Господари црногорски, као митрополити, од митрополита Данила Петровић-Његоша, својим заслугама били су стекли у народу право, да из своје куће сами бирају себи насљедника; тако се кроз пуна два вијека утврдило владалачко право у кући Петровић-Његоша.

Посљедњи дани дугога владања Петра І-ога, митрополита-господара црногорскога, пуни горчине али пуни и славе, примицали су се крају. Пошто је мудром и благом ријечи окупио око себе закрвљена племена, те заједничкијем силама ондашње Црне Горе код Круса разбио Махмут-пашу, силнога везира скадарскога, и тијем дјелотворно утврдио независност Црне Горе, наступају прилике, да у Боки, у манастиру Савини, Код рушевина града босанскога краља Твртка па херцега Шћепана, радосно благосивље измијешане заставе руске и црногорске, те да оружје црногорско, с којијем се било већ ујединило и бокоКоторско, заједнички са рускијем војује противу оружја Наполеона Великога; и у исто доба да пружа поглед и руку Великоме Карађорђу, који је био допро до Сјенице; па да на ријеч руског цара, Александра І-ога, рањенијем срцем остави приморје црногорско, дивну српску Боку Аустрији, у почетку 1814. године, пошто је био мало прије Карађорђе оставио Шумадију.
Отуда и слава и чемер сиједога господара, који је већ за живота био стекао у народу име свешoia. Отуда разочарање и клонулост духова, која се опажа за све врије ме седмогодишњег грчког ратовања против Турске за ослобођење. Ни ону худу новчану припомоћ, што је цар Павле био одредио Црној Гори, од седамнајест година Петар I није примао!

Под теретом толике неправде, којом је било награђено његово мучно и славно владање кроз четрдесет и осам година, и његов свети живот преко осамдесетогодишњи, који је вазда, вјером у Бога и светост ствари Црне Горе, служио на част и на корист православљу и српству, умни владалац своди сву бригу, при концу свога живота, око измирења поново закрвљенијех племена и око приуготовљавања свога насљедника.
Господари црногорски, као митрополити, од митрополита Данила Петровић-Његоша, својим заслугама били су стекли у народу право, да из своје куће сами бирају себи насљедника; тако се кроз пуна два вијека утврдило владалачко право у кући Петровић-Његоша.
Петар I имао је три брата: Стијепа, Сава и Тома. Стијепо је имао два сина: Станка и Митра; Саво три: Ђорђа, Машана и Вука; а Томо три: Пера, Јока и Рада. Господар је најприје био одабрао за свога насљедника Митра Стијепова, и на ту сврху га закалуђерио и произвео за архимандрита манастира Стањевића, давши му име Димитрије; но овај убрзо умрије. За тијем је била пала коцка на Ђорђа Савова, којега као ђакона пошље године 1825. у Русију, да се справља за владичанско достојанство. Али послије двије године руски консуо у Дубровнику Гагић јавља Петру І-оме, да се Ђорђе „с његова владања непохвалног, неприљежности у наукама и с непостојаног карактера учинио недостојнијем највишега призрења, и да се одриче да вас с временом замијени у Црној Гори“; и да хоће да се поврати у отаџбину; с тога му је било наређено, да пита митрополита, што он мисли о судбини свога синовца. Митрополит одговори Гагићу, да се Ђорђе дома поврати. Но Ђорђе, бо-Алјећи се по свој прилици од својијех сродника дома вратити, промијени мисао, и прелази из духовне у војену академију. Сад су долазили на ред митрополитови синовци од треће- га брата Тома; и Петар I пригрли најмлађега Рада за свога насљедника.
Одломак из књиге „Његош као владалац” Лазара Томановића. (Наставиће се)
