Ми имамо посебне разлоге да то рушење осудимо: страсне мржње су ту често доводиле до бјеснила вандализма, и зато нам је пребогате Историје остало врло мало споменика, вријеме би било да једном почнемо да их чувамо, или да бар најзад пестанемо да их рушимо под све новијим и другачијим изговорима.
Ми потписани интелектуалци потписани родом из Социјалистичке Републике Црне Горе тражимо да се свестрано размотри одлука о рушењу Његошеве капеле на Ловћену и о изградњи маузолеја, према пројекту Ивана Мештровића, на том мјесту. Дубоко смо убијеђени да свестрано и стручбо разматрање читавог питања мора довести до поништења одлуке о рушењу Његошеве капеле.
Разлога за наше тражење има више, али ми ћемо навести најважније:
1. То питање није до данас свестрано и бојективно разматрано, онако како то његов значај налаже, од ауторитативних стручних тијела. Одлуке о њему доносила су некомпетентна лица и тијела, нестручно, дилетантски, руководећи се вољом појединаца, а не познавањем ствари. Уколико ј епак тражено мишљење стручњака, историчара умјетности и ликовних умјетника, они су се у огромној већини изјаснили против рушења капеле.
2. Његошева капела по облику, димензијама и вриједности унутрашњих умјетничких радова у потпуности одговара намјени и споменик је достојан великог пјесника, који ни у чему не изостаје за одговарајућим споменицима највећих пјесника великих и технички далеко напреднијих народа. Капела на Ловћену, како она првобитна, коју је подигао сам Његош прије скоро двадесет пет година и коју је срушио окупатор у првом свјетском рату, тако и ова садашња, која је обновљена на истом мјесту, у истом облику и од истог материјала, осјетила је, заједно са народом мржњу и ударце непријатеља, а грађанство и омладина Цетиња херојски су се заложили да је одбране. Треба се дубоко замислити кад се ради о рушењу једног таквог споменика, чији је лик уписан не само у грб земље него и у срца покољења. Ако се рушење само по себи не може осудити, рушење споменика било је осуђивано у сва времена код свих народа.
Ми имамо посебне разлоге да то рушење осудимо: страсне мржње су ту често доводиле до бјеснила вандализма, и зато нам је пребогате Историје остало врло мало споменика, вријеме би било да једном почнемо да их чувамо, или да бар најзад пестанемо да их рушимо под све новијим и другачијим изговорима.
3. Грађевина која је пројектована да замијени капелу на Ловћену поставља низ проблема и изазива озбиљне приговоре.
Прије свега, познато да је вредност једног споменика није само у бљеску и величини него више у времену које је упио у себе и којим је спајао нараштаје дајући временски идентитет народу. Никад и ничим нов споменик не може достићи ненадокнадиву временску вредност старог, и зато нигдје у свијету није позната таква пракса смјењивања споменика. То би већ био довољан разлог да се не прихвати нацрт аутора, који изградњу новог споменика условљава рушењем старог, што није у скалду ни са општим моралним принципима, а посебно са умјетничким моралом.
Многи детањи унутрашњости пројектованог маузолеја (Његошев лик, положај фигуре, орао, итд.) умјетнички не задовољавају, а неки изазивају похвалити похвалити оригиналношћу; то је више понављање архитектонских решења коришћених веч одавно код других споменика, друе намјене и у другим амбијентима. Изградња маузолеја зарубила би врх Ловћена, промијенила његову оригиналну физиономију и пресјеком равне хоризонтале унијела несклад у цјелину планинског пејзажа.
4. Изградња гломазног и тешког маузолеја од мермерних блокова на сунђерастом и трошном тлу ловћенског врха изискивала би сложене и скупе подземне радове на учвршћивању терена, а при томе би трајно остала опасност од клизања и деформације начетог брда, чије се последице не би могле више поправити.
5. Неразмјерно скупи радови на остврењу пројекта намећу и проблем финансирања и питање метода прибављања средстава. Неприхватљиво је оно што се ради: да се за Мештровићев маузолеј траже и скупљају прилози , а још мање, у данашњој ситуацији, да раде. Данашња Црна Гора не располаже вишковима средстава, напротив има у областима народног здравља, просвјете и културе далеко хитнијих потреба него што је подизање Мештровићевог маузолеја на Ловћену!
Ми смо изнијели само неке од тазлога који су нас навели да се обратимо најодговронијим самоуправним и политичким тјелима Социјалистиче Републике Црне Горе с молбом да још једанпут најозбиљније размотре питање рушења Његошеве капеле и подизања другог објекта мјесто ње. Међу свим тим разлозима остаје један као најважнији: да се не смије рушити капела коју је саградио сам Његош, да је недопуштено уништавати споменик који је постао саставни дио живота и историје народа. То питање мора се ријешити са пуном одговорношћу пред историјом, народом и његовим будућим покољењима.
Потписују:
Др. Радослав Бошковић, проф. универзитета
Др. Владо Драшковић, проф. универзитета
Др. Милутин Ђуришић, проф. универзитета
Душан Костић, књижевник
Михаило Лалић, књижевник
Радован Лалић, проф. универзитета
Петар Лубарда, сликар, академик
Др. Милисав Лутовац, проф. универзитета
Арх. Урош Мартиновић, проф. универзитета
Инг. Павле Миљанић, проф. универзитета
Др. Митар Митровић, проф. универзитета
Др. Вукић Мићовић, проф. универзитета
Др. Миљан Мојашевић, академик, проф. универзитета
Др. Андрија Петровић Његош, адвокат
Др. Петар Поповић, проф. универзитета
Ђуза Радовић, књижевник
Др. Мито Савићевић, проф. универзитета
Др. Глигор Станојевић, научни сарадник истор. инстит.
Др. Михаило Стевановић, академик и проф. универзирета
Ристо Стијовић, вајар, академик
Арх. Божидар Томић, проф. универзитета
