О рођењу етоса

„Сва створења у себи носе негацију: једно негира да друго постоји. Бог је, међутим, негација негације …“ Мајстер Екхарт

Замислите да сте се обрели у соби, иза зидова, који неће пропустити никакав крик. Везани сте, немоћни, голи. Не видите сунце. И никада га више нећете видети. Лампу, која вам сија у очи гледаћете само још неколи­ко сати или дана. Exousía toû skótous (Еванђеље по Луки 22, 53) – власт мрака, власт зла. Пред вама је ваш мучи­тељ и егзекутор. Мрзи вас, ко зна зашто. Можда због ва­шег убеђења, вашег језика, вере, безверја, културе – или просто тако, јер би једноставно хтео да вас мучи и убије само зато што у томе ужива. Замислите, дакле, да сте у ситуацији у којој су се обрели не само бројни паћеници у ближој или даљој прошлости – помислите на све Аушвице, Kочевске Рогове, Сребренице, Руанде – него се у њој налазе и данас. У нашем свету. У овом тренутку. На ту помисао – ево да вам се и ја придружим – углавном осетимо одвратност. Отпор. Нешто није у реду. Моје голо „бити“, у својој безданој датости, морало би бити импе­ратив по себи: за свако створење, барем за оно које има право да се назива чо­веком, које је у стању да мисли подареност свог сопственог бића, морало би да сјаји у својој светости. Тако нам се бар обично чини. Живот би морао бити свет. Недодирљив. Али овде, у овој соби то не важи.

Да ли ће убицу зауставити макар моје лице? Не зато што би било моје, него зато што је то лице као лице? Да ли ће га зауставити траг императива „не убиј“ који је био записан у самом људском обличју и у дубоком виру очију у којима је могуће видети оно невидљиво? У којима он може видети не само мене него и дубину самог себе? Не, у овој соби то не важи. Лик је ту само материја која ће бити унакажена. Очи ће бити извађене. Уста разбијена и заливена кр­вљу, осећаће укус сопствене плоти. Одсутности сваког духа, сваког императи­ва. Ужас и бол онемогуће сваку мисао, али не и питања, протест, бес. Kако је то могуће? Зашто се догађа то што није праведно. Има ли овај човек трунку са­вести? Зар нема никаквог осећаја за разликовање добра и зла? Зашто га никак­вим разлогом не можемо убедити? Никаквим позивањем на вредности и људ­ско достојанство, никаквом придиком о кривици и казни? У овој соби не важи ниједна реч. Ниједна вредност. Остаје ћутање, бол, крик – и мучитељево ужи­вање у свему томе. Сувишне речи га само увећавају.

Замислите да је ваш мучитељ случајно и аматерски „филозоф“, и да по­чне да развија – можда само зато да би појачао уживање у вашим протестима који се немоћно, као ухваћене рибе бацакају у мрежи ништавила – популар­ну варијанту учења какво заступа Kаликле у Платоновом „Горгији“, или јуна­ци романа маркиза де Сада. То што вас чека нема никаквог смисла – али у томе и јесте сав смисао. Јачи је добио власт над слабијим и уз насладу ће га дотући. То је све што ће се стварно десити – и што се стално догађа. Арсенал приро­дне науке – qуаестио фацти – је на његовој страни. А за њега самог је све остало – било каква qуаестио иурис – пука реторика. У извесном смислу је у праву, то зна­те. Ако нисте знали, ускоро ћете сазнати. То што се догађа, што ће се догоди­ти, није само део природне реалности. Етиологија животиња нам нуди одличне аналогије, али оне на крају крајева говоре само о томе како мало знамо о живо­тињама. Психологија са својим схватањем „агресивности“ као генетско-еволу­ционог седимента тиме само „научно“ систематизује наше цоммон сенсе схва­тање самих себе. Еволуцијски оквир, морално-историјска сцена немилосрдне и бесмислене борбе за опстанак, за стварност која се овде пројављује исувише је узак. У тој скривеној провалији догодиће се епифанија логоса целокуне ствар­ности. Епифанија космичког закона. Раскривање устројства „реда“ – или тре­ба да напишем хаоса? – видљивих и невидљивих ствари. Све ситне животне си­туације понашања једних према другима, све модалности понашања и говора у којима неко причињава тугу или бол другоме, само су његови јачи или слабији одрази. У овој скривеној провалији муке и ужаса дешава се епифанија питања етике. Темељног питања. Све друго су детаљи. Све лакше етичке недоумице су само метафоре мучења и убиства.

Сви смо у тој соби. Док то нисмо схватили, нисмо схватили темељно пи­тање етике.

***

Филозофија се током своје историје често бавила том ситуацијом. Од Пла­тона до Kанта, од Аристотела до Хегела, најлепше странице њених ремек-дела говоре управо о њој, иако често само посредно. При томе је била – и тиме би мо­гла да се поноси – у великој већини случајева на страни жртве. Kористећи раз­не стратегије, желела је да покаже како мишљење садистичког џелата у ствари и није никакво мишљење. Трудила се да покаже да је моћ коју крвник има над жртвом у ствари слабост, да је његово мишљење и деловање изгубљено у „не­бивствујућем“, у мраку који је простор зла зато што га у ствари нема. Да је ис­тина жртвиних замерки, њеног протеста, свих њених речи, управо у томе што се ослања на нешто што заиста постоји: на вредности или на морални закон, на Божије или природно право, на етички категорички императив или логику апсолутног Духа. Да је власт мучитеља привремена, да је то преступ за који га чека казна – ако не људска, а оно још доста тежа: инстантно поравнање уписа­но у саму срж бића. Насупрот чврстини овог веровања у етичку обојеност це­локупног догађања чини се скоро неважним питање за какву метафизичку ге­ографију су се определиле различите филозофске школе – да ли су царство од­говорности отварале у невидљиве хоризонте невидљивог, или су га смештале у чулима доступан космос.

Мучитељи се, међутим, упркос свим тим покушајима само смеју. У њихо­вом пакленом церекању скривено је некакво знање. „Не признајем твоје пре­тпоставке.“ А претпоставка је ту било какво утемељивање саме етике у уни­верзално очигледној истини бића. Kаликла и Жилијет није могуће убедити. Ло­гос нема ослонац за своју полугу. Не постоје аксиоми који би били нешто више од произвољних договора и илузија слабих. То церекање поставља филозофију пред неупоредиво већи изазов него што је она то најчешће мислила или била спремна да призна. Упркос томе што данас у свету на хиљаде људи предају ети­ку, што постоје институти за ову или ону врсту теоретисања о моралу, што је позивање на хуманитас, солидарност и светски етхос постало чак саставни део политичког жаргона, тј. не упркос, него управо с тим у вези постаје очиглед­но да је етика као рационално, па тиме и универзално утемељив пројект, бла­го речено упитна. У наше време порицање основне утемељености етхоса у бићу је из езотеричних мрачних конвентикала прешло у скривену гнозу цивилиза­ције. Између осталог, или особито тада, када та цивилизација своју етичку не­утемељеност скрива иза говора о праву и правима, о моралу и етици, о чове­ковом достојанству и универзалном етхосу. Наслага парола и идеологема које лепо звуче, које покушавају да сакрију реалност сржи савремених и прошлих масакра, данас може да убеди само лаковерне. А то, бар то, ми филозофи нис­мо никада били.

***

Савремена етика о нечем нерадо говори гласно: не верује више у онтолош­ку утемељеност етике, барем не у такву каквом се сматрала у прошлости. Ако је довољно цинична могла би, наравно, да каже: довољни су нам политика и пра­во, инстинктивна моралност и колективна принуда. Можда је друштвена ети­ка заиста илузорна, можда је социјално условљена моралност вештачка творе­вина (што је, са својом уобичајеном луцидношћу и способношћу за поједнос­тављивање, видео већ Анри Бергсон у својој лабудовој песми, есеју Два изво­ра религије и морала), можда се ослања на непостојани принцип себичности и изајамног ограничавања. А ипак је тешко проглашавамо илузијом, јер у вели­кој мери обликује наше животе. Дакле, редефинишимо филозофију. Није ва­жно има ли етхос онтолошки темељ или нема. Нека морал буде пука навика, нека êтхос буде пуки éтхос. Мучитеље једноставно треба похватати и извести пред судове. Задатак отрежњеног филозофа је друштвена консензуална пра­гматика која је – у зависности од његових духовних и политичких преферен­ција – комунитарна или формалније егалитаристичка.

Међутим, филозофија, она права филозофија, не дозвољава да се тек тако намагарчи. Не обазирући се много пита за темељ – а свест о мучионицама које се, како јуче, тако и данас, измичу свету позитивног права и консензуалности, упозорава нас да је машинерија иус-а и консензуалне моралности из филозофс­ке перспективе само привидна, умишљена, илузорна снага. Чак и ако би у уто­пијском друштву будућности (а ко још увек верује у њега?) обезбедили потпу­ну ефикасност права и превенцију злочина, оптуживале би нас жртве из про­шлости; и ако бисмо заиста били етични, њихови би крици нађачали мир са­дашњости. За филозофију је релевантан êтхос без икаквог друштвеног разлога, „морал без навике“, који је тако јасно представио Платон у причи о Гиговом пр­стену. Тај етхос се у својој безразложности храни из самог себе. Могућ је у раз­личитим духовним и културним срединама; чак и тамо где се чини да су све те средине осуђене на пропаст и да постоје још само као фигуре у мртвачком пле­су релативности. Некада су Сократовог ученика Есхина питали какву то ко­рист филозофи имају од филозофије. Одговорио је: „Ако би били укинути сви законски прописи, живели бисмо на исти начин.“

Међутим, с констатацијом могуће стварности етхоса упркос томе што њиме – како видимо – воле да се хвале баш филозофи, у филозофском смислу још нисмо много урадили. Основно питање наиме гласи: како овакав став мо­жемо мисаоно да утемељимо? Kако га можемо ослонити на логос који обавезује џелата? Kако можемо да убедимо другог, који нам се у мучионици подсмева?

***

Основни елементи етичке ситуације у мучионици су две ипостаси, које нису две, јер је свака једина; два бића која нису два, јер је свако једино. Тачка у којој други тоталитет изгледа као фрагмент, као тачка предметности оног једи­ног. И то реципрочна. Два света која се укидају, које не можемо да посматрамо ни са какве треће разгледне тачке. Два света, која нису два. У целини свет жрт­ве. Биће жртве. И други, не, не други свет. Опет једини: биће убице.

У убилачком енипостасирању стварности жртва се, дакле, нађе тамо где у ствари и јесте – у бићу другога. Сам убица је једини. Лакоћа бивствовања је управо у томе да из мог света, који је све, могу да одстраним нешто што тамо смета. И ако већ наслутим тоталитет, који је парадоксно очигледан у „томе што смета“ – то само повећава бешњење мог онтолошког статуса убице. Таквоћа бића у реализацији ипостасности – сопствене онтолошке структуре – потис­кује било какав етхос саживота. Или, још горе: етхос „саживота“ наступа уп­раво као раздражљивост поништавања другог тоталитета. Међутим, убилач­кост онтологије не значи и стално или претежно пребивање у том стању. Тако црноглед ипак нисам – или сам то можда још више. Наше уобичајено стање када смо, или тежимо ка томе да бисмо били окружени пријатним стварима, створењима која нам се допадају и пријатно нас узнемиравају, која волимо и за њих бринемо, дакле, када се понашамо „етично“, у себи крије исту убилачку ло­гику. (Да ли је уопште потребно у ово време порнографске пандемије, која нас је све одреда мање или више заразила, понављати за Хераклитом из Ефеса како су „Дионис и Хад – једно“? Да ерос може бии део исте онтологије, која ужи­ва управо у забораву другог и његовој редукцији на предмет уживања? У редукцији његовог бића на уживање или бол који „постоји“ само уколико је мени видљив, који могу купити, или ми је медијатизовано доступан?). На неком ни­воу сви то знамо. Успешна неодарвинистичка разобличавања себичног гена у ствари само раскривају нашу најинтимнију онтолошку трауму. Ужасавају нас и истовремено фасцинирају приче о сређеним људима који постају убице, о сређеним породицама које се претварају у хаос крви и насиља. „Убијао их је као муве.“ Ту је на делу више него само мртва метафора – у изразу се крије строга аналогиа ентис. Међутим, ни из далека ту није реч само о одушевљавању триле­ром или било каквим друкчијим тхрилл. Укупност нашег политичког живота – то јест простора бивствовања који се успоставља управо преко инвестиције ипо­стаси у заједнички свет – јесте уздржани, цивилизовани, симболизовани об­лик мучења и убијања. Другог треба победити. Најлепши је онај тренутак када се коначно зна ко је главни, ко је господар. И ако је потребно, тог другог сим­болички треба одстранити. Други је ништа. Или треба да постане ништа. Није реч само о спорту, где су ствари тако очигледне да нема смисла објашњавати и где су – барем у већини случајева – нешкодљиво катарзичне. Слично је у еко­номском животу, где симболички облици убијања могу да се преливају у реал­не, у ускраћивање намирница или достојног живота. А на симболичкијем ни­воу се с истом парадигмом сусрећемо и у култури, па и – што је особито болно, бар за оне међу нама који се сматрамо верницима – у религиозној сфери. Модел компетиције и самореализације, стицање друштвене моћи и угледа, жудња за „присутношћу у јавности“, братимљење с јакима и елиминисање слабих, друк­чијих и оних који „не разумеју“ – све то је само транспозиција ситуације у му­чионици. И то – да поновим – исувише разумљива транспозиција, јер није по­следица овакве или онакве ситне перверзије, него је укорењена у темељном он­толошком устројству ипостаси. Такви смо. Још дубље: такав сам. То је структу­ра мог јесам. Зато су сви ти симболички преводи реалног убијања тако неиско­рењиви, тако снажни, тако непромењиви. И зато је тако мало потребно, па да постану убијање у правом смислу речи. Пре него што их са висине осудимо – треба их добро разумети у њиховој правој логици. И пре свега видети ту логи­ку, како делује у нама самима.

***

Али претпоставимо да се наш мучитељ предомислио. Не зато што се сетио како му је бака говорила да се не сме убијати, или зато што се уплашио поли­цијске сирене, него се једноставно предомислио. Просто променио мишљење. Окренуо. Етички преобратио. Шта се дешава у таквој конверзији? Kако из не-етхоса може да се роди етхос?

Покушајмо најпре да то опишемо.

Пређашњим описом џелатове мисли пре сваке мисли, урадили смо, нарав­но, мало или ништа за етику схваћену на уобичајени начин. Метаонтолошко размишљање о ипостаси и њеној крвничкој (не) етхосности не утемељује ни­какво опште важење етхоса, него пред нама открива изворну ситуацију уну­тар које је било какав етхос уопште могућ. Истински етички живот, наиме, почиње тек онда када посебно освешћивање сопствене ипостасности пренесем на другог. А сопствену ипостасност не инвестирам у другог зато што би он по себи био појава која је већ структурисана на посебан начин (рецимо као „об­личје“ или неко ко ми се указује у обавезујућој „светости“ бића); разлог тог радикалног преноса, радикалне инвестиције мене самог у „објект“ је у мени. Пхаинóменон никада не може крити у себи етхос, јер је у суштину етичког упи­сан однос према реалности другог, који ме укида у мом бићу, а пхаинóменон је увек нешто што се догађа у мом суштинском хоризонту.

То на рефлексивном нивоу важи и за било какво логосно успостављање етхоса: било каква етхо-ло­гија је немогућа управо у мери у којој је успостављање етхоса у ствари укидање логоса. Лóгос као моја мисао везан је за оно унутар света, за унутар-мене-свет­ски хоризонт. Етхос, међутим, управо суспендује логосност мог света – и тиме укида логику као такву. Испостављање логике етхоса није могуће, јер је етхос управо оно паралогосно. Улазак другог у мој хоризонт је улазак онога што се никада не показује – из нечега што уз помоћ уобичајене мисли уопште није мо­гуће тематизовати.

Други почињу да живе услед моје радикалне инвестиције. Наглашавам: ус­лед саосећајног, љубазног, љубавног преноса, јер је из уживљавања у онтолошке претпоставке џелатове мисли очигледно да можемо да мислимо типове прено­са који су сасвим друкчији: трансфере сопствене ипостасности, који у другом препознају странца зато да би га искористили – који, дакле, с препознавањем обличја или светости бића само појачавају антиетичко уживање експлоатације (економске, социјалне, сексуалне итд.). Тек као последица саосећајне, љубаз­не, љубавне инвестиције која као корен етхоса нема етички разлог, етхос ниче из сумрака предетичке искључивости ипостаси. Оно наизглед „живо“ што је у моме бићу и зато у мојој милости, у транспозицији мога бића постаје само-бит­ни „странац“, „сироче“, „удовица“, да употребим овде старозаветне категорије који су после Левинаса постале део савремене филозофске метафорике. Оства­рење те могућности је сасвим моја ствар – и ово сада наглашавам насупрот Ле­винасу и етици другости, која је данас тако узела маха да је скоро нико више и не поставља под питање. Етика чистог алтеритета или бар примата другог је (на жалост) чиста илузија.

Стојимо пред ужасним задатком. Језивом одговорношћу. Ретко бивамо на њеном нивоу. Од мене се, наиме, захтева да раскинем са сопственом основ­ном онтолошком структуром. Серијалност раскида у бићу. Тренуци када се преда мном појави са-ипостас су ретки. А ипак ме у етичком смислу само они дефинишу. Само се према њиховој учесталости и интензивности мери да ли је неко од нас добар човек – односно, како се са карактеристичном елизијом о томе изражавају на јидишу, да ли је Менсцх (и имам осећај да је суб специе аетернитатис све остало прилично неважно).

Појава етхоса је дакле паралогосни пробој. Друго – једино – биће се отвара преда мном. Сам ја у својој ипостасности сам поништен. Тоталитет се поништа­ва у каиросу. На његовом месту заблиста неки други тоталитет. Засија светост бића. Не универзалног, заједничког, него управо другог. Другог, које је једино.

***

Овим описом појаве етхоса приближили смо се одлучујућем питању. Зашо се дешава тај пренос? Из ког разлога излазим из своје убилачке он­толошке структурисаности? Ако кажем да је у питању догађај у мени, корен етхоса који сам не може да буде етичан – да ли је то довољно као одговор? Ве­роватно није. Питање етике се поставља као питање шта у мени и преда мном иницира ту слободну паралогосну инвенцију, суспендовање сопственог бића, јединог бића. Ако је моја ипостас структурисана убилачки и ако ме до симпа­тишуће транспозиције сопственог ипостасног бића у другог не може водити никаква појавна садржина мог света, ништа бивствујуће и ништа што би као такво изгледало, онда од куда оиче етичка конверзија? Kако, дакле, разуме­ти појаву ипостасне стварности која је супротна оној убилачкој? Појаву жеље и праксе која прихвата са-ипостас и то против сопственог – јединог – бића? Ри­зиковаћу одговор (који поново претпоставља моју скицу онтологије). Појава етхоса из пред-етхосне ипостасне потенцијалности ствар је суспендовања мене самог у односу према мом извору и крају. Појаву етхоса можемо разумети само из метаонтологије ипостаси. Из њене отворености у сопствену другост која „јесте“ – јер је ипостас биће – (оно) друго бића. Суспензија мог бића се увек до­гађа у додиру с другим бићима, с извором и крајем мог сопственог – јединог – бића. Етика је у дубини увек утемељена у догађају између мог бића и његовог (логосно некомензурабилног) другог. У „релацији“ са оним што је изван сваког бића, са конфигурацијом апофатички схваћеног Ништавила.

Онтологија мене као ипостаси, као јединог бића, води ме ка симболичком и реалном убиству, све док се не отворим за радикално друго сопственог бића и самог себе – све док само биће по коме и у коме бивствује све бивствујуће – не суспендујем као критеријум бића и небића. Друкчије речено: заповест „не убиј“ је апофатична у најрадикалнијем смислу: моћ ипостаси, њена такорећи апсолутност, у тој конверзији се преобрази у ништа. Други преда мном је с моје стране инвестиран са истом радикалном неспознатљивошћу, истим обртом, у коме откривам сопствени етхос.

И, у мери у којој „јесам“ важи и обрнуто: морални закон је догађајна конфигурација Ништавила у ипостаси. Тотална интимност и само у крајњој интимности видна екстимност. У томе је сва његова тајновитост и неконтро­лисаност, недоказивост и непредвидивост.

Етхос је метаонтолошка техника каквоће бића. Паралогосно истовремено постојање јединих бића, које је реални темељ феноменологије етичког догађања, у дубини има етхосни темељ. Етика у најдубљем смислу је архитектоника бића у освртању према оним што је пре сваког бића.

Горазд Kоцијанчић

Са словеначког превео Павле Рак

Извор: fenomeni.me