ usledili su, još radikalnije i zapaljivije, zahtevi o slanju borbenih aviona, ratnih lađa i podmornica. Nezaustavljiva (ratna) spirala i logika koja isključuje sve ostalo: niko u tako užarenoj atmosferi ne govori o miru.
Na tu činjenicu upozorio je i jedan od učesnika u ranije spomenutoj emisiji nemačke televizije Franc Alt. Godinama je bio istaknuti član konzervativne Hrišćansko-demokratske unije koju je, u međuvremenu, napustio. Bavi se novinarstvom i publicistikom. Uz opasku da i u ovoj emisiji niko nije proslovio ni reč o miru, sledilo je upozorenje: „Ako uporno ponavljamo da to (mir) s Putinom ne ide, mira zaista neće biti, a on je moguć i u najbezizlaznijim situacijama.“
Alt je podsetio i na jedan razgovor s poslednjim liderom Sovjetskog Saveza. Gorbačov mu je (tada) rekao: fatalna greška Zapada posle 1990. (nakon nemačkog ujedinjenja) bila je „bahatost pobednika“. Ponovljena je greška koju su saveznici učinili posle Prvog svetskog rata prema Nemcima. Alt zaključuje: „Bahatost pobednika uvek priprema teren za neki sledeći rat.“
I konstatuje: „Ako ne razumemo zašto se Putin promenio posle 2001. (naša primedba: do tada je činio sve da bude naglašeno kooperativan u odnosima sa Zapadom) i ne unesemo se u poziciju drugog, ostaćemo u ratu.“ Ističući da je „mir imperativ“ upravo u ovom času, Franc Alt je podsetio na alarm atomskih fizičara iz američke „Dumsdej grupe“ da „nikad nismo bili tako blizu nuklearnom ratu“. Grupa o kojoj govori Alt se fotografisala, šaljući dramatičnu poruku, pored njihovog sata (snimak su objavili mnogi mediji) a on je stajao na „90 sekundi do 12“. Posle čega sledi – katastrofa.
Ratno usijanje
Odluka o slanju tenkova dovela je do dodatnog ratnog usijanja. Ne zbog činjenice da bi oni mogli da promene odnos snaga i situaciju na ratnom poprištu. Vojni eksperti su u tome veoma skeptični. Pogotovu kad je reč o (preteškim i veoma komplikovanim) američkim „Abramsima“ koji su nepodesni (i nemaju šta da tamo traže) za ukrajinsko tle, gde bi mogli da budu lak plen za ruske rakete. Još jedan razlog zbog čega je Pentagon, prenose mediji, bio dugo protiv avanture s „Abramsima“. Sve dok američki predsednik nije prelomio. A Bajden je to učinio posle „tenkovske (političke) bitke“ između Amerikanaca i Nemaca u Ramštajnu.
Da podsetimo: reč je o američkoj vojnoj bazi na nemačkom tlu, gde je američki ministar odbrane Lojd Ostin bio, na svom terenu, domaćin velikog skupa (predstavnici pedesetak zemalja) posvećenog Ukrajini. O tom duelu postoji nekoliko verzija od kojih nijedna ne isključuje činjenicu da je tokom skupa, a više odmah posle njega, bilo ozbiljnog varničenja na liniji Berlin–Vašington.
O tome je najpre, od nemačkih medija, javnost obavestio minhenski dnevnik „Zidojče cajtung“, pozivajući se na američke izvore. Po ovom dnevniku, američki ministar odbrane Lojd Ostin bio je neskriveno gnevan što (već) u Ramštajnu nije dobio potvrdan odgovor nemačkog kolege, novog ministra odbrane (u toj fotelji nalazio se svega dva dana, posle ostavke malerozne Kristin Lambreht) Borisa (dobio ime po Borisu Pasternaku) Pistolicijusa da će Berlin konačno poslati „leoparde“ Kijevu. Svojoj ljutnji dao je oduška u naknadnom razgovoru sa šefom kancelarovog kabineta Volfgangom Šmitom i Šolcovim glavnim političkim savetnikom Jensom Pletnerom, članom one famozne petorke koja je Beograd ultimativno suočila s presecanjem „kosovskog čvora“.
„Krimi-priča“ o „leopardima“, na relaciji Vašington–Berlin, po „Špiglu“, počela je, inače, u septembru minule godine. Američka ambasadorka u Berlinu Emi Gutman prenela je nemačkoj vladi da SAD očekuju od nje jače angažovanje u naoružavanju Ukrajinaca, uključujući (i pre svega) „leoparde“. Šolc za to, bar tada, nije hteo da čuje.
Strahovao je, prema nemačkim medijima, od eskalacije sukoba i mogućih posledica po sopstvenu zemlju. U opticaju je bilo više scenarija kojim je baratala Savezna obaveštajna agencija (BND) gotovo neizbežne „Putinove osvete“, pogotovu ako bi to Nemci učinili sami – od sajber napada, napada na kritičnu infrastrukturu, uključujući (preostale) gasovode i naftovode, do čak nuklearnih udara. Kancelar je imao na umu i istraživanja javnog mnjenja koja su govorila o oštroj podeljenosti nemačkih građana: polovina je iskazivala naglašeni strah od slanja teškog naoružanja Ukrajini, polovina je tražila odlučniji ulazak u ratnu lavu.
„Špigl“ piše, pozivajući se na kancelarove ljude od posebnog poverenja, da je Šolc te scenarije, i upozorenja, uzimao „veoma ozbiljno“. Želeo je da rizik podeli s Amerikancima: „leopardi“ mogu kad i „Abramsi“. Zvanični Vašington je to, po nekim medijskim interpretacijama, shvatio kao nemačku drskost i gotovo ucenu.
Predsednik Bajden je prelomio: dao je zeleno svetlo za „Abramse“. Na direktno novinarsko pitanje da li je njegova odluka posledica kancelarove ucene, odgovorio je kratko: „Ne“. Amerikancima je, očigledno, važnije od sporenja oko tenkova bilo da konačno prevuku (kolebljivu) Nemačku na svoju stranu. Upravo ono što je u emisiji nemačke televizije spomenutoj na početku ovog teksta izričito rekao američki general Ben Hodžis.
Evropljani kao vazali
Da li je Nemačka mogla da se iščupa iz snažnog američkog zagrljaja krećući, sve snažnijim angažovanjem u ratu s Rusijom preko Ukrajine, na put bez lakog povratka? Verovatno teško. Jedan od nekadašnjih prvaka Socijaldemokratske partije Ginter Ferhojgen (bio je, između ostalog, i potpredsednik Evropske komisije) u razgovoru s novinarom švajcarskog nedeljnika „Veltvohe“ konstatuje da se Evropa, a time i njegova zemlja, nalazi u vazalnom odnosu spram SAD, bivajući sve više „patuljasta“.
Nije u našem, nemačkom i evropskom interesu, upozorava Ferhojgen, da nas Amerika uvlači u svoje ratne konflikte, pogotovu kad veruje da je rat s Kinom neizbežan.
Iz velikog intervjua (devet stranica) za ovu priliku izdvajamo samo dve Ferhojgenove opaske. „Iz iskustva znam“, kaže, „da je Americi svejedno kako je sada Ukrajincima. Njih zanima samo njihova globalna politička uloga: Ukrajina ne sme opet da se nađe u zoni ruskog uticaja, a obnova ruske imperije zavisi od kontrole Ukrajine“; „Noćna mora za Amerikance je mogućnost približavanja Nemačke i Rusije, nemačko-ruski savez u bilo kom obliku“.
Miroslav Stojanović
Izvor: Pečat