Очекују нас потреси не само 2022. године. Бжежински је рекао да нас чекају потреси… пред смрт је то рекао, да нас чекају „до 2026“ године. Он је био велики оптимиста. Ја мислим да ми улазимо, уопште, у период нестабилности. И потребно је да се навикнемо да у њему живимо. То се односи и на обичне људе. Зато што периоди нестабилности, на жалост, рађају велики број „граничних личности“ са психичким поремећајима. И ја то већ видим у свакодневном животу.
Турбуленција долази на такав ниво… Што се тиче освајања власти од стране вештачког интелекта, то су, по мом мишљењу, страшне приче за малу децу. Зато што програм вештачком интелекту дају људи. И овде се присећам романа Станислава Лема „Едем“ у коме се говори о некој планети на којој, као, постоји вештачка интелигенција. Но, заправо, иза те вештачке интелигенције стоје конкретни људи, о чијем постојању становништво планете ништа не зна. Они мисле да њима управља вештачка интелигенција. Али иза ње стоје жреци. Зато, у суштини, ово су нео-жреци. Што се тиче климатског оружја, то није страшна прича, већ реалност.
Шта је то турбуленција, шта су то уопште „мрачни векови историје“? То је игра без правила, док се нова правила не изграде. Али нова правила се формирају онда када се појави нови хегемон. Но, тај нови хегемон, у долазећим вековима, се не назире. САД ће изгубити своје позиције. Кина ће нови хегемон бити, у најбољем случају, у свом делу Азије. И даље, свет ће бити такав какав јесте. При томе, у њему ће постојати много играча. Мене изненађује када неки аналитичари анализирајући светску ситуацију, анализирају односе између Велике Британије, САД, Русије, Кине.
Међудржавни односи су данас трећи, нижи ниво светског система. Први ниво је ниво затворених наднационалних група светског споразумевања и управљања. Не мислим на бесмислице као што је Билдербершки клуб, већ структуре типа Круг, Век, Клуб острва. Следећи ниво су транснационалне корпорације. И, на крају, трећи ниво су, реално, државе. То јест, добијамо троугао, затворене наднационалне групе, транснационалне корпорације и државе. При томе треба узети у обзир, да аутономну улогу, иако повезане са тим троуглом, играју и специјалне службе и организације криминалаца.
И шта добијамо… то није велики тенис, то је сквош – не знаш како ће лоптица одскочити од зида. Но, са друге стране, можемо се на два начина односити према кризним епохама: један је кинески: „Живи у епохи промена!“ То јест, то су лоше жеље; и можемо се односити тјутчевски: „Блажен је онај ко је посетио овај свет у његовим судбоносним тренуцима.“ Ако су „судбоносни тренуци“ дошли, не треба се крити, не треба се бојати – касно је и бесмислено. Треба изучавати овај свет, користити га као што сурфер користи талас. И треба покушати осетити задовољство због победе.
Подељеност светске елите
Знам да је у историји Еворпе релативно мирних периода било свега неколико. Римска империја отприлике од 80-тих година наше ере до Марка Аурелија. То је негде око деведесет година… Даље, Европа од 1814-1914; од Наполеонових ратова, иако је наравно, и тада било ратова… И, најзад, период од 1945-1975 или 1985. То су били релативно мирни периоди. Погледајте остатак историје – непрестана турбуленција. Совјетска поколења која су одрасла, родила се у Совјетском Савезу, одрасла су у епохи у којој су САД и СССР уравнотежавали један другог.
И, чинило се да је будућност прелепа, „прелепа даљино – не буди сурова према мени“, како се певало у песми. Али, она, будућност, показала се и неочекивана и сурова. Тако да се треба навикавати. Светска елита није јединствена, није једна целина. Она није нека светска влада која притиска дугмиће. То су разне монархистичке, финансијско-аристократске групе, које постоје у савременом свету. Савршено је јасно да постоји група ултрагобалиста, чији је представник Шваб, који је написао ону своју књигу и објаснио шта ће бити. Безусловно, у светској елити постоје регионалне различитости које се корене… но, у врло далекој историји.
На пример, ово о чему ћу сада говорити није основна унутрашња противречност светске елите, али и она има своје место. Реч је о противречностима између породица које се протежу од Меровинга и Каролинга и које трају пет стотина година. И управо кроз призму ових догађаја треба посматрати, на пример, смрт принцезе Дајане. Но, понављам, то није главно. Главно је ко ће кога одсећи од будућности. Ко ће коме одсећи будућност. Зато што је у капиталистичкој епохи, посебно у њеној индустријској фази, било много места под сунцем. Сада је места под сунцем остало значајно мање. И један део елите мора да одсече онај други. Године 2012. Кристијан Лагард је у Токију рекла: „сав ‚млади‘ новац треба растурити“.
То јест „млади“ новац треба да нестане. Али поред противречности између „старог“ и „младог“ новца, постоји и противречност између различитих група ове елите. И, у принципу, већ сам писао више пута, да постоје ултраглобалисти: то је свет без држава, то је свет мегакорпорација, огромних, као што је била Источно-индијска компанија. И постоје глобалисти: државе су сачуване али под контролом ММФ-а, Светске банке. Значи, биће мало држава, мало средњег слоја. У светски концлогор воде, природно, ултраглобалисти.
Формира се нови свет у коме фактори производње нису материјални
Заиста се формира свет у коме одлучујући фактори производње неће бити опредмећени, материјални, већ социјални и духовни. Али комбинације, у којима ће постојати однос између виших и нижих…управо између виших и нижих јер средњег слоја неће бити, зависиће од оштре социјалне борбе. Рецимо, из феудализма је било три излаза: енглески, француски и немачки. Мислим да ће из капитализма такође бити неколико варијанти излаза. И неколико зона у којима ће се живот суштински разликовати. Осим тога, постојаће читав низ територијалних целина које ће имати, de facto, наддржавни карактер. То су огромни мегаполиси у којима живи 40, 50, 60 милиона људи. И они ће бити држава у држави. У сваком случају, мислим да ће доћи до територијалне сегрегације елите, која ће живети у еколошки чистим зонама, живеће дуже…
2018. године на конференцији у Институту Санта Фе, коју је организовала НСА, од четири варијанте жељене будућности, 25% учесника је изабрало варијанту која се зове „антрополошки прелаз“. То јест, определили су се за друштво у којем се виши и нижи слојеви разликују међусобно као биолошке врсте. Једни живе 120-140 година, хране се правим месом, а не месом од скакаваца и црва које се сада рекламира или месом које… носи име Грете Тунберг. Узгред, веома су добро Кинези поставили Грету Тунберг на место које јој припада, мени се веома допало. Она је у једном од својих наступа вриштала да Кинези морају да престану да једу бамбусовим штапићима и уништавају шуме. На то су Кинези одговорили: „Бамбус је трава. А ти иди у школу и учи. А ако желиш да спасиш дрвеће престани да у тоалету користиш тоалет папир. Користи нешто друго, на пример, као муслимани – камен или глину“. Мени се то веома свидело.
Битка за будућност
Тако, мислим да ће се борба која се шири светом, бити борба: ко ће кога одсећи од будућности и који део светског становништва ће у ту будућност доспети. Чини ми се да је у два макрорегиона савременог света будућност већ наступила. Тешко да ће се тамо нешто изменити. Мислим на Кину са њеним системом социјалног рејтинга. При томе је неважно да ли ће се она поделити на Север и Југ, или ће остати целовита. Но, тамо се систем, електронски систем, концлогор, органски повезао са традиционалним кинеским системом контроле. То је изузетно организована варијанта.
Мислим да такву варијанту Кореанци неће успети да уведу, јер је реч о другом народу. Могуће да ће Јапанци успети. То је урањање у футуроархаику уз ослањање на савремене технологије. Ако неко каже да у Африци постоји држава… Но, врло је чудно Конго или Чад назвати државом. То је такав пад у архаику, при чему он може бити природан, а може и вештачки, рецимо оно што су Американци и Европљани учинили са Либијом. Но, и даље имамо седам макрорегиона у којима се води борба за будућност.
Мене одушевљава како су Европљани, који су уопште такви… социјално дресирани, пружили отпор, нисам очекивао такав степен противљења мерама ограничења. Стотине хиљада је изашло на улице… И то ме радује. У Русији је отпор носио спокојан, саботерски карактер, у складу са нашим традиционалним принципом. И тај отпор говори да су људи интуитивно схватили да их негде утерују… у нешто веома, веома страшно. И то њихово разумевање изазива оптимизам.
Свет је пред избором. Потребна је нова наука о друштву
Свет се не преокреће. Свет се налази у тачки избора. Постоји један термин – „бифуркација“. Рекао бих да се налазимо у тачки „полифуркације“. Имамо неколико варијанти развоја. Знате, понекад историчари кажу да историја не познаје коњуктив. То су лоши историчари који не знају коњуктив, јер у историју увек постоји избор. Реч је о томе да постоји субјект, вољни субјект, неколико њих, и они се боре између себе. Ако заиста историја не зна за коњуктив, она би имала потпуно детерминистички и мистички карактер. То јест, иде како иде. Ми се налазимо у тачки полифуркације.
И управо зато нам је потребна данас нова наука о друштву. Стара наука, која се формирала средином XIX века одлази у прошлост. Зашто? Она је одражавала реалност буржоаског друштва. На пример, економска теорија – то је економска сфера, тржиште. Политикологија – то је политика, социологија – грађанско друштво. Но, погледајте, ове ствари су на Западу готово нестале, а ван Запада, у некој Индији или муслиманском свету, никада није ни било грађанског друштва. То јест, ишчезавају објекти због којих је формирана социологија, политикологија, економска наука.
То је, испоставило се, као осмех Чеширског мачка (Чеширска мачка је један од популарнијих ликова из романа Алиса у земљи чуда, Луиса Керола, објављеног 1865. године. Прим.прев. ), мачка више нема а осмех је остао. Потребно је створити принципијелно нову науку у савременом свету, и, између осталог, ко први ту науку створи имаће веће шансе да освоји ХХI век. То није једини и није довољан, али је неопходан – услов. Ту науку треба стварати. За то су потребни огромни институти, потребне су мотивисане групе људи који су спремни за нову врсту рата, хибридни рат.
Андреј Фрусов
Превео: Александар Мирковић
Извор: yandex.ru
