Економиста и политиколог Владимир Глигоров преминуо је у 78. години у Бечу.
Важио је за врсног познаваоца процеса економске транзиције у земљама југоисточне Европе, пре свега бивше Југославије.
„Нема сумње да се транзиција показала иреверзибилном, што свакако нешто говори о усклађености очекивања са остварењима.
„Но, данас су очекивања незадовољена, јер се поново у неким земљама губи деценија. Услед чега има заговорнике подизања нових зидова, било меких, протекционистичких, било тврдих, аутаркичних“, писао је Глигоров у тексту у Новом магазину пре осам година.
Глигоров ће остати упамћен и као један од 13 интелектуалаца који су 1989. обновили рад Демократске странке, после враћања вишестраначког политичког система.
Веома брзо после обнове ДС-а, Глигоров је напустио странку.
Ко је био Владимир Глигоров?
Глигоров је рођен 1945. у Београду.
Основне и магистарске студије завршио је у Београду, а докторирао је 1977. на Универзитету Kолумбија у Њујорку.
Радио је на Универзитету у Београду, а од 1994. године био је запослен на Бечком институту за међународне економске студије.
Из Беча се највише бавио Западним Балканом, а посебно Србијом, Црном Гором и Северном Македонијом, као и макроекономским анализама и финансијским тржиштима.
Глигоров је био стални сарадник Оксфорд аналитике, међународне консултантске фирме која пружа стратешке анализе светских догађаја.
Писао је за Вол Стрит Журнал и бројне дневне листове и часописе у југоисточној Европи.
Његов отац Киро Глигоров био је дугогодишњи високи функционер у социјалистичкој Југославији и први председнике независне Македоније.
О транзицији
Анализирајући процес транзиције – прелазак из социјализма у капитализам у земљама источне Европе – Глигоров је тврдио да нема много смисла рачунати првих неколико година, које је карактерисала „транзициона рецесија“.
„Тачно је да су неки економисти рачунали да транзиција неће ништа коштати, јер је систем који се напушта толико неефикасан да само може бити боље чак и ако се мења постепено. А поготово ако се мења брзо“.
Ипак, објашњавао је он, било је потребно одбацити много тога наслеђеног да би се уопште кренуло напред после пада Берлинског зида крајем 1989.
„Заиста, рушење зида је резултирало тренутним повећањем слободе, што је пример тог великог и свеобухватног побољшања, али то није исто као и повећати привредну ефикасност, успоставити владавину права, за коју је потребно јасно утврдити својинске односе, а и стабилизовати демократију“.
Глигор је истицао да се демократија показала као ефикасан систем тамо где је транзицијом успостављена нова власт и тако обезбеђена легитимност системским променама.
„Тамо где се са демократизацијом отезало, рецимо у Србији или у Русији, политичке последице су биле рђаве, како по легитимност тако и по стабилност, па заправо до данас, а не само у првим годинама.
„То је, у ствари, најважнија карактеристика европских транзиција: прво демократија, после реформе“, писао је Глигоров.
О Демократској странци
(Фото: Данас)
Глигоров је 2019, на 30. годишњицу обнове Демократске странке писао о томе како је прошло довољно времена да се оцени ваљаност њеног делања.
„С моје тачке гледишта, странка је испунила задатак 10 година касније, када је падао Милошевићев режим. Kада је настала, власт је била у успону, а опозиција је била разједињена.
„Тако да је ваљало чекати да се режим и не мали део опозиције полако уруши да би дошло време за демократе“, писао је Глигоров пре три године за Пешчаник.
Навео је да су, после пада режима Слободана Милошевића и Социјалистичке партије Србије (СПС) 2000, демократе, подељени у две странке, биле читаву деценију на власти.
Из Демократска странке настао је низ других партија, попут Демократске странке Србије.
И ДС и ДСС су биле део коалиције Демократске опозиције Србије (ДОС) која је у септембру 2000. победила СПС и Милошевића на изборима, а онда спречила покушај крађе демонстрацијама на улицама.
О оцу политичару
Већ од краја Другог светског рата, Киро Глигоров у комунистичком покрету добија важну улогу која ће обележити велики део његове каријере – чувара најпре македонских, а онда и југословенских финансија.
Министар финансија постао је већ 1948. године и на том месту остао четири године, да би се 1962. вратио на функцију као савезни секретар за финансије са кључним задатком – реформом привредног система комунистичке Југославије.
„Привредна реформа је носила далекосежне идеје, подразумевала је спољнополитичке промене, демократизацију, укључивање у настајућу нову Европу.
„То је било време његовог политичког успона који је завршен пропашћу тог подухвата“, говорио је о оцу Владо Глигоров крајем 2021. године за ББЦ на српском.
Поред богате породичне, Киро Глигоров оставио је и велико друштвено и политичко наслеђе.
„Имао је изузетне политичке и социјалне способности, стрпљење, редак је човек који је преживео све што се дешавало у Југославији – чистке су биле неминовне, људи су се мењали.
„Поседовао је снажну унутрашњу психичку равнотежу, с ким год да је разговарао, завршавао је у пријатељском тону“, навео је Владимир.
Ипак, како је објаснио Владимир Глигоров, његов отац је био незадовољан чињеницом да је учествовао у распаду Југославије.
„Говорио је да га је делимично и стид што је у томе учествовао“, изјавио је Владимир Глигоров.
Извор: ВВС на Српском
