U svojim dnevnicima iz mladosti Vladeta Jerotić je zapisao: „Čim se čovek od nas udalji na duže ili kraće vreme, postaje zagonetniji, zanimljiviji i razumljiviji. Stoga je udaljenost između ljudi korisna i potrebna“
Na prvi pogled ovo može delovati protivrečno: kako čovek, „kad se od nas udalji“ može biti istovremeno zagonetniji i razumljiviji?
Može, jasno je, ako to znači da tako bolje uviđamo njegovu nesvodivost, složenost, nedokučivost koju svako od nas ima (možda jedino što zapravo „ima“ i što mu je dato), a istovremeno s izvesne udaljenosti, koja stišava strasti i uvećava trezvenost, počinjemo bolje da uviđamo njegove motive, postupke, uzroke da se ponaša, govori ili misli na određen način.
U tom smislu, istovremeno uviđanje „zagonetnosti“ i „razumljivosti“ drugog čoveka potencijalno umanjuje našu sklonost da mu sudimo, osuđujemo ga, merimo prema svojim kriterijumima ili kriterijumima za koje smo iz nekog razloga poverovali da su opšti i opšteobavezujući. Takav čovek nam onda postaje i, kako mladi Jerotić reče, „zanimljiviji“, jer za nas više nije lutka, mehanizam, automat, predvidljiv i inertan, makar nam se spolja takvim i činio. Zanimljiv nam je onaj u kom spazimo neku unutrašnju vatru, koja je istovremeno njegova i samo njegova, ali koja nam je na neki način i poznata, i koja nas povezuje.
Naravno, da li ćemo spaziti tu vatru ne zavisi samo do tog čoveka, nego i od nas, možda čak najpre od nas. A oči za nju nam se potencijalno otvaraju upravo kad drugu osobu vidimo kao „zagonetnu, zanimljivu i razumljiviju“. Možda, kada je vidimo kao ličnost? Kada nas trgne, podseti i podstakne da i mi budemo ličnost? A pojedinac, znamo, ako nije ukorenjen u duhu, odnosno živo povezan sa izvorom svog jedinstvenog postojanja, zaista može da bude samo ljuštura, ličina, lutka, robot. To je surovo reći, ali do izvesne mere jeste tako, mada nikome ne možemo negirati mogućnost da se razvija ka ličnosti, potencijal koji mu je unet stvaralačkim i iskupljujućim činom Božije ljubavi, kao neponovljivoj pojedinačnosti stvorenom prema Njegovom obrazu i podobiju. Tu se naša vera razlikuje od različitih dualističkih i antitelesno i antitvarno zasnovanih gnoza.
Jerotić u istom dnevniku, kada je imao tek 17 ili 18 godina, još nešto kaže o tom postajanju ličnošću: „Kada se u čoveku, umesto starog i rđavog pojavi novi i preporođeni čovek, velika je veština što duže ga zadržati“. Ovo je bilo pre Jerotićevog otkrića Junga i povezivanja individuacije sa oboženjem – a svakako ne u suprotnosti sa njom – i jasno je da se radi o bazično asketičkoj ideji „unutrašnjeg čoveka“, zapravo našeg Bogom danog potencijala i naznačenja ka svom istinskom liku ikonizovanom u Hristu. Liku koji postaje seme stvaranja „novog čoveka“, i koji ne nastaje ukidanjem, brisanjem i negiranjem, nego preumljujućim preobražajem, „preporađanjem“ starog i istinskim novim rađanjem „u Duhi i istini“.
Dakle, usamljenost ne mora biti uvek loša, kao odvajanje od buke, meteža i sujete sveta, kao i povremeno udaljavanje od ljudi radi čišćenja pogleda i stišavanja strasti, ali samo ako nas ne vodi ka netrpeljivosti prema drugima i osećanju sopstvene superiornosti pred „svetom“. Već ako za nas postane škola, vežba, askeza neosuđivanja, smirenosti i ljubavi, kojima hranimo svog „unutrašnjeg čoveka“ ka našem ličnom i sveopštem, vaskrasavajućem i vaskrsnom preobražaju, kada će sve postati novo, a čiji predukus ponekad, kad malo razbistrimo svoje ostrašćene i samoljubive poglede i postupke, možemo osetiti i „u veku ovome“. Jer, mladi Jerotić reče, treba tog novog čoveka „zadržati“, a to je uvek borba koja će nas pratiti celog našeg ovozemaljskog puta, dok ne sklopimo oči pred neizbežnošću smrti i ništa nam i nikad u ishodu tog našeg puta neće i ne može biti zagarantovano, šta kod mislili o sebi i svetu i šta god verovali da znamo i da jesmo. Jer Bog je milostiv, ali i beskrajno iznad našeg plošnog, prolaznog i nestalnog umovanja, koje zapravo jeste vrhovni idol našeg palog sveta, onaj koji najpre treba srušiti kako bi, jednom i konačno, sve postalo novo.
dr Vladimir Kolarić
Izvor: patmos.rs
