Пише: Радоје В. Шошкић
Поводом притисака са којима се суочавају представници Студентске листе и професорка Милена Петровић.
Када се политички субјект (читај: Српска листа), чија је егзистенција примарно структурисана око паразитске екстракције ресурса и клијентелистичке контроле јавног простора, суочи са неминовношћу посљедица сопственог изборног краха, његов први рефлекс није самопреиспитивање ни суочавање са сопственом одговорношћу. Напротив, умјесто демократског прихватања политичке воље грађана и полагања рачуна пред облицима јавног разума који једини легитимишу сваку власт, апарат моћи се регресивно урушава у архетипске обрасце инквизиторске анатеме, идеолошког дисциплиновања, јавног жигосања неистомишљеника и огољеног политичког линча.
Овај рефлекс није случајан, нити је ирационалан – он је структурно нужан. Мишел Фуко је прецизно утврдио да сваки систем моћи који не може да се оправда кроз легитимитет и истину прибјегава дисциплинским техникама надзирања, нормализације и кажњавања. Тражи се кривац, конструише се девијантност, ритуализује се искључење. Историјска инквизиција није била хистеричан испад колективног страха ни ирационални пароксизам насиља, већ најдосљеднија примјена једне логике моћи која не може поднијети контрадикцију и критичку мисао: методична институционализација једне сасвим нове процедуре утврђивања истине – у којој власт истовремено постаје тужилац, истраживач и судија.
Саопштење Српске листе – пласирано у форми вулгарног, мизогиног, персонализованог ad hominem обрачуна против професорке Милене Петровић, уважене колегинице и представнице Студентске листе, осим што представља парадигматичну илустрацију њихове интелектуалне беспомоћности и терминалне политичке дегенерације, савремени је идиом инквизиторске логике. Мизогинија која прожима то саопштење инструментална је у најстрожем смислу: она стратешки активира дуг историјат техника којима се женски глас дисциплинује сумњичавошћу о честитости, нарочито онда када жена преузме позицију јавног, политички релевантног ауторитета који је неугодан центру моћи јер се одупире нормама послушности и субмисивности. Напад Српске листе, према томе, не функционише примарно у регистру увреде. Он је надасве дисциплинаран и регулаторан – он шаље сигнал читавој заједници о цијени јавног наступа који прекорачи прописане границе дозвољене видљивости, и о томе који гласови остају легитимни све док остају у границама задате лојалности и подаништва.
Малициозне инсинуације усмјерене против њене академске честитости, професионалног интегритета и личног достојанства, професорка Петровић аргументовано и документовано побија у свом одговору (линк 1: текст саопштења), док њихову неутемељеност додатно оповргавају изводи из званичне документације о њеним изборима у звања доцента (линк 2: извештај 1), ванредног професора (линк 3: извештај 2) и редовног професора (линк 4: извештај 3). На аргументе чију је вјеродостојност могуће верификовати нема инквизиторског одговора.
Њихово лицемјерно конструисање инквизиторских идеолошких питања и тестова подобности огољује чист, непатворени манифест политичког рекетирања. У уређеном друштвеном поретку заснованом на владавини права, радно мјесто је материјални израз аутономије, стручности и слободног дјеловања појединца. У тотализујућој логици партитократије, пак, оно се радикално преображава у облик клијентелистичке зависности и инструмент биополитичке уцјене. Кад партија контролише хљеб, она уједно контролише и логос – она одузима право на смислен, слободан политички говор. Сљедствено томе, наведена мантра Српске листе по којој „политичке промене не смеју угрозити радна места“ нипошто није израз социјалне бриге, већ представља суштинску пријетњу мафијашког типа: она кодира систем у којем су егзистенција појединца и његова биолошка репродукција директно условљене политичком послушношћу. Оно што ова клијентелистичка каста цинично представља као „одбрану радних места“ заправо је грчевита, патолошка одбрана апсолутног партијског монопола над људским животима.
Ријеч је, дакле, о паничном, хистеричном крику партитократске олигархије која са ужасом увиђа да се тло под ногама урушава, те да њихово приватизовано „радно место“ више није држава ни Универзитет, већ паразитска синекура закована за грбачу читаве српске заједнице на Косову и Метохији – заједнице коју исцрпљују, уцјењују и економски сиромаше дуже од деценије.
У јаловом и биједном покушају да дискредитују професорку Петровић која, заједно са Студентском листом гради хоризонт слободне мисли и политичке и моралне обнове, и чија вертикала интелектуалног поштења, грађанске храбрости и професионалног интегритета свијетли као антитеза њиховој вишегодишњој сервилности, идеолози Српске листе демонстрирају класични механизам психолошке пројекције.
Хегел је у дијалектици господара и роба идентификовао једну структурну истину: онај ко је давно замијенио слободу за сигурност поданичке зависности, ко је пристао на ропски живот признат једино кроз вољу надређеног, не може поднијети сусрет с аутентичним слободним самоодређењем. Такав сусрет није само психолошки нелагодан – он је превасходно егзистенцијално пријетећи. Сопствену историјску издају, политички кукавичлук и капитулацију они, дакле, морају агресивно пројектовати на онога ко се усудио да им принесе бескомпромисно огледало истине.
Та иста матрица, тај исти паланачки и клијентелистички менталитет који данас директно црта мету на челу професорке Петровић, годинама је систематски подривао и гушио аутономију нашег Универзитета, претварајући храм науке, критичке мисли и слободног ума у пуку испоставу партијских комесара и нотарску канцеларију за овјеру послушности. Прогон појединца и настојање да се уруши Универзитет наличја су истог тоталитарног система.
Политичка моћ може привремено узурпирати институције, дисциплиновати јавни говор, купити вјерност и прогласити сервилност за највишу грађанску врлину, али она никада, ни у једном историјском трену, не може укинути разлику између легитимног ауторитета и голе силе, између одговорности и интереса, између слободног човјека и политички произведеног поданика. Управо на тој разлици почиње могућност сваког истинског друштвеног и институционалног ослобођења.
Студенти су побиједили! Живјела јуначка слобода!
„Благо мени, моји соколови!
Благо мени, јуначка свободо!
Јутрос си ми дивно воскреснула
из гробовах нашијех ђедовах!“
Извор: Данас
