Говор мржње је свјесна и намјерна јавна изјава, исказ или став чији је циљ да оне којима је упућен омаловажи, понизи и потчини на основу одређених карактеристика. Будући да у „феноменологију“ говора мржње спадају његове невербалне и симболичке манифестације, будући да он зна да буде двосмислен и алузиван, тешко га је идентификовати и правно санкционисати а да се, при том, не доведе у питање „слобода говора“. Употребом емоцијама и афектима набијених израза, говор мржње постиже двоструки ефекат на јавност, тиме што, с једне стране, оне којим је упућен представља као извор друштвене пријетње и угрожавања док, с друге стране, код оних на које апелује изазива осјећај узнемирености и несигурности који их мобилише на акцију.
Говор мржње тежи да постане друштвено прихваћена конвенција готово као „службени говор“, због чега се артикулише у облику негативних стереотипа, клишеа и формула које се бјесомучно понављају у разним комбинацијама. Преносећи се јавним простором путем медија, брзина ширења и патогеност говора мржње равна је епидемији морбила. Овјештала употреба говора мржње, и висок праг толеранције на њега, све до његове нормализације, свједоче о озбиљности морбидитета „грађанског друштва“ којим је овладала „култура окрутности“ (Анри Жиру).
Говор мржње наноси својој жртви не само увреде него и повреде чија природа измиче сваком покушају карактеризације, због чега се његово дејство само метафорички упоређује са дејством физичког насиља. Та немоћ језика да изрази карактер и досег повреда нанијетих ријечима које вријеђају, изазивају бол и патњу, осим путем њиховог поређења са физичким насиљем, свједочи о озбиљности проблема говора мржње и нашој рањивости на њега.
За говор мржње важи она латинска, А verbis ad verberа, у најдословнијем смислу „са ријечи на батине“. Тачније, у говору мржње не постоји разлика између ријечи и дјела. Са становишта философије језика и теоријских истраживања језичког насиља, код Џудит Батлер и других савремених мислилаца, говор мржње је говорни чин у коме се говорење подудара са дјеловањем. Говор мржње постиже оно што жели, врши своје (не)дјело у самом чину исказивања, и то сталним, опсесивним понављањем својих токсичних формула („посрбице“, „рукољуби“, „мантијаши“, „литијаши“…).
Сталним понављањем, говор мржње настоји да парализује своју жртву, да је држи у стању контроле и потчињености, да јој ограничи кретање, приступ институцијама и јавном простору, он тежи да жртву баци на кољена, да је сабије на маргине друштва и тако политички демобилише. Свака идеологија има ритуалну димензију или ритуалну форму која се манифестује управо кроз понављање. То ритуално понављање говора мржње, којим се материјализује постојање идеолошког апарата (Луј Алтисер), уједно је и начин репродуковања односа друштвено-политичке доминације и моћи.
У свјести о томе да говор мржње нијесу само пуке ријечи немоћне злобе, ријечи које наносе „само“ језичку увреду, али наводно не и физичку повреду, као и у духовном, друштвеном и политичком отпору ономе што говор мржње жели да постигне, садржан је одговор на тај феномен, за који понајприје важи фројдовски увид да су негативне представе о другима аутобиографске.
Др Душан Крцуновић
Извор: Митрополија црногорско-приморска
