U idealnom (kome pripada i kategorija večnosti) stvoreni svet je dobar i odgovara svojoj svrsi. U idealnom je harmonija konačno uspostavljena. To idealno, u stvari, jeste kategorija koja povlači i mogućnost apokatastaze, one manje vidne struje hrišćanskog učenja po kojoj Bog, konačno, u večnosti, miri stvoreno sa Stvoriteljem a čije pomirenje uključuje sva pala stvorenja – dakle i Svetlonošu, i Lucifera. Ovu ideju Njegoš ne eksplicituje iako je unosi putem Božije tvrdnje da će počinuti od svog rada tek pošto bude uveo celokupni svet – a to mora da podrazumeva kako kosmos tako i haos – oblikovani u neoblikovanu, neobđelanu, pramateriju – u svetlost.
Kako, na koji način, s obzirom na pad, Bog sada vrši opšti liturgijski preobražaj stvorenog sveta? Preegzistencija i postegzistencija su ključ rezumevanja divino-demonske prirode sveta u koji je izopšten čovek. Bog preoblikuje haos. Njegoš nije odredio da li je haos od početka zadata kategorija , kao što je zadat, po njemu, Bog koji ga preobražava.
Indirektno, po Božijem odgovoru – otkrivamo ontološku deficijentnost haosa. Ono što Njegoš u svom spevu ne imenuje – ono dakle o čemu može samo da se spekuliše – jeste sledeće: ukoliko pretpostavimo da Bog najpre stvara haos pa ga tek potom preoblikuje, tada možemo prihvatiti da se haos upisuje u kategoriju materijalnog i da je podložan svim menama materijalnog sveta; haos se upisuje u vreme. Vreme je okvir za sve stvoreno. Sve stvoreno traje i propada tokom vremena. Neživa i živa, mislena i nemislena bića podjednako. Obrađeni haos, sledstveno, nije vekovečan: u četvrtom pevanju Luče mikrokozma Satana spominje propale svetove iz čega izvodi zaključak (po njega koban) da je Bog uzurpacijom – samom činjenicom da je preživeo kataklizmu koja je progutala raniji svet – za sebe izvojevao položaj Svemogućeg. Satanino ogrešenje o Boga bilo bi tako najpre filozofsko ogrešenje: on uzima svoju pretpostavku za gotovu činjenicu. Njegošev Bog – ljubomoran (na svoj stvoreni, preobraženi svet – čuvaran) nastupa kao starozavetni Bog Savaot. On se raspravlja, on kažnjava. Izdvaja deo neobrađenog haosa u koji smešta pobunjenike. Kakva je priroda tih novih prostora, prostora zatočeništva? Izdvojićemo, za ovu priliku, zemaljski svet.
Zasnovan po meri moralne deficijentnosti palih anđela, takav svet opredmećuje posledice mišljenja i delovanja “besmrtnih “ u preegzistenciji: zemlja je mesto ispaštanja, a kazna nad kaznama je zaborav prvobitnog zajedništva sa Bogom. Anamneza može samo biti posledica borbe sa sobom i sa svetom, ona je posledica nezadovoljstva sobom i svetom koji sopstvo nastanjuje. Zatočenje tako postaje poprište moralne borbe, borbe sa samim sobom. Živeti životom zatočenja značilo bi razumeti sebe i svet u kome se deluje. Kod Njegoša razumeti sebe znači prevazilaziti sebe: junački je podvig najpre podvig moralne prirode. On se odnosi na pobedu nad sobom, nad svojim vlastitim ja, dakle nad demonskim u sebi. To demonsko, međutim, upisano je i u prirodu , ono predstavlja jedno od ovaploćenja posledica preegzistencijalne pobune. Prevazilaženjem sebe stiču se moralne vrline. A živeti vrlinom znači težiti ka idealnom životu u svetu koji se odlikuje ratom sveg protiv svega. Probuđena luča se tako uzdiže nad mrtvom telesinom (nad otelotvorenjem preegzistencijalne zablude o prirodi Boga), nad vlasitim, urođenim slabostima: oslobađa se robovanja sebi, kao što teži opštem oslobođenju od materije, od sveta (ovozemaljskog sveta) kao inkarnacije zla.
Sporno je opstajanje dvojne ontologije kod Njegoša. Priča o probuđenoj luči, o ljudskom samopregoru, jedno je od pojašnjenja odnosa između kategorija haosa i Boga u odnosu na pitanje bitka. Bog, po Luči mikrokozma, jest istovremeno i biće i postojanje. Dijalektalno Božije stvaralaštvo radi na sjedinjenju esencije i bića. Odnos vremena i večnosti je izražen božanskim svetlosnim isijavanjem čiji je krajnji cilj uvođenje vasione u harmoniju. Ontologija određuje antropologiju, hristologija prirodu “luče“ mikrokozma, a figura božanstva figuru romantičnog pesnika koji promišlja i razjašnjava ove kategorije.
Njegoš u Bogu vidi počelo i tvoračku moć ujedno: u Njemu vidi biće čija je prisutnost u svetu imanentna. Po padu u greh, Njegova esencija vrši pozitivno, materijalno i spiritualno dejstvo na čoveka, preobražavajući ga istovremeno svojom svetlošću i upotrebom tog instrumenta koji nazivamo vremenom. Emanacija i esencija su jedno i isto: transcedentni Bog se očituje, i to je očitovanje njegova emanacija, Njegovo imanentno prisustvo. Bog je istovremeno i izvan i unutar stvorenog: Bog je u svemu. On je, drugim rečima, istovremeno i biće i nastajanje, i nužni bitak i vlastito stvaranje u nastajanju, iako ne i, rekosmo, jednosušno s njim. Ta se emanacija očituje kroz haos i kroz kosmos, kroz neobrađenu materiju kao i kroz obrađenu, te misaonih bića koja je nastanjuju (bila ta određena materija kosmos ili pakao i zemlja – prostori zatočenja, prostori materijalizacija prvobitnog ogrešenja). Sukob haosa i kosmosa, nereda i reda samo je premisa za jedan obuhvatniji tvorački rad: to je razlog zašto je Njegoš istovremeno monista i dualista. Božiji dijalektalni tvorački akt radi na sjedinjavanju esencije i bića: igra vremena i večnosti, njihov odnos, kod Njegoša, pretpostavlja čin svetlosnog isijavanja čiji je krajnji cilj uvođenje vasione u harmoniju, čija je krajnja svrha da istrajava, pročišćeno, u Bogu.
Za pala ljudska bića to znači prelazak iz ljudske temporalnosti u Božiju atemporalnost. Njegošev Bog jeste Bog pamćenja u kome sve (dakle svet) istrajava. Liturgički posmatrano, istrajava zato jer je konačno pomiren sa Njim, i dostojan je hvale. Bog, kao nužni bitak, radi na pomirenju između bića i nastajanja, između vanvremenog i vremenog, između sebe i stvorenog. Pitanje apokatastaze se očituje kao paradoksalno upravo po tome što iz perspektive večnosti, konačnog pomirenja, iz perspektive Boga ono i jest i nije problem. Da parafraziramo pesnika: “U poređenju sa Njim mi jedva možemo reći da smo bili“. Drugim rečima, iz perspektive večnosti nema razloga da bude govora o konačnoj kazni, o konačnoj izopštenosti. I ne samo to: Bog, kroz Hrista, postaje saučesnik drame izopštenosti: Bog će sam, paradoksalno, da iskusi smrt. Pošto je dopustio, stvorivši slobodnu volju, mogućnost pobune, iskusiće iskustvo samosaznanja ontološke neutemeljenosti palih. Drama smrti drama je ontološke deficijentnosti. Svest o vlastitoj deficijentnosti srž je Adamovog sna. Tu deficijentnost, u naporu da Adama vrati k Bogu, iskusiće Hrist. Paradoks stvaranja slobodne volje vodi do paradoksa Božije volje da iskusi Adamovu smrt.
Ukoliko Bog, međutim, ne prašta, tada on sebe – ograničava. To ograničavanje se pak upisuje u vremenu, u stvorenom. Dakle, reč je o pedagogiji, o lekciji upućenoj stvorenju. Međutim, zar se može zamisliti da u vanvremenom nema pomirenja? Zar je moguće zamisliti nepomirenost, ograničenost ma koje vrste, u Bogu? Ideja konačnosti, ireverzabilnosti kazne više je predmet etike, pedagogije negoli čiste teologije, ona ima više udela, Volterovski rečeno, u otklanjanju mogućnosti opšte društvene permisivnosti, liberalnosti, anarhije ili terora čiji bi uzročnik mogla biti teologija apokatastaze (kao što bi to mogao da bude ateizam) nego što bi mogla imati udela u prirodi Božijeg kažnjavanja za prestup. Kod Njegoša se ona pak kosi i s pesnikovim psihološkim profilom, s njegovim radikalnim nemirenjem sa zlom, sa njegovom junačkom svešću, sa etikom samopregora. Božanski um, koji radi na stvaranju lepih oblika, uspeva, u idealnom, u vekovečnom, da ostvari ono što se opire pesniku i državniku: savršeni i potpuni sklad između prvobitne zamisli i njenog krajnjeg ostvarenja.
Izvor: Boris Lazić / https://www.ljudigovore.com/
