Hajde da proširimo ponudu našim „evropskim partnerima“. Šta tek dobijamo ako ponudimo Vojvodinu? Za Rašku oblast bismo dobili nešto manje, ali vredi probati. Ili, još bolje, ponudimo Srpsku sa Miletom u paketu.
Ovih dana ponovo se zavrtela priča o predaji Kosova i Metohije. Dakle, stvari treba najpre nazvati pravim imenom. Sva ova spinovanja stranaca i režimlija o nekakvom „kompromisu“ su izbegavanja da se jasno kaže o čemu se radi. Takozvane zapadne sile sve vreme traže od nas da sami odustanemo od KiM i traže među srpskim političarima novog Vuka Brankovića. Put ka tome definisan je još u dokumentu Međunarodne krizne grupe objavljenom u septembru 2005. godine koji je posvećen problemu Kosovske Mitrovice. Tada je jasno rečeno da se pitanje „paralelnih institucija“, odnosno prisustva institucija države Srbije na KiM ne sme rešavati silom, već time što će se Beograd naterati da ih on ukine i da natera Srbe sa Kosmeta da se „integrišu“ u kosovske institucije.
Ovaj proces, koji je stidljivo započet za vreme Tadićeve vladavine, dobio je pun zamah sa koalicijom Vučić-Dačić i potpisivanjem Briselskog sporazuma. Redom su predavani jedan po jedan od segmenata prisustva (lokalni izbori, zdravstvo, pravosuđe, telefonski broj, mreže mobilne telefonije, policija, energetika…) da bismo sada došli do trenutka kada se smatra da je ova vlast zrela i za završetak posla. Samo tokom poslednje krize Beograd je prihvatio da se više ne izdaju srpske tablice za sever KiM, da takozvane kosovske bezbednosne snage formiraju niz baza na severu i da faktički albanski policajci ovladaju severom.
Kao deo ovog talasa pritiska dobili smo formalizovan dokument „evropskog predloga osnovnog sporazuma Kosova i Srbije“. Radi se o jasnom međunarodnopravnom sporazumu dve države, odnosno punom faktičkom priznanju takozvane države Kosovo, kojoj bi država Srbija omogućila članstvo u Ujedinjenim nacijama i drugim međunarodnim organizacijama. U dokumentu se govori o dve strane koje međusobno priznaju državne simbole, koje priznaju suverenitet i državni integritet one druge, predviđa se da Srbija odustane od pokušaja da predstavlja Kosovo u međunarodnoj sferi itd. Konačno, u članu šest predviđa se finalni sporazum na osnovu kojeg će doći i do punog međusobnog priznanja. Nažalost, predsednik ove države izjavio je kako je Srbija prihvatila ovaj predlog kao osnovu za razgovor, a njegovi nesrećni „saradnici“, koji se kao po komandi predstavljaju kao nekakav čopor vukova, krenuli su u ofanzivu medijskog ubeđivanja da ako ovo ne prihvatimo nastaje smak sveta.
Osnovni problem je što više u ovom društvu ne postoji mogućnost za bilo kakav dijalog i normalan argumentovan razgovor kako bismo saznali o čemu se ovde radi. Rijaliti, spinovanja, plašenje i propaganda zamenili su bilo kakav pokušaj informisanja i polemike. Sve televizije, bez izuzetka, svoje posmatrače tretiraju kao idiote, koji moraju da usisaju sve što im se servira.
Onomad je Ana Brnabić, kao ključni argument zbog kojeg treba prihvatiti evropski sporazum, iznela tezu da nećemo moći da putujemo. „Molim vas, koliko bi to pogodilo naše ljude koji onda ne mogu normalno da idu na skijanje, letovanje i šoping“, tvrdila je ona. Čekajte, da li smo mi zaista dovedeni dotle da je ovo nivo argumentacije sa kojim se suočavamo i da je to dilema o kojoj treba da odlučujemo? Pa, hajde onda da proširimo ponudu našim „evropskim partnerima“. Šta tek dobijamo ako ponudimo Vojvodinu odmah? Na primer, mi sami, bez pritisaka, odlučimo da formiramo Vojvodinu kao entitet sa kojim pravimo isti ovakav sporazum. To bi vredelo, čini mi se, da bar jednu sezonu svaki građanin Srbije dobije besplatno skijanje na Alpima i letovanje na Azurnoj obali. Za Rašku oblast bismo dobili nešto manje, ali vredi probati.
Ili, još bolje, ponudimo Srpsku sa Miletom u paketu. E, to je već ozbiljna stvar. Koliko li taj paket košta u investicijama? U krajnjem slučaju, možemo ol inkluziv: da ukinemo i državu i srpski identitet i postanemo amebe koje su se odrekle svega što ih je činilo narodom.
Svojevremeno je, na ovim stranama, pokojni Tirnanić napisao neke od najsramnijih redova koje sam ikada pročitao. Kada je Radovan Karadžić rekao da Srbi treba da izaberu da li im je važnija država ili da puše „marlboro“, on je napisao: „Pa gde je taj ’marlboro‘?“ Pitanje Kosmeta nije pitanje dela teritorije. To je pitanje opstanka svega što nas čini narodom i pitanje borbe i za ovaj ostatak države. Tamo se brani i Srpska i opstanak Srba u Crnoj Gori i sve do čega nam je stalo. Ili je možda šoping važniji? Patrijarh Pavle je više puta upozorio da će Kosovo ponovo biti naše kada ga budemo dostojni. Mi smo, nažalost, na putu da izgubimo svako dostojanstvo i da se prilagodimo svetu u kojem više nema ni srama ni obraza.
Miša Đurković
Izvor: Stanje Stvari
