Недеља, 22 нов 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Десетерац

Јовица Аћин, књижевник и преводилац, за НИН: Верујем у књиге

Журнал
Published: 20. новембар, 2026.
Share
Књиге, (Фото: ВВС)
SHARE

Пише: Бобан Каровић

Јовица Аћин је као књижевник, есејиста и преводилац деценијама присутан на овдашњој културној сцени. У великој Југославији је уређивао и писао за „Студент“, „Дело“ и „Књижевну реч“ и због текстова бивао осуђиван, саслушаван и под присмотром „политичке полиције“, док су поједини бројеви листова забрањивани. Као уредник у издавачким кућама „Рад“ и „Службени гласник“, заслужан је за то што су у Србију стигле неке од значајнијих књига, попут Солжењициновог „Архипелага Гулаг“. На српски је превео више од 40 дела, између осталих сабрана дела великог Франца Кафке. Аутор је више књига, а последња збирка прича из штампе је изашла овог месеца. За Аћина кажу да је велемајстор трагикомике и карневалске ироније и гротеске, те да његови романи измичу уобичајеним дефиницијама и читају се као дела реалистичке фантастике. О свом животном и професионалном путу, на којем је имао и забране и награде, Аћин говори за НИН.

Управо се појавила ваша нова књига прича, „Куд нас пут нанесе“. Па куд нас је нанео?

То би могла бити загонетка. Одгонетнуће је свако ко књигу прелиста. Могао би то да буде пут којим управо идемо. Могао би то да буде и само мој пут којим сам ходио по свету и међу људима, кроз снове, доживљаје, по гробљима, пијацама, тркалиштима, планинама и морским обалама. Могао би да буде и пут без циља, у нигдину. Пут живота.

Добро, онда колико је ваш животни и професионални пут одредило оно са чим сте се суочавали на почетку – забране, осуђујуће пресуде, спаљивање новина због ваших прилога?

Састављени смо, барем док не излапимо, од своје прошлости коју памтимо и од момента који живимо, као и од наде у будуће дане. Кад ме питате о прошлости, тестирате моју меморију, а и то ко сам ако јесам. Мој пут је био предодређен још пре раних студентских тренутака за које питате. Захваљујући вештини у хватању прилика да наудим себи кад год могу, успео сам да из старог акумулатора пролијем себи по грудима сумпорну киселину. Због тог сам заволео хемију, али не и без потајне жеље да јој се осветим.

Тражио сам јој слабу тачку. А већ ме је била обузела страст према читању књига. Звале су ме на авантуре у друге светове, у друге животе. Из њих сам сазнао да би слабост хемије могла бити њена прошлост у виду алхемије. Ова ме је опчинила. Почео сам да се бавим алхемијом, не ради злата створеног из олова него због покушаја усавршавања сопственог духа. Алхемија је била и остала за мене чиста фантастика и зато је опажам и у најобичнијим стварима.

Небојша Јеврић: Смрт на Сајму књига

Потекао сам из сиротиње, књиге из јавне библиотеке нису ми биле довољне, а да купујем оне које сам желео нисам могао. Одлучио сам да једном почнем да жељене пишем сам и у њима, из сопственог света и живота, призивам друге светове, друге животе. Неку годину доцније написао сам своју прву причу, пустоловину о томе како се дух мења у јунаку на завијутку. Написао сам и прегршт стихова, јер ми се чинило да се песме могу писати и с ногу. Године 1968, већ студент хемијске технологије, као и многи моји другови из студентског дома иза београдског Новог гробља, ето ме у студентском покрету. Револт због тадашње неправде. Енергија младалачке невиности нема граница. То је допринело да ми се језик, мишљење и писање ражесте. Попримили су на оштрини и варничили.

Да подсетимо, зашто сте више пута осуђивани као уредник „Студента“?

Као писац почетник, из моје старе ћириличне ремингтон писаће машине потекли су есеји о поетској побуни, о уличним борбама као уметничком делу, о авангардном песништву, а и један текст о полицији који је објављен у „Студенту“. Питам се зашто „Студент“ више не постоји. Морали бисмо да га и данас имамо, и то из стотину разлога. Вечито младог, лепог, истинољубивог. Тај текст ме је довео пред суд. Његова истина је представљена као наводна увреда и клевета. Али прошао сам јефтино. Годину дана затвора на две године условно. Истина, од тад сам постао за Државну безбедност предмет на мерама.

То вас није поколебало?

Осуда ме није зауставила. Ванредни број „Студента“ био је посвећен великом броју свакојаких забрана те 1970. године и у њему мој текст о забрани филма Душана Макавејева. И сам тај „Студент“ о забранама је, дабоме, забрањен још док је био у штампарији. Али нас три уредника смо успели да приличан број штампаних примерака кришом изнесемо из штампарије испред носа тајној служби.

Те склоњене примерке листа смо делили заинтересованим читаоцима, па чак и на Корчули, где је у то време радила Филозофска школа. Зато је Дубровник повео предистражни поступак против нас. Али београдски истражни судија, по имену Љубљана, ипак нас је ослободио. Известио је дубровачки суд да нема основа за оптужницу. За мене је то било чудо невиђено. Имао сам осећај да и у структурама моћи наилазимо на дискретну подршку. Право говорећи, Титово време је било ипак знатно блажа верзија стаљинистичке аутократије. Да, постоји и трећи случај. Уредио сам број „Студента“ о подземној култури.

Шта је ту било спорно?

Између осталог, у њему је, на холандском језику, био закачен и Тито као онај ко је лагао студенте да ће им захтеви из 1968. године бити испуњени. И доживотни председник је побеснео. У говору у Рудом осудио нас је као анархисте и да „Студент“ живи на рачун државе, иако је опстајао од продаје. Ишао је као халва. Савез студента је тираж тог броја узаптио и без икакве пресуде бацио га у ватру. Као последицу тог андерграунда, ја сам изгубио посао и са женом и дететом се нашао на улици.

Јесте ли некада, као писац и уредник студентске штампе и издавачких кућа, имали неки страх?

Ко се плаши, а да је млађи од тридесет? Ако је страха и било, због породице и хлеба, ишло се упркос страху. Старији, окренуо сам се ономе са чим сам и почео. Књигама. Верујем у њих. Верујем да су кадре да промене ствари у човеку и у свету. Наравно, хтео сам још и да ухватим сунца за сопствено писање док ми траје животни дан.

По чему памтите сарадњу с уредником часописа „Дело“ Мухаремом Первићем? Једно време сте и ви били на челу тог легендарног књижевног гласила…

Био ми је подршка, затим и пријатељ. Није ме се одрекао ни кад сам објавио песме Гојка Ђога у којима се искључиво поетски алудира на Председника. Песник је осуђен и тамновао. „Дело“ сам уређивао с љубављу. Мислим да и данас неки од бројева тог часописа трају. Многе теме и проблеме сам отварао. И многима је то било од користи, духовне, стваралачке. „Дело“ је једини књижевни часопис који је забрањиван код нас. Чак је један број сам издавач, гласовит по слободоумним књигама, повукао из продаје и дао га под нож да се сав исецка у конфете.

Наталија Ђалетић: Књига није фуснота културне политике

Осамдесетих сте први у овом делу Европе приредили превод Солжењициновог „Архипелага Гулаг“, веома важне књиге о логорском систему. Шта је то тада значило у једној социјалистичкој земљи попут Југославије, можемо ли ми данас схватити колико је то била велика ствар? Треба имати на уму да је књига код нас објављена само 15 година након њеног премијерног објављивања у Паризу…

Не знам да ли је још могућно неком данашњем дочарати величину и храброст тог подухвата. Прво издање дела, за чије бисте читање у комунистичким земљама скончавали у казамату, објављено у једној такозваној реалсоцијалистичкој земљи! Солжењицинов „Архипелаг Гулаг“ сматра се ваљда једином књигом у историји чији је утицај истински био међу стварима које су довеле до промена у режиму једне државе. Совјетског Савеза. Најугледнији шпански дневник српско издање „Архипелага Гулаг“ навео је на првом месту од десет догађаја који су те године уздрмали свет.

Нико се није усудио у Југославији да објави то драгоцено ремек-дело разоткривања смртоносног мрака. Потом сам уредио и објавио „Музеј живих људи“ Драгољуба Јовановића, вероватно најупечатљивије лично сведочанство о југословенском концлогору на Голом отоку. Не заборавите да то нисам учинио случајно.

У часопису „Дело“ сам већ приредио прилоге о логорима широм света. Борислав Михајловић Михиз ми је рекао да сам код нас постао први прави „логоролог“. У „Делу“ сам тад објавио и одломак из „Архипелага Гулаг“, код нас још нечитаног, о женама у совјетској логорској мрежи. Била је то најава моје спремности, мислим, да објавим и цело Солжењициново дело.

У којој мери је „Архипелаг Гулаг“ утицао на то да и сами напишете књигу посвећену изгнанствима, прогањањима и логорима? „Гатања по пепелу“ је по много чему јединствено дело код нас…

Са „Гатањима по пепелу“ сам доспео до врха свог истраживачког и есејистичког активизма. Књига је настајала још и знатно пре појаве „Архипелага Гулаг“ код нас. То је моја књига с највише одјека, верујем и најчитанија. Једно од њених издања се појавило и у Загребу, и то после распада Југославије. Она јесте књижевни рад, баш као што је то, уосталом, и „Архипелаг Гулаг“. Јесте књижевно дело, јер покушава да саопшти нешто неизрециво о човеку. Страву и бесмисао. Писана је онако како су писани први спевови у историји. У јеци исконског крика.

Превели сте сабрана дела Франца Кафке, а написали сте и књигу „Дозвола за бицикл“, за коју кажете да је „роман са Кафком“, дело које је настало из вашег вишедеценијског „креативног дружења“ с овим књижевним великаном… Је ли Кафка данас живљи и потребнији него икада?

Од првог читања Кафке постао сам његов пратилац. Тако су и Хорхе Луис Борхес и Габријел Гарсија Маркес, кад су прочитали Кафкин „Преображај“, одлучили да постану писци. Неко каже да је Кафка мртав. Не верујте у ту будалаштину. Жив је, него шта. На нашу радост, али и на нашу жалост. На радост да су Кафкине књиге и данас незаобилазне. Ко год ниједну није прочитао, нека зна да ће се кајати и да му тај грех неће бити опроштен ни у следећем животу. А и на жалост да су ствари о којима је приповедао не мање актуалне и сад него што су биле кад их је исписивао. Пакао бирократије онда, пакао данас, да се не лажемо.

Да ли је Кафка један од оних који се не могу опонашати? И како су пролазили они који су то покушавали?

Није немогуће опонашати га, али то ваља чинити на свој начин, са својим увидима и својом имагинацијом. Споменуо сам Борхесов и Маркесов дуг. Многи писци су дужни Кафки. Међу њима су и добри писци. Владимир Набоков је такође написао свој кафкаескни роман, „Позив на смакнуће“. Мој роман „Дозвола за бицикл“ заиста јесте творевина настала из мог мање или више измаштаног дружења с Кафком у Југославији и потом у Србији. Како је он читан и како је пролазио у нашем систему. Какве сам муке трпео да бих објављивао преводе његове рукописне оставштине. Роман је безмало драматични и комични дневник моје вишедеценијске блискости с Кафком.

Који писци су на вас имали највећи утицај? Јесте ли имали бојазан да не упаднете у клопку опонашања других?

Немам појма ко је све утицао на мене. Ваљда сви и нико. То је ваљда питање екстазе. Пишете и не осврћете се. Уосталом, волим опонашање. Волим и кад мене опонашају. Иначе, имам више него довољно и сопствене имагинације, сопственог креативног инстинкта, а у срцу ми је и прави хаос од ненаписаних прича и романа. Чаме у мени и вапе да их не заборавим и да их изведем на сунце.

У неколико тачака сте написали „Правила писања“, што неком на прву можда може зазвучати као Кишови „Савети младом писцу“. Поменуо бих једно правило: „Пре него што почнете да пишете, морате имати најбољу могућну прву реченицу.“ Је ли та реченица толико пресудна да задржи читаоца неке књиге?

Може бити. Први стих, прва реченица, мамац. Онај ко чита, с тим почетком зна да ли ће га и после тог првог корака пут нанети тамо где би могао срести самог себе.

Књига као прва и последња одбране слободе: Највећа опасност у дигиталној ери

Говорили сте да је писац осуђен на самоћу. Писање је самотњаштво?

Па пишемо поглавито у самоћи. Није то тимска делатност. Чак и кад имамо коаутора. Самоћа! О томе могу много да говорим, али тиме бих је изневерио.

Мало је познато да сте „Хазарски речник“ Милорада Павића читали у рукопису, да сте му давали неке сугестије… Како је то изгледало?

Питам се одакле је то вама познато. Истина је да ми је Павић, с којим сам пријатељевао, давао своје рукописе на читање. За „Хазарски речник“ одмах сам препознао одакле му идеја за њега. Сугерисао сам му и да уметне приповедачке одреднице које би се тицале оног што сам називао „модра књига“. То је наративна линија с Хазарима у Совјетском Савезу. Није измишљена. Заснована је на подацима, захваљујући сину песникиње Ане Ахматове који је и сам, као историчар, истраживао хазарски народ. Тиме би Павић унео мало модрица у књигу, мало више бола. Оном ко чита повремено добро дође да га нешто из штива заболи. Није прихватио. Зато сам ја написао есеј о тој неиспричаној „модрој књизи“. Ено га у зборнику Библиотеке града Београда о Павићу.

Да ли можете да замислите свет без штампаних књига? Недавно је била вест да је једна компанија откупила милионе књига на папиру које потом „усисава“ вештачка интелигенција, а онда се та штампана издања – уништавају…

Да, „Антропик“ је покуповао старе књиге, малтене читаву вавилонску или александријску библиотеку. Њима је подучавао један од својих програма вештачке интелигенције. Затим је књиге уништио. Није им то било на понос. Ако хоће истински да утренирају ту своју интелигенцију и слисте Земљу, најбоље им је да покупују све књиге на свету и затим, логично, да њима распале ломачу у којој ћемо изгорети. Неки од твораца вештачке интелигенције веле да је вештачка интелигенција и смишљена да би побила све људе на планети.

И док је свет дубоко у 21. веку, ви сматрате да је 20. век завршен само календарски и да ми заправо још живимо у истом… Зашто?

Па све што обележава прошли век, његов сабласни дух, од Великог рата, логорског архипелага смрти, Другог светског рата, атомске бомбе, прогона, масакра – зар мислите да је то завршено? Тек тако. Олако. Још нисмо стигли до поенте. Кључа. Зашто да и не прекипи? То је историјска логика. Ја сам песимистички оптимиста, али данас није мој дан ни за какав оптимизам. Бринем за децу.
Како бисте назвали ово што данас живи свет? Је ли ово време постистине?
Шта је то? Доскочица, е да бисмо заборавили на лаж и истину? Ако кажете постистина, и даље мислите на истину. Тешко да људи данас живе време истине. Живе сопствене напоре ка самоуништењу. Не кажем да су сви такви. Али они који воде, махом воде свет у бездан.

У роману „Котао“ констатујете да ће „међу људима склоност ка истини опадати сразмерно нестајању задовољстава која би истина могла да нам понуди…“ Зашто имамо све више проблема са истином?

Немојмо мешати моје романе са мном. Они су оно што би могло бити. А ја сам, верујем, прича за себе у којој ми ни најтежа, ни најгорча истина не смета, чак и кад ме заболи. Не желим никад да одвраћам поглед од истине, ма колико она често била недостижна или под велом, или и сама смртоносна. Некад сам преводио романтичког песника Фридриха Хелдерлина. Један од његових стихова гласи: „Тамо где је опасност, расте и оно спасоносно.“ Нема нам спаса ако одбијамо да видимо и чујемо. И још једна реченица, из Хелдерлиновог романа „Хиперион“: „Човек је Бог кад сања, а просјак кад мисли.“

Неки, признајем, имају проблема са истином и гледају да јој нашкоде. Хоће да је отрују. Најбољи отров у наше медијско време, скупа са интернетом, и у доба јачања државе јесте загушити истину у хрпи лажи. Учинити да буде заборављена. То је беспримерна штета, коју историја људима не прашта. Као писац, не бих то да занемарим.

Књиге едиције „Реч и мисао“ постале су слика

У свом писању, кад год се нађем пред провалијом, гледам да своју фикцију засолим истином. Оно што делује као измишљено често је заправо истинито, а оно што се стварно одиграло наликује имагинарном. Тако успевам да у теснацу између стварности и фантазије прокријумчарим истину. Страхујем да је поново дошло време прогона истине, њене забране, њеног заборава. Зато је вреди чувати и штитити, макар „испод руже“, у оклопу уметности. Стара изрека, латинска, гласи „речено под ружом“, што би требало разумети као неприметно казивање истине. Као да се ништа није променило од Римског царства. Говорење истине све је више криминализовано.

Исте године кад и роман „Котао“, објавили сте обиман роман „Шибање“. Занимљиво, на његовим корицама је репродуковано Христово шибање…

„Шибање“ је засад роман до којег ми је највише стало. О њему мислим као о Библији свог приповедања. Та Библија се протегла на хиљаду страница. У њему је, између осталог, доиста реч о приповедању. Улични приповедач, испосник, бивши форензичар, савезник мртвих, масакрираних, прича о Београду. Бивша историчарка, с високим рангом у једној од мафијашких групација, прича о Напуљу. Мало је оних који су га прочитали. Ја бих могао бити од писаца који све своје читаоце познаје по имену. Али свако ко га је целог прочитао добро зна кроз какво дело је прошао. Неће га заборавити. То и сами исповедају јавно. Иван у Сарајеву, Душан, Гојко и Александра у Београду, Милан у Великој Плани. Да, и мени лично, Радивоје из хомољске Осанице. Роман барем није сасвим потонуо и не зове из пустопољине. Остали који су га имали у рукама ћуте. И ја разумем зашто „Шибање“ мора да буде прећутано. Ако га нисте читали, пропустили сте да се осведочите за шта је књижевност способна. Један од наведених читалаца ми рече да је „Шибање“ чиста магија од приповедне истине, с оне стране лажи.

Извор: НИН, бр. 3957, 29. 11. 2026, стр. 44- 47.

TAGGED:Бобан КаровићЈовица АћинКњигеКултураНИН
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Петар Краљ у разговору са Ранком Павићевићем: Глумац је глумац
Next Article „Разговори под Каљајом“: Пећинске светиње српског средњовековља

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Црна Гора има „преча посла“ од нових изборних авантура

Какав год био исход најновијих дешавања у Покрету Европа сад, једно је сигурно: ПЕС ће…

By Журнал

Алекса Ђилас: Зашто се Тито плашио Мађарске револуције

Пише: Алекса Ђилас У чланку „Бура у Источној Европи“ објављеном у „Њу лидеру“, Милован Ђилас…

By Журнал

Текст француског писца о Новаку: Човек ког смо волели да мрзимо

Пише: Никола Јокановић Николас Матје прихватио је позив Еуроспорта да током наредне две недеље води…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

Слика и тон

Срђан Гојковић Гиле за НИН: Музика мора да остане искрена

By Журнал
Десетерац

Дантеов „Нови живот“ и „Гозба“ први пут на српском језику: Капитална дела класичне европске књижевности у издању Архипелага

By Журнал
Десетерац

Дарко Тушевљаковић: У Задру ми се догодио потпуни расцеп живота

By Журнал
Гледишта

Случај Бећир Вуковић: погрешна каталогизација или неподобна нација?

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?